Još jedno špartanje diljem otadžbine i okolo
u potrazi za prijatnim i neprijatnim, fantastičnim i magičnim, trulim i
smorenim... zvucima
piše: powerty
WILD PIGS & HORSES – Noise * Noisy * Noism
(Urbazona Trotorock, 1995)
Odmah da se razumemo,
gosn Fleka je (bio) veliki car, i sama činjenica da je njegovo pismo iz 2000. za
sve ove godine pročitalo manje ljudi nego ono koje je nedavno napisao njegov
radijski kolega Mašić, govori o nastavljajućem ambijentu u kome kovinski Wild
Pigs & Horses prosto nisu imali šanse. I čitavo punoletstvo kasnije, nji'ov
debi za mitsku etiketu Urbazona Trotorock praši, kidiše i raznosi sve pred
sobom.
Bend u postavi sa dva
vokala, stilski nesvodiv, a zvukom najbliži Amphetamine Reptile/Touch & Go
katalogu s repa prošlog veka, pruža Noise * Noisy * Noism kao dragoceno
svedočanstvo šta se dešava kada instrumente u šake uzmu ljudi koji znaju šta će
s njima a da ne budu samo štreberi-muzičari, i tako se prikazuje u najboljem
svetlu, u punoj kreativnoj snazi, ne izostavljajući teatralnu zabavu u svom
angažmanu/poučnosti. Ovo je muzika koju na radiju slušaju junaci američkih B
filmova dok su “on the run”, u
nadrealnoj 666 atmosferi natopljenoj seksom, crnim humorom, smrtonosnim drogama
i pandurskim bitangama, u fluoroscentno-drečavom svetu u kome je sve moguće, i
to magično-fantastičnim postupkom izobličavanja smorene svakodnevice po svojoj
meri, u kojoj ona postaje vredna i življenja a ne samo ispraznog moralisanja.
Dakle, Wild
Pigs & Horses muzički nisu pop, ali slažu prvorazredni pop-kulturni kolaž u
kome mesta ima za sve – i za trash, i za afro-redhot-rap izlete, i za nagle
promene tempa kojima testerišu porodično stablo “slušača” za najmanje deset
kolena unazad. Surfin' on a Big Black Wave, Oh, To Be a Cop i Woody
su mi bili najjači favoriti u prošlom veku, kada mi je ovu kasetu pozajmio
profesor informatike koji mi uopšte nije ni predavao, ali smo se brzo našli na
talasnim dužinama tokom nekog od bezbrojnih prosvetarskih štrajkova. Nakon
svežeg slušanja, naviranje vrele krvi u mozak obezbeđuju i uvodna Wanna,
ubistvena Burn in Hell, te “najkabaretskija” Really Good Horse, cementirajući
od ranije uobličen stav da su Kovinci (Kovinjani?) uz beogradski Svarog i
rumske Gymnastics najreprezentativniji srpski bendovi devedesetih za globalno
selo (a Overdose i Fake Madona's Underwear?! - prim. MMG-a, posetioca KST-a). Lokalna kasaba i palanka naravno da nisu znali šta će s tim, ali Fleka
jeste, i zato neka mu je večna slava.
SLKTH: 9/10
PULLOVER – Saundtrek za labambu (Samizdat,
2013)
Cover bendovi su odavno ispušena lula, a melodični hardcore punk još ispušenija, ali
osiječkim Pullover se uprkos ovim nemalim polaznim hendikepima mora priznati i
jedan plus – odabir. Saundtrek za labambu dobrim delom se oslanja na
bogatu riznicu hrvatskog eurodance trasha devedesetih/ranih nultih, sa
zaguljenim hitčinama iz kategorije “da-l'-je-moguće-da-je-ovo-iko-ikad-snimio?”.
Polovina Saundtreka
otpada na kanon – tu su Magazinov Kokolo i Perazićkini Kolačići,
koju je svojevremeno, u pauzama kenjanja ptice po dlanu, napisao provereni
režimski hitmejker MLAĐANi Lesendrić zvani Kiki. Boje starih kajli brani i
evrovizijski trio u sastavu Tajči, Emilija Kokić i Srebrna krila, od kojih su “ćapnuti” manje
poznati komadi, ali šou definitivno kradu sada zaboravljene ikone tamošnje dens
scene – Minea, Ella, Kasandra te najumobolniji Senna M (pesma Tuc tuc!)
i najmlađi u ovoj plejadi, al' zato ništa manje “atraktivni” Luka Nižetić (Robot).
Zvučna slika je
dodatno osvežena isečcima iz plodnog opusa legendarnog Slobodana Stankovića,
srpskog porno pionira. Produkcija je ispeglana, a svirka prevežbana i “ne diše”
baš najbolje iako je tehnička egzekucija sasvim korektna. Ipak, Pullover se i
pored jasnih zamerki žanru u kome pliva izdvaja svojom dobrodošlom
ekscentričnošću.
