Mir u kući nema cenu
Ovo je dokumentarac o prvom poznatom slučaju javne pobune protiv seksualnog zločina počinjenog od strane jednog katoličkog sveštenika. Njegovo ime je otac Lawrence Murphy i on već par godina gori u paklu. Pre toga svoju seksualnu karijeru predatora doveo je do savršenstva zlostavljajući polaznike St. John škole za gluvu decu. Da, silovao je i napastvovao gluvu decu. Birao je svoje izabranike po tome koliko njihovi roditelji dobro (odnosno loše) poznaju jezik gluvih, pa će im sporazumevanje sa njima ići teže.
Protiv njega su se pobunili sami polaznici još 1974. godine i njihova pobuna trajala je skoro četrdeset godina. I od njega nisu dobili nikakvo izvinjenje, a otac Murphy umro je u miru sponzorisan penzijom katoličke crkve sve do samog kraja.
Alex Gibney, kome "provokativne" teme nisu strane i koji je već osvojio Oskara svojim filmom Taxi To The Dark Side u kome raskrinkava američke metode mučenja zatvorenika, postavlja ovaj slučaj i sve neposredne aktere (do kojih je stigao) kao okosnicu svog filma. Ali ono čime se on zapravo bavi jeste dekonstrukcija samozataškavajućeg procesa unutar Vatikana koja je uprkos apelima savesnih popova bolesni kukolj samo premeštala iz jedne eparšije u drugu, i na to trošila milione dolara, bez želje da se ozbiljnije pozabavi tim problemom- a problem (ne)mogućnosti celibata u katoličkoj crkvi već sada se tretira kao socijalni/medicinski fenomen.
Ono što saznajemo jeste da je istorija seksualnog zlostavljanja stara koliko i katolička crkva i isto toliko rasprostranjena, uprkos pokušajima Vatikana da stvari prvo predstavi kao "američki", potom "irski", potom "evropski" problem... Dečije gaćice podjednako su svlačili i obični parosi koliko i desne ruke papa (ozbiljno je zapljunut svetitelj Jovan Pavle II), a "fandrejzerski" doprinos crkvi uvek je stavljan ispred njihovih pedofiličarskih aktivnosti. A Gibney pravi diskretnu aluziju da je pretposlednjeg papu Benedikta baš administriranje ovih aktivnosti pre nego što je postao papa (on je bio zadužen za taj sektor) koštalo povlačenja sa papske pozicije tj da je tu moralo do doći do nekakvog megazataškavanja, za koje ćemo možda nekad saznati.
Iako se bavi temom koja će vas ozbiljno uznemiriti bez obzira koliko fotelja iz koje budete gledali film bila udobna, Mea Maxima Culpa malčice odbija manjkom žara i disciplinovanim razvojem svoje priče. Sem par sporadičnih "filmizacija" događaja sve ostalo je deo redovnog "dokumentarističkog" i materijala i postupka.
Možda sam očekivao nešto što će biti daleko više revoltirano saznanjima. A s druge strane, iako je "prvi slučaj" legitimna tema za film, utisak da je bavljenje ovom temom ne toliko zastarelo, koliko zakasnelo, ili da mu se možda nije prišlo iz nekog "vrelog" ugla, pokvario mi je doživljaj "uživanja u pravdi" koji je Gibney nesporno želeo da prikaže.
SELEKTAH: 7/ 10
Ovo je dokumentarac o prvom poznatom slučaju javne pobune protiv seksualnog zločina počinjenog od strane jednog katoličkog sveštenika. Njegovo ime je otac Lawrence Murphy i on već par godina gori u paklu. Pre toga svoju seksualnu karijeru predatora doveo je do savršenstva zlostavljajući polaznike St. John škole za gluvu decu. Da, silovao je i napastvovao gluvu decu. Birao je svoje izabranike po tome koliko njihovi roditelji dobro (odnosno loše) poznaju jezik gluvih, pa će im sporazumevanje sa njima ići teže.
Protiv njega su se pobunili sami polaznici još 1974. godine i njihova pobuna trajala je skoro četrdeset godina. I od njega nisu dobili nikakvo izvinjenje, a otac Murphy umro je u miru sponzorisan penzijom katoličke crkve sve do samog kraja.
Alex Gibney, kome "provokativne" teme nisu strane i koji je već osvojio Oskara svojim filmom Taxi To The Dark Side u kome raskrinkava američke metode mučenja zatvorenika, postavlja ovaj slučaj i sve neposredne aktere (do kojih je stigao) kao okosnicu svog filma. Ali ono čime se on zapravo bavi jeste dekonstrukcija samozataškavajućeg procesa unutar Vatikana koja je uprkos apelima savesnih popova bolesni kukolj samo premeštala iz jedne eparšije u drugu, i na to trošila milione dolara, bez želje da se ozbiljnije pozabavi tim problemom- a problem (ne)mogućnosti celibata u katoličkoj crkvi već sada se tretira kao socijalni/medicinski fenomen.
Ono što saznajemo jeste da je istorija seksualnog zlostavljanja stara koliko i katolička crkva i isto toliko rasprostranjena, uprkos pokušajima Vatikana da stvari prvo predstavi kao "američki", potom "irski", potom "evropski" problem... Dečije gaćice podjednako su svlačili i obični parosi koliko i desne ruke papa (ozbiljno je zapljunut svetitelj Jovan Pavle II), a "fandrejzerski" doprinos crkvi uvek je stavljan ispred njihovih pedofiličarskih aktivnosti. A Gibney pravi diskretnu aluziju da je pretposlednjeg papu Benedikta baš administriranje ovih aktivnosti pre nego što je postao papa (on je bio zadužen za taj sektor) koštalo povlačenja sa papske pozicije tj da je tu moralo do doći do nekakvog megazataškavanja, za koje ćemo možda nekad saznati.
Iako se bavi temom koja će vas ozbiljno uznemiriti bez obzira koliko fotelja iz koje budete gledali film bila udobna, Mea Maxima Culpa malčice odbija manjkom žara i disciplinovanim razvojem svoje priče. Sem par sporadičnih "filmizacija" događaja sve ostalo je deo redovnog "dokumentarističkog" i materijala i postupka.
Možda sam očekivao nešto što će biti daleko više revoltirano saznanjima. A s druge strane, iako je "prvi slučaj" legitimna tema za film, utisak da je bavljenje ovom temom ne toliko zastarelo, koliko zakasnelo, ili da mu se možda nije prišlo iz nekog "vrelog" ugla, pokvario mi je doživljaj "uživanja u pravdi" koji je Gibney nesporno želeo da prikaže.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment