RADIO GAYBA VOL. 3

Lijepa vaša mini-specijal...

sve friško, tek ubrao: powerty

GROZNI – Od danas do nigdje (Samizdat, 2013)

Ivan Grozni je reper koji dolazi iz Pakraca, tj. Lipika. To je grad pored grada, a nekad je bio jedan grad, ako sam dobro skapirao (prolazio jednom u životu tuda, putevima rahmetli Republike Srpske Krajine, u busu u kom od 25 putnika dva'es ima putovnice, a majstor umesto da ti poželi dobro veče odma' zapitkuje da l' švercuješ pljuge). Iako se već oglašavao nekim demo radovima što pod ovim što pod imenom Gargamel, ovo je prvi na koji sam naišao.

Za razliku od drugih zakukuljenijih protagonista sa hrvatske rep scene, Grozni se vidno ne zamara angažmanom (poput Brlog ekipe (...genijalni Tenk, negenijalna Sparta, solidni Daxx i Nightmare) iz Slavonskog Broda (anti-globalisti/neokomunisti), odnosno Bendicoda (Trokut) i Jantara (Skunk) (teoretičari zavere)). Nije ni žanrovski purista (zagrebački Krleža na kreku Burky i riječki bogotac Suicide (svako ko mažnjava Arsonists matre je legenda u startu)), al' srećom nije ni zamoran i isprazan k'o osiječki hastleri Krankšvester. Ne, buraz, Grozni je lik koga na repovanje najpre stimulišu zle žene hladnog srca i nešto bolji alkohol. Bez neke dublje filozofije, u down to earth ključu u versove je poslagano standardno životno iskustvo.

I dok veći deo albuma prolazi u predvidljivom tonu, negde pred kraj Grozni, upečatljivo dubokog glasa, uspeva da podigne slušalačke obrve: pedagogijom (Dok sjediš i čekaš), reperskim umećem (Nema razloga) i okidanjem pop živca (nagovešten u Nije fora, realizovan u Samo to), ali je bajati jungle, iz recimo 1996. na odjavnoj Džungli bespotreban višak i u totalnoj je koliziji sa ostatkom produkcijski ujednačenog izdanja. Od danas do nigdje osim što pruža dovoljnu meru zabave svedoči i o saznanju da treba preležati još neke dečije bolesti da bi se ostvario pun potencijal. Pratite razvoj! 

SLKTH: 6.3/10

PONOR – Ovo je kraj (Samizdat, 2013)

Debi angažovanih Zagrepčana pleni svojom muzičkom (mikro)eklektičnošću: na hardcore punk osnovu organski su spojena metal rešenja iz raznih atara (ima i crowbarovskog sludgea i black metal ledenica) al' na kraju dobijena smeša, Bogu fala, nije praznoglavi bezdušni metalcore i ne može da se svede na nešto drugo, iako omaži i citati neće promaći preslušanijem uhu. Uz obilje fino razbacanih brejkova, to je već dovoljno da se zaključi da je ovo novo ime sastavljeno od starih vukova sa lokalne scene (tri frajera i jedna dama), s tom razlikom da mi je noviji zagrebački hard core u svim ponudama bio nezanimljiv/nepamtljiv (Analena, Senata Fox, itd...), a ovo, vidiš, nije. I bolje je nego npr. Kvelertak.

Tekstualno, Ponor se drži ustaljenih šema u žanru – od levičarske brige za radničke patnje Trećeg sveta, iskazane spremnosti na verbalnu konfrontaciju preko raskrinkavanja propagande do “mi protiv njih” posveta i blankijevskog No Gods No Masters slogana koji su u angažovanu muziku uveli večni Amebix. Osveženje je da se ovim poznatim žanrovskim drumovima jezdi na maternjem jeziku, te su tekstovi minimalistički, koncizni, to-the-point. U izjednačenoj konkurenciji (Koja je tvoja cijena, Sve što znaš), titulu poetskog vrhunca odnosi pretposlednja Ti pripadaš njima, oda eksploatisanoj individui čija imaginacija ne prelazi, pogađate, eksploatatorski horizont.

