RADIO-GAJBA (Vol. 2)

Žestoka konkurencija vrsnih i solidnih diskofilskih jedinica iz domaće radinosti u drugom nastavku preturanja po muzičkim budžacima

pretura & piše: powerty

Za početak, u prvom delu sam zaboravio da linkujem vrsni Nastrom, te koristim priliku da ispravim grešku. Prvi se dačići u vodu bacaju.

ZVONCEKOVA BILJEŽNICA – Inženjeri ljudskih duša (Samizdat, 1992)

Pokojna nana je predavala u školi u Malim Pčelicama, te sam kao baš mali odlazio tamo na njene časove. Za žitelje Šumadije ovo selo/predgrađe Kragujevca  poznato je po ustanovi za mentalno obolele, a za ex-Yu punkere po studiju Češnjak koji drži Vuja član grupa KBO!, Zvoncekova bilježnica i Trula koalicija. Problem Češnjaka je što su dugo svi albumi koji su tamo snimani zvučali istovetno, slično novosadskoj školi produkcije (preslušajte prvi Atheist Rap, recimo, pa zatim Mi smo ovdje samo zbog para – ima neka tajna veza, je l' da?) – gitare su vazda nabudžene nekom neprijatnom distorzijom, glas je snimljen kao s dna kace, sveukupna atmosfera je zaoštrena i nekako olovna.

To je prvi problem Inženjera ljudskih duša. Drugi problem su u najvećem broju slučajeva pompezno-nebulozni naslovi pesama koji kao da sugerišu da su članovi ove grupe bili pokojni Dragoš Kalajić, Radoš Ljušić, Zaharije Trnavčević, Slavenko Terzić i Smilja Avramov. Gutembergova štamparija? Letopis popa Dukljanina? Latifundije Kralja Tvrtka I Kotromanića? Humoristično? ...Not.

Ipak, šumadijska post-punk atrakcija predvođena ekscentričnim Tozzom Rabasom, službenikom Strele Lazarevac, na ovom kultnom izdanju izvlači fleke sa bar tri odlične pesme. Dve su obrade – Vjeran pas riječkih Termita (koju je s uspehom u novom milenijumu obrađivala i slovačka grupa Slobodna Europa, guglajte, ubedljivije je od bizarnih poljskih Jugoton impresija Idola, Bajage i Prljavog kazališta itd.) i Mongoloid ohajskih Devo. Treća je oriđinale i to kakav! Balkanski varvari, pesma koja već svojim naslovom stoji uz bok himni pomenute Trule koalicije Zašto me mrziš (što volim Šešelja), u instant pokušaju dočaravanja duhovne klime ranih devedesetih. A ni ostatak albuma posle 20 godina nije loš, ako se prevaziđu već uočene prepreke.

SLKTH: 6.75/10

HELLER – S/T (Ghost House, 1989)

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!! Kakav kult klasik! Godinama sam naletao na ime ovog beogradskog benda, bez neke preterane želje da ga čujem, ali sam oberučke prihvatio šansu da ispravim propušteno i po preslušanom ostao potpuno zatečen činjenicom da je ovako nešto ovde ikad snimljeno. Ovo je prvi thrash metal LP ikad objavljen u Srbiji, za koji Beograd koji se u slobodno vreme rado kune u svoj kosmopolitizam nije imao previše sluha (pretpostavljam iz malograđanskih razloga, zbog visoko stilizovane satanističke tematike), te je album objavio Ghost House iz Odžaka (ekipa oko grupe Pergament) u vrlo limitiranom tiražu. Danas za vinil mogu da se uzmu vrlo dobre pare, baš pre neki dan jedan je otišao na Limundu za preko osam soma dindžolerosa.

Posle dve dosadnjikave uvodne pesme, i polovičnom trećom Inverzijom, koja obećava metalsku supremaciju, stvari se zahuktavaju odličnom Demonskom devojkom, prerastaju u total inferno makljažu u Grobu bez dna (Tog trinestog petka/ kroz 7 kapija pakla dolaziš do kruga/ kroz mrak se osipa tuga... Grob bez dna... YEAH BABY!!!). Rifovi pljušte kao zdravice na gradilištu i do Krvave osvete i ubistvene Inkvizicije već je sasvim jasno da su Heller na svom debiju dostigli evropske (čitaj nemačke) standarde thrash metala tog trenutka, a u Istočnoj Evropi su sigurno bili na samom vrhu. Samo što to, od silnih nosilaca novotalasne spomenice kojima je “alternativna” kultura ionako bila karijerističko sredstvo a ne cilj (čast izuzecima), niko nije ispratio kako treba, onako kako ovaj odlično spremljeni album zaslužuje.

Grupa se posle dvodecenijske pauze ponovo okupila ove godine. Dok čekam plodove tog okupljanja, u paralelnom ŠBBKBB univerzumu zamišljam rimejk Mi nismo anđeli koji bi se zvao Mi nismo đavoli i gde bi umesto Hali Gali Halida pičio baš ovaj album. Jer uz neizbežnog Satana Panonskog, sa kojim Heller deli proročanske sposobnosti jer opisuje baš ono što će se nedugo potom desiti ovom delu sveta, to je ta porcija familijarne i opskurne bizarnosti kakvu samo istinski underground može da iznese na sto.

SLKTH: 8.55/10

THE GYMNASTICS – It Is! (Silver Cross, 1996)

Jašta da jeste. Trio iz Rume svratio je u Novi Sad na izlet i usput potrošio sto dolara za potrebe stvaranja ovog snimka. Kada bi me neko pitao da mu jednom pesmom dočaram osećaj devedesetih, pustio bih mu Think Before sa ove trake. Baraž neljudskih urlika bi mu sve razjasnio, u njima su skrivene čitave generacije.

Predzadnje izdanje etikete čiji je vlasnik bio najveći skadarlijski metalac svih vremena Georgije Šargin Đole, legendarni kafedžija koji je svojim mušterijama omogućavao da ispijaju svoja pića slušajući Type O Negative, uz opus kovinskih Wild Pigs & Horses (pre svega na Noise, Noisy, Noism) u svoj memli i prljavštini otkriva drugo, nemirnije lice Vojvodine u odnosu na štreberski umiveni i medijski mnogo ispraćeniji 90s pop ravnice (zevzev). The Gymnastics su u postavci glas-bas-bubanj našli ekskluzivno svoj prostor na ničijoj zemlji između noisea, hardcore punka, grungea i grind corea uz osobenu teatralnost i permanentnu frenetičnost kakva se kasnije mogla naći na suludijim freak folk radovima. U blickrig pesmama, energije ima za izvoz, ovi ljudi kao da su uključeni u struju, ova muzika je kao sumanuta čigra koja ne prestaje da se vrti. Narodski rečeno, It Is! kida.

Od tada, članstvo se rasulo i do Barselone i Beograda, prošle godine je snimljen i povratnički album, a ja nisam imao želju da kvarim uspomenu na autentičnu mladu ludost, koja ne samo da je u međuvremenu dostigla status besmrtnosti već je i dostupna za skidanje.

SLKTH: 9/10

DŽA ILI BU – Lepa kaseta (Delirium, 1991)

Ovo izdanje sam u prošlom životu imao u originalu, pa sam ga poklonio jednoj devojci u srednjoj školi, pošto je bila među retkima koju je nešto ovako uopšte i interesovalo. Debi beogradske četvorke te 1991. slično Helleru nije mogao ko da objavi u gradu nastanka, pa se izdavanjem pozabavila mala šabačka etiketa Delirium.

Prvenac prikazuje Dža ili Bu u vrlo povoljnom svetlu – grupu krasi zaokružena šaljivo-ozbiljna poetika sa preovlađujućim oslanjanjem na svakodnevno i neposredno, a ni uvežbana svirka nije za bacanje – prvi gitarista benda Goksi jedan je od nepoznatijih/nepriznatijih gitarskih heroja koje je ovaj grad iznedrio (i oterao): ko je imao čast da ga gleda i sluša na Bržim bendovima Srbije u proleće 1994, zna o čemu pričam. Tada je zasluženo proglašen za najboljeg.

Detinje naivna oda O, kako sam srećan ja ostaje najvredniji zapis sa ovog snimka, a prati ga šarmantna nebuloza Hajde. Što se tiče preslušavanja s ove vremenske distance, najzanimljivije je More, pošto danas teško da bi se iko odvažio da snimi ovakav otpis nemačkim turistima, jer im se sada nadamo u što većem broju, iako više ni nemamo izlaz na stajaću vodu. Zato je Živeo Staljin i svetska revolucija i dalje vrlo aktuelna, muzički blizanac i posveta neprolaznom dijamantu domaće kinematografije, znate već kom.

SLKTH: 7.25/10

CANTWAIT – Lak na obaraču EP (Bassivity Digital)

Bassivity ne staje s filtriranjem kvaliteta “nekrštenog” internet talasa srpskog hip hopa. Nakon Kruševljanina Ajzija i Nišlije Furija Đunte, svoj doprinos organskoj decentralizaciji scene daje i Cantwait. Momak iz Aleksinca koji je već godinama stanovnik Beograda nije nepoznato ime za one koji pomnije prate zbivanja u najzanimljivijem odeljku domaće pop kulture, pošto se već nekoliko puta oglašavao mikstejpovima. Pažljivijim ušima nije promakla elokvencija, stilistički dar i spretnost s rečima (recimo, Phone Call sa prvog dela Sex i nasilje mikstejpa je i dalje među najboljim srpskim hip hop pesmama u poslednjih xxx godina), što su nesporno aduti i najnovijeg oglašavanja. U domaćem kontekstu, Cantwaitov šarmantno raspričani duhovito-ozbiljni izraz je otprilike najbliži pominjanom Furiju Đunti, samo što je umesto Vudu Popaja njegova direktna preteča Marčelo. 

Upad i naslovna pesma odmah podižu očekivanja od ovog zagrevanja za debi LP, koji je najavljen za iduću godinu. Prošlogodišnji video singl Jam i dalje podstrekuje klimoglav, a i uspele stilske vežbe Kah Kah i Ponedeljak šire dobro raspoloženje. Jasno izražen Cantwaitov perfekcionizam ima i svoju tamnu stranu kada ne uspeva da održi slušalačku pažnju, kao što je to slučaj sa Pohodom na Sveti Panč i Igrom prestola. No, zaključna Rat uživo briše sve potencijalne nedoumice – u otvaranju NATO rana Cantwait briljira, dok se gost na ovoj pesmi Ikac u svom versu drži svoje trenutne, jugonostalgičarske političke agende koja je dijametralno različita od one inicijalne, sažete u legendarnom stihu “Reper i dizelaš, brate - pravi Srbin!”.

Bože moj, ljudi se menjaju. Nije nikakav problem da napišem i opsežnu političku kritiku ove markantne pesme (dragi FPN-ovci više sreće drugi put - prim. MMG), no za potrebe ovog prikaza treba još samo istaći da je sjajno što je srpski hip hop i dalje dovoljno širok medijum za izražavanje različitih, često suprotstavljenih stavova, što negde i jeste sama srž komunikacije. I kao dokaz da smo nešto naučili od prethodnog javljanja, ne zaboravljamo da napomenemo da su za dž su dostupni i EP i tekstovi pesama.

SLKTH: 7/10


add more power to powerty ovde, naročito ako vas zanimaju Wu-Tang Clan.