Nije lista, sorry
Žozefina i ja, kolateralno i Eli, u svako doba godine gledamo na nedeljnom nivou između 17 (leti) i 27 (zimi) serija. To nije normalno. Misle ljudi koji misle da imaju život. To je predivno. Misle ljudi koji bi da obore naš rekord.
Nedavno sam bio na nekom rođendanu. I u razgovoru o serijama dotakli smo se toga da li je Sons of Anarchy (malo) "pulp" materijal. Priznao sam i sebi i drugima da su likovi u većini tih serija meni kao rodbina koju radije i češće viđam nego rodbinu. I stvarno je tako. Ne i u Žozefininom slučaju. Njena rodbina ima posebnu seriju u našim životima. Smajli.
Od svih TV vesti ove godine najviše me je obradovala ona da Jack Bauer ponovo jaše, i to Londonom. Tim je ponovo na okupu, ali ovaj put u "mini-series" varijanti od samo 12 jednosatnih epizoda pod nazivom 24: Live Another Day. To nas čeka u aprilu. J E B O T E, J A C K B A U E R ! ! !
ŠTA JE IŠLO NA TV MMG PRAJM
Kada je ova godina u pitanju, već sam vam rekao da mi je najbolja (ispostavlja se- nova) serija ove godine bila Ray Donovan.I dalje sam ubeđen da je to najbolja televizija, jer kombinuje gornju granicu "čizi" zabave, sa donjom granicom serija "koje pretenduju da budu kulturni događaji". Naravno, korigovao sam samog sebe, i uprkos nekim diskutabilnim razmišljanjima, za (staru) seriju/sezonu godine proglasio sam na sav glas šestu sezonu Sons Of Anarchy (not a pulp!). U SOA stvari uvek idu nagore i impresivno je kako Sutter i dalje pronalazi načina da to gore približi još malo više najgorem. Hamlet sa kojim se počelo lagano se vraća na svoj osnovni i finalni obračun- između majke i sina tj sina sa samim sobom.
U vrhunsku zabavu svakako spada i poslednja sezona True Blood za koju i dalje držim da je najpotcenjeniji šou na teveu. Retko kada je jelo u koje se ubacuje šta god kome padne na pamet i dalje imalo tako prepoznatljiv i dobar ukus. Eto, to je najbolja odbrana uvodne tvrdnje. Za razliku od nje Boardwalk Empire i u četvrtoj sezoni uspeva da impresionira sa "strictly more of the same" na "more or less" isti način. Drama se tu uvek vrati taman kada se odomaćite u osećaju da se radi o baš dobrom serijalu History Channela.
U potcenjenu zabavu (ili barem iz mog ugla- nedovoljno hvaljenu zabavu) spadaju i Elementary i Last Man Standing. Ovaj prvi je jedina serija o Šerloku koju treba da gledate (fuck that British shit), a ovaj drugi je od strane liberalne kritike brutalno izignorisani sitkom koji je radikalniji i provokativniji u svojim stavovima od svih sitkoma sa gej parovima zajedno. I na sve to me redovno zasmejava.
Od jednosatnih serija koje su mi prijale da ih gledam (u nedostatku boljeg izraza) istakle su se dve koje na svaki način ne mogu biti različitije- Shameless i Downton Abbey. U osnovi obe leži boza melodrama, ali likovi i glumci daju stvarima čar u kojoj bih mogao da uživam kao u nekakvoj non-stop "Truman Show" varijanti. Intelektualni angažman mi je zero dok ih gledam, ali pleasure- all mine!
U ono što bi obavezno trebalo da pratite od "starih" serija, a o čemu ne bih previše, jer sam već ranije, spadaju: Parks And Recreation, Veep, The Middle, Mad Men i Girls.
PREMIJERE
Kada su u pitanju nove serije, i wickEd i ja smo konstatovali da nikada američka televizija nije izbacila više drvlja i kamenja pred nas nego ove godine. The Goldbergs, Brooklyn Nine-Nine, Masters Of Sex, Almost Human, Under The Dome su neke od serija koje su "preživele" nakon par ODGLEDANIH epizoda. Možda i ne bi da je konkurencija bila jača.
