More iz noćne more
Leviathan pokazuje dokle mogu da stignu tehnološki napredak i ograničena imaginacija. S jedne strane kamere su danas toliko dobre i toliko male da ih možete okačiti kao bedž na ribarsku jaknu, na mrtvu ribu, na galebovu nogu, na jedro, na mrežu bačenu u vodu, a s druge možete se zadovoljiti samo time šta su te kamere, tako postavljene snimile.
Leviathan (svi znamo da je to mitsko morsko čudovište?) je film Lucien Castaing- Taylor i Verene Paravel koji na nekom moru (gde i nije baš toliko hladno, jer su ribari u kratkim majicama na palubi) beleži jedan radni dan u životu ribara. Počinje i završava noću. Kao noćna mora.
Na početku hvatamo (pun intended) kako izgleda noćni lov. U muljavom snimku koji izgleda kao avangardni spot s početka osamdesetih tenzija se pravi sama od sebe našim naporom da shvatimo šta se uopšte dešava. Kad shvatimo, postaje zamorno. Nakon toga vidimo kako uhvaćene ribe klize po palubi broda i mi sa njima, jer je kamera na jednoj od riba. Vrlo neprijatan osećaj, priznajem, i "jamast". Nakon toga sledi riblji holokaust sa sečenjem glava, kasapljenjem raža... rutina. Sve to preseče statični kadar kapetana u vajfbiterki koji sluša neki death metal (jer ribari to tako...). Posle vidimo kako uhvaćene školjke završavaju u kantama, a one manje srećne, zajedno sa ostalim otpadom, šutiraju se natrag u more. Život. Šta ćete...
U poslednjem delu filma lovimo sa galebovima, tim večnim pratiocima ribarskih brodova, zatim ronimo sa njima, zatim smo zakačeni na mrežu dok ona u gluvo noćno doba hvata novi plen.
Pretpostavljam da uz ove impresionističke prizore svako sam kuje svoju sreću i misli. Lako moguće i da neki od naših strahova izmile iz nas i zalepe se za sliku.
Film je posvećen svim onima koji su poginuli tokom ribolova u tom delu mora (neka Kalifornija beše).
Smrt.
Oproštaj.
Nemani.
Te morske teme.
SELEKTAH: 5plus/ 10
Leviathan pokazuje dokle mogu da stignu tehnološki napredak i ograničena imaginacija. S jedne strane kamere su danas toliko dobre i toliko male da ih možete okačiti kao bedž na ribarsku jaknu, na mrtvu ribu, na galebovu nogu, na jedro, na mrežu bačenu u vodu, a s druge možete se zadovoljiti samo time šta su te kamere, tako postavljene snimile.
Leviathan (svi znamo da je to mitsko morsko čudovište?) je film Lucien Castaing- Taylor i Verene Paravel koji na nekom moru (gde i nije baš toliko hladno, jer su ribari u kratkim majicama na palubi) beleži jedan radni dan u životu ribara. Počinje i završava noću. Kao noćna mora.
Na početku hvatamo (pun intended) kako izgleda noćni lov. U muljavom snimku koji izgleda kao avangardni spot s početka osamdesetih tenzija se pravi sama od sebe našim naporom da shvatimo šta se uopšte dešava. Kad shvatimo, postaje zamorno. Nakon toga vidimo kako uhvaćene ribe klize po palubi broda i mi sa njima, jer je kamera na jednoj od riba. Vrlo neprijatan osećaj, priznajem, i "jamast". Nakon toga sledi riblji holokaust sa sečenjem glava, kasapljenjem raža... rutina. Sve to preseče statični kadar kapetana u vajfbiterki koji sluša neki death metal (jer ribari to tako...). Posle vidimo kako uhvaćene školjke završavaju u kantama, a one manje srećne, zajedno sa ostalim otpadom, šutiraju se natrag u more. Život. Šta ćete...
U poslednjem delu filma lovimo sa galebovima, tim večnim pratiocima ribarskih brodova, zatim ronimo sa njima, zatim smo zakačeni na mrežu dok ona u gluvo noćno doba hvata novi plen.
Pretpostavljam da uz ove impresionističke prizore svako sam kuje svoju sreću i misli. Lako moguće i da neki od naših strahova izmile iz nas i zalepe se za sliku.
Film je posvećen svim onima koji su poginuli tokom ribolova u tom delu mora (neka Kalifornija beše).
Smrt.
Oproštaj.
Nemani.
Te morske teme.
SELEKTAH: 5plus/ 10
No comments:
Post a Comment