Nisam ovako zamišljao Kinu. Isto je kao u "američkim filmovima"
Možda da je Tarantino ovo režirao. Možda bi onda... Ovako, baš i ne.
Zhangke Jia mi deluje kao zanimljiv reditelj uprkos ovom filmu. I njegov Still Life već godinama stoji u redu da bude pogledan.
Zhangke Jia mi deluje kao reditelj dovoljno zanimljivog pristupa, uprkos ovom filmu.
Iako to nije i formalno sprovedeno A Touch of Sin je omnibus, priča o četvoro Kineza ("18-49") koji odrastaju u različitim krajevima ove ogromne zemlje trpeći, na različite načine, novi život svoje domovine. Sudeći po Jiaovom filmu "zapadizacija" (ili "amerikanizacija") njegove zemlje podjednako je zahvatila i zemlju, i teme, pa čak i filmski stil kojim ovaj autor pristupa temi.
Prva od priča, o lokalcu iz malog mesta koji pritisnut korupcijom uzima pravdu u svoje ruke opušteno izgleda kao japanski rimejk nekog vesterna. Usamljeni junak, Kitanovska "klovnovski" nasilna borba protiv nepravde i "špageti filing", sve je tu. I gledajući tu priču nisam se osećao kao u Kini i bio sam poprilično razočaran kad sam shvatio da brzopleto i komično izvedena osveta nije uvod u neku satiričniju i kobniju priču, već zapravo cela priča.
Druga priča ima junaka sa kojim nikako ne možemo da se identifikujemo. On je hladnokrvni ubica, pljačkaš i verovatno psihopata koji oteti novac potom šalje ženi i detetu koji žive "daleko od njega" i koje viđa tek jednom u nikada. Brzopleto uvedeni tradicionalni običaji kineskog matrijarhata ni na koji način ne objašnjavaju genezu ovakvog "sina".
U trećoj priči, koja počinje kao melodrama, a završava kao Kill Bill, vidimo da će preljubu pre stići kazna nego ubicu.
Ali, to nije ništa spram posledje priče u kojoj prisustvujemo mrcvarenju jednog studenta koji ni na koji način ne uspeva da se izbori sa zlima tranzicije. S jedne strane pritiska ga kapitalizam, a s druge šta god da je bilo pre toga oličeno u pozivima njegove majke koju izdržava. Njegov jedini izlaz je očekivan, neprijatan, ali i nekako "već viđen". Naročito za kraj.
Svu tu žanrovsku neujednačenost Jia je stilski isto tretirao, kombinujući čajnizšmerc sa apsurdnim ili komičnim momentima kao da su sve priče podjednako realistične. Na kraju, čini mi se, osećaj "grešenja" stoji nad svim učesnicima "kineske predstave", svi su grešni i svi treba da osećaju krivicu. 135 minuta je, ipak, bilo malo previše za tako irelevantnu poentu za ne-kinesko tržište koje je ovaj film, opet ipak, imao na umu.
A možda je greh svih ovih ljudi što su nešto pokušali da urade (te mi nije jasno zašto su ga kineske vlasti marginalizovali).
SELEKTAH: 4/ 10
Možda da je Tarantino ovo režirao. Možda bi onda... Ovako, baš i ne.
Zhangke Jia mi deluje kao zanimljiv reditelj uprkos ovom filmu. I njegov Still Life već godinama stoji u redu da bude pogledan.
Zhangke Jia mi deluje kao reditelj dovoljno zanimljivog pristupa, uprkos ovom filmu.
Iako to nije i formalno sprovedeno A Touch of Sin je omnibus, priča o četvoro Kineza ("18-49") koji odrastaju u različitim krajevima ove ogromne zemlje trpeći, na različite načine, novi život svoje domovine. Sudeći po Jiaovom filmu "zapadizacija" (ili "amerikanizacija") njegove zemlje podjednako je zahvatila i zemlju, i teme, pa čak i filmski stil kojim ovaj autor pristupa temi.
Prva od priča, o lokalcu iz malog mesta koji pritisnut korupcijom uzima pravdu u svoje ruke opušteno izgleda kao japanski rimejk nekog vesterna. Usamljeni junak, Kitanovska "klovnovski" nasilna borba protiv nepravde i "špageti filing", sve je tu. I gledajući tu priču nisam se osećao kao u Kini i bio sam poprilično razočaran kad sam shvatio da brzopleto i komično izvedena osveta nije uvod u neku satiričniju i kobniju priču, već zapravo cela priča.
Druga priča ima junaka sa kojim nikako ne možemo da se identifikujemo. On je hladnokrvni ubica, pljačkaš i verovatno psihopata koji oteti novac potom šalje ženi i detetu koji žive "daleko od njega" i koje viđa tek jednom u nikada. Brzopleto uvedeni tradicionalni običaji kineskog matrijarhata ni na koji način ne objašnjavaju genezu ovakvog "sina".
U trećoj priči, koja počinje kao melodrama, a završava kao Kill Bill, vidimo da će preljubu pre stići kazna nego ubicu.
Ali, to nije ništa spram posledje priče u kojoj prisustvujemo mrcvarenju jednog studenta koji ni na koji način ne uspeva da se izbori sa zlima tranzicije. S jedne strane pritiska ga kapitalizam, a s druge šta god da je bilo pre toga oličeno u pozivima njegove majke koju izdržava. Njegov jedini izlaz je očekivan, neprijatan, ali i nekako "već viđen". Naročito za kraj.
Svu tu žanrovsku neujednačenost Jia je stilski isto tretirao, kombinujući čajnizšmerc sa apsurdnim ili komičnim momentima kao da su sve priče podjednako realistične. Na kraju, čini mi se, osećaj "grešenja" stoji nad svim učesnicima "kineske predstave", svi su grešni i svi treba da osećaju krivicu. 135 minuta je, ipak, bilo malo previše za tako irelevantnu poentu za ne-kinesko tržište koje je ovaj film, opet ipak, imao na umu.
A možda je greh svih ovih ljudi što su nešto pokušali da urade (te mi nije jasno zašto su ga kineske vlasti marginalizovali).
SELEKTAH: 4/ 10
No comments:
Post a Comment