SLKTH: 4/10
NEŽNI DALIBOR –
S/T (Samizdat, 2013)
Nakon korektnog debija
Sredstva i veštine (2008) i skoro pa sjajnog drugog albuma Normalan
život (2011), Vranjanci u Beogradu su za novi bezimeni album, pretrpeli
neke rokade u postavi (prinove iz grupa Bitipatibi i ŽeneKese) i usput postali
kvartet. Ono što je bilo jasno i na prethodniku, ovde je i potvrđeno – Nežni
Dalibor se kao retko živahan organizam konstantno menja i već je opisao pun krug od poletnog
power popa do zamišljenog psihodeličnog roka, što je već ostavilo traga na
brojnost “poperske” fan baze nekadašnje perjanice zlosrećne “Nove srpske
scene”, bazirane na divinizaciji osamdesetih, kojoj bend, čvrsto ušančen u
devedesetim, duhom istinski nikad nije ni pripadao.
Na novom besplatnom
radu, Dalibora zatičemo u raskoraku. Muzika je zrela i hipnotička (što
bi mladi rekli “istripovana”), i oslanja se na odmetnički rok vitalizam
podjednako raspoložen za vožnju, prštanje i laganicu – kao da u zvučnom obliku
predstavlja oslobođeni um pred vratima novih svetova. Doduše, kad se već
krenulo u tom pravcu, produkcija je mogla biti i “svemirskija”, a intervencije
te prirode - suptilnije (proverite kako je npr. upropašćena potencijalno
monumentalna Jurim sunce), na
stranu vizuelno posve neprijatan omot. Tekstualna konfuzija
i beznađe poništavaju ovaj utisak, tako da u ovom slučaju nažalost ne važi ona
“treća sreća”. Čini se da Nežni Dalibor svoju “rokerštinu” tretira kao neku
vrstu utešne nagrade, rame za plakanje usled nemilosrdnosti života u večitoj
tranziciji ka boljem “malo sutra”, a ne kao slobodan izbor i svesno prihvaćenu
marginu, skrivenu snagu Davida koji se cereka u lice Golijatu. Drugim rečima,
na delu su bolno frazirana čežnja usled težnje za normom, a ne prevazilaženje i
poništavanje iste u mitskom savezu sa strujom, ono što nam muzički segment
zvučne slike svojom raspojasanošću gotovo neprestano sugeriše. Na novom terenu,
melanholični pop vokal Ivice Markovića ne uspeva da iznese gnev i razočaranost
koju želi da podeli – to nije gnev koji hrabri, raspaljuje ili prkosi, već gnev
koji se najpre stidi sebe samog i najradije bi ušuškan čitao knjigu u spavaćoj
sobi nego što bi izlazio pred mikrofon. Ostaje misterija utemeljenosti ovog
eksponiranja koji u srcu ostavlja trag velik poput prava žena u Saudijskoj
Arabiji.
Ovo brkanje po(r)uka,
koje svoje korene ima u dugovečnoj nemasovnosti i preovlađujućoj jalovoj
snobovštini rok muzike na ovim prostorima je bilo primetno i na Normalnom životu (naslov koji sugeriše sve ono što rok(enrol) -
nije), koji je srećom imao
dovoljno drugih kvaliteta, a ova zamerka još je jače izražena
u slučaju novog albuma. Voleo bih da mi se ovo izdanje više sviđa jer je
inicijalno hrabro, samo se u toj hrabrosti nije išlo “rokerski” - do kraja.
SLKTH: 5.5/10
slušao sam overdose opet pre otprilike dve godine... nije mi legao... svarog je uostalom nastavljač te priče i stari kao vino. pre headstream može da se eventualno ubaci u to društvo, i šta znam, možda teget od kojih bih vrlo voleo demo u bilo kom obliku
ReplyDeletečini mi se sve ove godine da je fake madona's bio singl bend, gledao sam ih krajem '93, i nikad koncert nisu uspeli da prenesu na traku. branka katić/kaja žutić izuva - bazično gledano, to je srpski killing in the name, bar idejno/ideološki u najširem smislu te reči.
de, de, sta je sledece - groovy chickadee?
ReplyDelete...mada, overdose mi sa ove distance zvuce mnogo bolje nego onda i tamo :((
:) možda jednog dana budu, ali ne u skorije vreme.
Deleteodlično ukačena disproporcija između muzičke beskompromisnosti i jalovosti poruke koja se šalje. btw, verovatno prva i jedina recenzija (a tako će i ostati) dalibora na srpskom web nebu...
ReplyDeletejbg, evo jos jedne
ReplyDeletehttp://www.jelentop10.com/vest/2956/Nezni_Dalibor_-_s/t.html