Daleko bolju ponudu dali su ne-nacionalni američki programi i britanska televizija, pa čak i australijska (ne ne mislim tu na ono đubre Top Of The Lake)! Sa ove poslednje, a preko HBO-a, stiže nam fenomenalna polusatna komedija Ja'mie The Private School Girl, australijskog komičara Chrisa Lilley-a, koga sam nedovoljno ispratio u Angry Boys. Ova rasistička satira na teen serije pokazuje koliko je, recimo, Awkward mogao JOŠ blesavije. Kad smo kod Australijanaca pridružujem i fenomenalni kvazi-bio-dramedy Jima Jefferiesa, Legit, koji pokazuje, baš kao i Louie, da sve ima pravo da i može da bude smešno.
Iz "matice" stiže odlična akciona komedija The Wrong Mans o rolerkosteru nevolja dvojice britanskih službenika. A preko HBO-a, u istina američkoj produkciji, ali kreativnom voljom Britanca Stephena Merchanta stiže i briljantni pogled na modernu melanholiju u formi Hello Ladies. Isto važi i za bizarno razvijeni/razvodnjeni dramedy britanskog komičara Chrisa O'Dowda, Family Tree, o satiričnom osvrtu na svjetlo oruđe Engleza- tradiciju. A britanskom timu pridružujem i neočekivano zabavni starački sitkom Vicious.
Odmah preko Lamanša i Francuska, nakon fenomealne serija Braquo, na TV tržište izbacuje atmosferičnu horor seriju Les Revenants koja suštinski revitalizuje ideju zombija. Nažalost, Ameri već zidaju svoj rimejk.
Od preostalih vrlo zanimljivih premijera pobrojao bih još par serija o kojima sam uglavnom već pisao opširnije, pre svega The Americans, zatim Da Vinci's Demons i Orange Is The New Black, kojom, zapravo, tek treba da se ozbiljnije pozabavim, ali prve četiri epizode dovoljno obećavaju.
RAVNODUŠNOST
Poslednja sezona Breaking Bad je bila dobra, ali recimo da je kraj ponudio mnogo manje od očekivanja i prilično manje od onoga na šta nas je Gilligan navikao. Bio je previše holivudovski. A možda je to bio jedini način da Heisenberg uđe u legendu. Slažem se da pisanju o poslednjoj sezoni ove serije nije ovde mesto, ali ne bi bila deo moje prajm televizije, a nisam mogao da je ubacim u Premijere.
Novi serijal obično vrlo pouzdanog Ricky-ja Gervaisa, Derek, o retardiranom momku koji živi u staračkom domu, bio je više patetičan, nego smešan, iako je sve ukazivalo na to da bi trebalo da umiremo od smeha. Očekivanja nije ispunila ni druga sezona Bron/ Broen koja se izgubila u nizu nepotrebnih likova, njihovih sudbina i dramskih peripetija koja je glavne junake učinila sporednim.
TUGA BOŽJA
ŠOK
Žozefina i ja, kolateralno i Eli, u svako doba godine gledamo na nedeljnom nivou između 17 (leti) i 27 (zimi) serija. To nije normalno. Misle ljudi koji misle da imaju život. To je predivno. Misle ljudi koji bi da obore naš rekord.
Nedavno sam bio na nekom rođendanu. I u razgovoru o serijama dotakli smo se toga da li je Sons of Anarchy (malo) "pulp" materijal. Priznao sam i sebi i drugima da su likovi u većini tih serija meni kao rodbina koju radije i češće viđam nego rodbinu. I stvarno je tako. Ne i u Žozefininom slučaju. Njena rodbina ima posebnu seriju u našim životima. Smajli.
Od svih TV vesti ove godine najviše me je obradovala ona da Jack Bauer ponovo jaše, i to Londonom. Tim je ponovo na okupu, ali ovaj put u "mini-series" varijanti od samo 12 jednosatnih epizoda pod nazivom 24: Live Another Day. To nas čeka u aprilu. J E B O T E, J A C K B A U E R ! ! !
