Dođi da ne ostarimo zajedno
Sve do pred kraj Gloria je u punoj i fantastičnoj meri ostvarila sve što je namerila. Priča o pedesetogodišnjoj, razvedenoj ženi i majci dvoje odrasle dece koja svom životu traži (novi) smisao data je u surovo realističkom prosedeu (od testastih oblina do glukome na očima), sa raskošnim brojem detalja i varijacija (ne viđa se baš često doggy poza sa dvoje pedesetineštogodišnjaka), u hrabroj, duboko emotivnoj i maestralnoj interpretaciji Pauline Garcia (s razlogom dobila Srebrnog medu u Berlinu). Ovo je film za tetke nakon koga će prestati da gledaju filmove za tetke. Ovo je film za sve nas koji ćemo ostariti. Nadam se, sa nekim. Jer ovo ostalo se baš i ne isplati.
Okosnicu Glorie čini ljubavna priča sa nešto starijim Rodolfom. Za razliku od Glorije koja se otima za pažnju svoje dece i pokušava da bude bliska i "korisna", Rodolfo je, iako razveden, i dalje vezan za svoju bivšu ženu i dve odrasle kćeri, koje je toliko razmazio da su one praktično nesposobne za život bez njega. Iako je njihova romansa isprva nabijena strašću i obostranim razumevanjem, Glorija vrlo brzo shvata da je sama i reditelj Sebastian Lelio u dva navrata povampiruje njihov odnos samo da bi ga još surovije slomio. Između njihovih susreta, film tj Glorijin život protkan je sitnim familijarnim epizodama iz kojih saznajemo ili naslućujemo da je snaja baš i ne voli, da joj je ćerka zatrudnela sa nekim Šveđaninom i da se iz Čilea seli tamo, da je njen bivši u srećnoj vezi, ali i da je ćerka vezana za majku, da Glorijin muž i nije bio baš najbolji tata, kao i da je disko muzika vrlo popularna u klubovima za starije u Santjagu.
Gloria, za razliku od njenog suseda, narkomana (ili mentalnog bolesnika) koji neprekidno ima burne napade besa i agresije, muku besmisla drži u sebi. Ali ni ona, kao i on, ne zna šta dalje. Ona je, poput susedove golobrade mačke (znate one što nemaju dlaku) neprijatna za oči (što i sama priznaje, za mačku), zato što je stara i na tu starost, baš kao i na mačku, mora da se navikne. Gloria je jedna impresivna, posvećena, strasna, emotivna, lepa žena. Ne možemo da kažemo da je zaslužila sve što joj se dešava u ovom filmu, jer takve stvari se ne zaslužuju. Ali bi trebalo da se zabrinemo što žena poput nje nije uspela bolje da se snađe.
Matematički precizan do pred sam kraj, Lelio, ipak, nije znao kako da na isti način završi svoj film (kao da se plašio da ne izađe ni sa jednom jasnom porukom), pa je svoju junakinju prepustio nekoj vrsti rapsodije očaja nakon koje sledi dno i potom, lagano, staračko uzdizanje. Možda je zapravo najstrašnije što Glorijin povratak u ring na kraju izgleda kao početak filma, kao sve iz početka.
SELEKTAH: 8minus / 10
Sve do pred kraj Gloria je u punoj i fantastičnoj meri ostvarila sve što je namerila. Priča o pedesetogodišnjoj, razvedenoj ženi i majci dvoje odrasle dece koja svom životu traži (novi) smisao data je u surovo realističkom prosedeu (od testastih oblina do glukome na očima), sa raskošnim brojem detalja i varijacija (ne viđa se baš često doggy poza sa dvoje pedesetineštogodišnjaka), u hrabroj, duboko emotivnoj i maestralnoj interpretaciji Pauline Garcia (s razlogom dobila Srebrnog medu u Berlinu). Ovo je film za tetke nakon koga će prestati da gledaju filmove za tetke. Ovo je film za sve nas koji ćemo ostariti. Nadam se, sa nekim. Jer ovo ostalo se baš i ne isplati.
Okosnicu Glorie čini ljubavna priča sa nešto starijim Rodolfom. Za razliku od Glorije koja se otima za pažnju svoje dece i pokušava da bude bliska i "korisna", Rodolfo je, iako razveden, i dalje vezan za svoju bivšu ženu i dve odrasle kćeri, koje je toliko razmazio da su one praktično nesposobne za život bez njega. Iako je njihova romansa isprva nabijena strašću i obostranim razumevanjem, Glorija vrlo brzo shvata da je sama i reditelj Sebastian Lelio u dva navrata povampiruje njihov odnos samo da bi ga još surovije slomio. Između njihovih susreta, film tj Glorijin život protkan je sitnim familijarnim epizodama iz kojih saznajemo ili naslućujemo da je snaja baš i ne voli, da joj je ćerka zatrudnela sa nekim Šveđaninom i da se iz Čilea seli tamo, da je njen bivši u srećnoj vezi, ali i da je ćerka vezana za majku, da Glorijin muž i nije bio baš najbolji tata, kao i da je disko muzika vrlo popularna u klubovima za starije u Santjagu.
Gloria, za razliku od njenog suseda, narkomana (ili mentalnog bolesnika) koji neprekidno ima burne napade besa i agresije, muku besmisla drži u sebi. Ali ni ona, kao i on, ne zna šta dalje. Ona je, poput susedove golobrade mačke (znate one što nemaju dlaku) neprijatna za oči (što i sama priznaje, za mačku), zato što je stara i na tu starost, baš kao i na mačku, mora da se navikne. Gloria je jedna impresivna, posvećena, strasna, emotivna, lepa žena. Ne možemo da kažemo da je zaslužila sve što joj se dešava u ovom filmu, jer takve stvari se ne zaslužuju. Ali bi trebalo da se zabrinemo što žena poput nje nije uspela bolje da se snađe.
Matematički precizan do pred sam kraj, Lelio, ipak, nije znao kako da na isti način završi svoj film (kao da se plašio da ne izađe ni sa jednom jasnom porukom), pa je svoju junakinju prepustio nekoj vrsti rapsodije očaja nakon koje sledi dno i potom, lagano, staračko uzdizanje. Možda je zapravo najstrašnije što Glorijin povratak u ring na kraju izgleda kao početak filma, kao sve iz početka.
SELEKTAH: 8minus / 10
No comments:
Post a Comment