Daleko je to još uvek od standarda koje su na maternjem jeziku postavili pulsko Bolesno grinje ili samoborski Johann Wolfgang Pozoj (čija Iz grotla života i dalje najzlokobnije odjekuje), ili s ove strane Drine, crust pagani iz Beograda Dažd, koji su svi poimence što radikalniji što originalniji od Ponora. Ipak, već sama ova poređenja bi trebalo shvatiti kao kompliment pridošlici od koje se očekuju još bolje stvari. Kad se podvuče crta, Ovo je kraj je pošten start.

http://ponor.bandcamp.com/

SLKTH: 6.3/10

KID RAĐA – Sve šta đaku treba (Samizdat, 2013)

Mnogo pre nego što su Dječaci porasli u očima fensera i hipstera, u demo praistoriji, Splićani su bili kvartet. Kid Rađa je zbog stilskih razilaženja napustio bend još pre nego što je objavljen debi D R A M A (2008). Tu i tamo se oglašavao u pesmama ove grupe (Truba, TOP, Maci, Med, Tikvice), proizvodeći setne uzdahe svima nama kojima su Govno je na vatri i Svodničin i dalje draži od svega što je sa ovim žigom potom objavljivano. “Draži” ipak nije prava reč, bliže istini je termin “opsesija”, u smislu da i dalje k'o iz ženskog polnog organa znam napamet te tekstove još od kad sam ih prvi put skinuo na jednoj slavi (...Vidi igru figura na kiši nigdi zaklona/van stana opstanak s obe strane zakona... Dok ja i moji mi pokrivamo svoj ćošak). U njima je Rađa bio najbolji (čitaj najtvrđi), mrzovoljan i nadrkan kombinator, lerdi i mutljavina kakvu samo ulica može da iznedri, a opet vanredno poetičan za uobičajena iskustva iz tog miljea. Dakle, čista alhemija na delu – pretvaranje nužde u vrlinu, blata u drago kamenje.

Od tada ovaj pesnik s kaldrme zarađuje za život na prekookeanskim brodovima, pridruženi je član pobratima Dječaka - grupe Kiša Metaka (čiji me ovogodišnji LP izlet u trap u najvećoj meri ostavio ravnodušnim (dok npr. ljubav na prvo slušanje za Kurve i olovo i Čisto zlato godine nisu ni okrznule)), onoliko koliko Juiceov Apetiti mi rastu (2012) nije) i zbog prirode posla kojim se bavi ne nastupa uživo (u tom smislu Beograd je 2007. imao retku privilegiju; Kad smo već kod toga, Beograd je (uz Petrovaradin pre njega (mada grupa tamo nije nastupala kompletna)) video Dječake uživo pre Zagreba).

Ubio sam ovim zagradama. Tek ću.

Jasno je sada da je moj nekada najveći entuzijazam prema grupi padao s godinama i dostigao najnižu tačku sredinom prošle godine na nastupu u Domu omladine. Možda je uticaj imala raspojasana atmosfera na svadbi s koje sam došao na cert, jer sam tamo pod dejstvom alkohola uživao u višesatnoj vlaškoj psihodeliji (a vlaška magija je, prema tvrdnjama znalaca, druga najjača na svetu, tik iza vudu vradžbina). Svejedno, nije mi se ni najmanje svidelo nastupanje s “živim” bendom, crossover je relikt s kraja prošlog veka, a i publika je bila nebeski trula. Ukratko, sve je bilo pogrešno, pa sam pobegao pre kraja i do kuće žalio što nisam ostao da pojedem parče torte s mladencima. Onda je na prošlom Exitu sve to zvučalo malo bolje, ali je opet lična impresija najpre bila nalik susretu s bivšom ribom koju si nekad mnogo voleo, a sad znaš da ste dva sveta. I nisam jedini koji je to tako skapirao. Neću koristiti teške reči, neću reći da su se prodali, to je danas ionako svima cilj (i svaka čast svakome ko uspeva da se time bavi i pomalo živi od toga). Samo se više nisam pronalazio u priči, uz knedlu u grlu koja se javi svaki put kad neko krene da mi hvali Marčela, Bad Copy (posebno Viklera) i npr. Frenkija kao vodeće hip hop perjanice (nisu).

I sve  bi ostalo na tome, da se od svih ljudi na ovom svetu mejlom nije javio Fridom. Kaže, izašao Kid Rađa, mogao bih nešto o tome. Prvo sam se nevešto malo izvlačio, iako smo obojica vrlo brzo znali da će ovo biti napisano (kao što smo iz taka znali da o Arcade Fire neću pisati). Zakopani entuzijazam je rastao po povišenoj stopi kako sam ga brzopotezno upućivao u tajne demo diskografije Dječaka (hvala, hvala najljepše - prim. MMG) . Boktejebo, koliko sam voleo ovu grupu! I onda kad se razočaraš kriješ to u sebi i od sebe, jer nema ništa gore nego kad ti se sjebe plemenito osećanje, i ophrva te balkanski fatalizam, pa negiraš da si ikad bio sposoban da išta i osećaš, nemaš ni izlaz na more a sve su ti lađe potonule. Toga sam se plašio pri susretu sa prvim Rađinim solo radom. Poslednjeg eksera u kovčegu moje ljubavi.

Srećom, pogrešio sam.

Dobro, od ranije sam znao da je Rađa duvač, ne sećam se nijedne pesme u kojoj ga ima a da nema vutre, kupovine, prodaje, distribucije, mrvljenja i svega ostalog što mi je ostalo u malom mozgu iz prošlog života. Sećam se i da je Vojko jednom rekao da je svađa u grupi koja je rezultirala separatisanjem jedne njene četvrtine nastala kada je za Kamiondžije Rađa parkirao vozilo i poslao šofera u štek da sprži jednu spravu. Zato ni najmanje ne čudi da se prva pesma zove Marijana a iduća Dim. Zatim Rađa dobro napušen napušava sveštenstvo i panduraciju, tj. sva uniformisana lica u Gamadi. Nisam nikad bio u Splitu, niti imam planove da ga posetim u skorije vreme, ali lagano pratim sleng iz rima zahvaljujući fajlu koji se zove Rječnik. Tu su za svaku pesmu zabeleženi i objašnjeni lokalizmi.

I dalje ne znam šta je Čvrka, pretpostavljam iz teksta da je to Reno 4, neprežaljeni relikt vremenom pregažene francuske mašinske logike, uz (staru) Bubu kola s najvećim karakterom, gledano očima večitog pešaka.  Rađa se ne zaustavlja i iz pesme u pesmu širi opseg svojih, na početku veoma uskih THC interesovanja na demografiju i sociologiju grada. Vrlo brzo postaje jasno da on mnogo voli svoj grad, da Split priča iz njega u lenjom, stondiranom ritmu, ali da ta ljubav nije ona površna propagandna glorifikacija već često isključivo bespoštedna kritika, pa je samim tim ta emocija prava jer je jača od svega lošeg, i tinja uprkos svim tim džankijima, dilerima, kockarima i njima sličnim jezivim glavama koje ga naseljavaju.

Rađin Split živi i diše, tetura se i pada, mušičav je i naprasit kao Split Dina Dvornika i Tome Bebića, lud i slobodan kao Split grupe ST!ilness (još jedne demo legende), kao da nije s ovog sveta kao šjor Božina Jugoplastika, ali blesav i zaigran kao Split Tutti Frutti Banda, onog iz doba Jugoslavije, jedinog kog pamtimo (bez brige, neću pominjati Magazin ha ha)... Na sve to, Sve šta đaku treba je, osim što je ortodoksni hard core rap represent za udžbenike, unikatna muzička razglednica s Mora: u njoj je Split i musav i siromašan, u njemu se besciljno bleji i ciljano drogira i pije, a opet je magično-fantastičan kao neki markesovski svet za sebe.

Unutar ove mikrokozme, Rađa sebi dopušta sentimentalnost povratka u detinjstvo (Franje) i njemu sklono voajerstvo (Ćiribimba), da bi se brzo vratio u sada i tamo, u učmalu svakodnevicu ubijanja vremena i posledica tog čina (Kiks 1 & 2, za sad najbolja Minus) i uspele stilske vežbe (Diler, Droga Babaroga). Muzika je naglašeno stondirana, u laid back štihu, uz povremene izlete u svetlucajući disko kič (Džungla).  Producent Zondo (aka Beba aka Sinom, menja ta imena k'o čarape) lepo je pronašao balans između odsviranog i usemplovanog pola, a ovaj potonji, između ostalih, krase i dela Lakih Pingvina, Đorđija Peruzovića, Josipe Lisac, Vice Vukova, Olivera Dragojevića, Bisere Veletanlić, soundtrack za Breaking Bad... Crate digging tj. kopanje za primer.

Slušaće se još ovo. Ajzi je dobio druga.

SLKTH: 8.18/10