ŠTA JE IŠLO NA TV MMG PRAJM
Kada je ova godina u pitanju, već sam vam rekao da mi je najbolja (ispostavlja se- nova) serija ove godine bila Ray Donovan.I dalje sam ubeđen da je to najbolja televizija, jer kombinuje gornju granicu "čizi" zabave, sa donjom granicom serija "koje pretenduju da budu kulturni događaji". Naravno, korigovao sam samog sebe, i uprkos nekim diskutabilnim razmišljanjima, za (staru) seriju/sezonu godine proglasio sam na sav glas šestu sezonu Sons Of Anarchy (not a pulp!). U SOA stvari uvek idu nagore i impresivno je kako Sutter i dalje pronalazi načina da to gore približi još malo više najgorem. Hamlet sa kojim se počelo lagano se vraća na svoj osnovni i finalni obračun- između majke i sina tj sina sa samim sobom.
U vrhunsku zabavu svakako spada i poslednja sezona True Blood za koju i dalje držim da je najpotcenjeniji šou na teveu. Retko kada je jelo u koje se ubacuje šta god kome padne na pamet i dalje imalo tako prepoznatljiv i dobar ukus. Eto, to je najbolja odbrana uvodne tvrdnje. Za razliku od nje Boardwalk Empire i u četvrtoj sezoni uspeva da impresionira sa "strictly more of the same" na "more or less" isti način. Drama se tu uvek vrati taman kada se odomaćite u osećaju da se radi o baš dobrom serijalu History Channela.
U potcenjenu zabavu (ili barem iz mog ugla- nedovoljno hvaljenu zabavu) spadaju i Elementary i Last Man Standing. Ovaj prvi je jedina serija o Šerloku koju treba da gledate (fuck that British shit), a ovaj drugi je od strane liberalne kritike brutalno izignorisani sitkom koji je radikalniji i provokativniji u svojim stavovima od svih sitkoma sa gej parovima zajedno. I na sve to me redovno zasmejava.
Od jednosatnih serija koje su mi prijale da ih gledam (u nedostatku boljeg izraza) istakle su se dve koje na svaki način ne mogu biti različitije- Shameless i Downton Abbey. U osnovi obe leži boza melodrama, ali likovi i glumci daju stvarima čar u kojoj bih mogao da uživam kao u nekakvoj non-stop "Truman Show" varijanti. Intelektualni angažman mi je zero dok ih gledam, ali pleasure- all mine!
PREMIJERE
Kada su u pitanju nove serije, i wickEd i ja smo konstatovali da nikada američka televizija nije izbacila više drvlja i kamenja pred nas nego ove godine. The Goldbergs, Brooklyn Nine-Nine, Masters Of Sex, Almost Human, Under The Dome su neke od serija koje su "preživele" nakon par ODGLEDANIH epizoda. Možda i ne bi da je konkurencija bila jača.
Daleko bolju ponudu dali su ne-nacionalni američki programi i britanska televizija, pa čak i australijska (ne ne mislim tu na ono đubre Top Of The Lake)! Sa ove poslednje, a preko HBO-a, stiže nam fenomenalna polusatna komedija Ja'mie The Private School Girl, australijskog komičara Chrisa Lilley-a, koga sam nedovoljno ispratio u Angry Boys. Ova rasistička satira na teen serije pokazuje koliko je, recimo, Awkward mogao JOŠ blesavije. Kad smo kod Australijanaca pridružujem i fenomenalni kvazi-bio-dramedy Jima Jefferiesa, Legit, koji pokazuje, baš kao i Louie, da sve ima pravo da i može da bude smešno.
Iz "matice" stiže odlična akciona komedija The Wrong Mans o rolerkosteru nevolja dvojice britanskih službenika. A preko HBO-a, u istina američkoj produkciji, ali kreativnom voljom Britanca Stephena Merchanta stiže i briljantni pogled na modernu melanholiju u formi Hello Ladies. Isto važi i za bizarno razvijeni/razvodnjeni dramedy britanskog komičara Chrisa O'Dowda, Family Tree, o satiričnom osvrtu na svjetlo oruđe Engleza- tradiciju. A britanskom timu pridružujem i neočekivano zabavni starački sitkom Vicious.
Odmah preko Lamanša i Francuska, nakon fenomealne serija Braquo, na TV tržište izbacuje atmosferičnu horor seriju Les Revenants koja suštinski revitalizuje ideju zombija. Nažalost, Ameri već zidaju svoj rimejk.
Od preostalih vrlo zanimljivih premijera pobrojao bih još par serija o kojima sam uglavnom već pisao opširnije, pre svega The Americans, zatim Da Vinci's Demons i Orange Is The New Black, kojom, zapravo, tek treba da se ozbiljnije pozabavim, ali prve četiri epizode dovoljno obećavaju.
RAVNODUŠNOST
Poslednja sezona Breaking Bad je bila dobra, ali recimo da je kraj ponudio mnogo manje od očekivanja i prilično manje od onoga na šta nas je Gilligan navikao. Bio je previše holivudovski. A možda je to bio jedini način da Heisenberg uđe u legendu. Slažem se da pisanju o poslednjoj sezoni ove serije nije ovde mesto, ali ne bi bila deo moje prajm televizije, a nisam mogao da je ubacim u Premijere.
Novi serijal obično vrlo pouzdanog Ricky-ja Gervaisa, Derek, o retardiranom momku koji živi u staračkom domu, bio je više patetičan, nego smešan, iako je sve ukazivalo na to da bi trebalo da umiremo od smeha. Očekivanja nije ispunila ni druga sezona Bron/ Broen koja se izgubila u nizu nepotrebnih likova, njihovih sudbina i dramskih peripetija koja je glavne junake učinila sporednim.
TUGA BOŽJA
Odakle da počnem?
Od toga koliko je Hannibal artsy-farty overrated shit, koji smo uredno ispratili od prve do poslednje epizode? Ili od razočaranja koje nam je priredila Rebel Wilson u Super Fun Night koja je od svega navedenog bilo samo mrkli mrak od dosade. Više od ravnodušnosti priredio je i Jonathan Rhys Meyersov pokušaj da Draculu predstavi kao entreprenura XX veka. Prikrivanje skromnog budžeta blesavim CGI-em bi još moglo da se oprosti da likovi nisu kao u vikend romanu misterije.
Na "dno skali" sledeća u nizu je American Horror Story- sjajan koncept, još jednom uneređen apsolutnim odustvom osećaja za pričanje priče. Murphy-jev princip da u prve tri epizode potrpa sve što mu padne na pamet ni bi li privukao našu pažnju, a da potom još deset epizoda ne zna šta će s tim svim ovaj put je učinio da stvari batalim pre kraja. U slučaju neopevanog đubreta The Newsroom za to mi je bila dovoljna samo jedna epizoda druge sezone.
Na kraju, sa posebnim prezirom i najsofisticiranijom povraćkom osvrnuo bih se na dve serije. Jedna je Crazy Ones, voljenog Davida E. Kelley-a, a druga poslednja sezona voljenog Homeland.
U Crazy Ones Kelley je pokušao da na najsatanističkijem terenu modernog sveta (marketing) primeni svoju "večitu" matricu "ekscentričnih ljudi sa u suštini dobrim srcem koji pokušavaju da svet učine boljim". A kako taj svet čine McDonald's i slične ogavne ikone kapitalističkog sveta, sa skoro nepodnošljivim (i treznim!) Robinom Williamsom u glavnoj ulozi, ja nisam našao ni elementarni milimetar zajedničkog preseka. I ladno su dobili celu sezonu. Da bog da im bila poslednja.
Što se Homeland tiče, nakon solidno obećavajućeg početka u restruktuiranom CIA-u u kome više konspiracija ima u administraciji nego na terenu, lagano smo ušli u borbu jedne šizofrene i bečeće trudnice za svog čoveka. A čovek je dobar deo sezone bio van ekrana, da bi ga na kraju izbacili iz iste na način koji nijednog od preživelih junaka nije opržio sramotnošću (er to reč?) postupka. Ipak, najviše od svega inteligenciju je vređalo naivno vođenje priče koje je od nas očekivalo da progutamo toliko govana samo da bi na kraju bili siti, jer smo pojeli bajat keks. Vrlo sam blizu odluke da se ni ne bavim četvrtom sezonom, jer "buljava" nije Bauer, Saul je sam đavo i u seriji u kojoj se jedan pakao bori protiv drugog zarad lažnog mira u svetu nema ničega što bi mene trebalo da zanima.
ŠOK
Verovatno najveće i nažalost najneprijatnije iznenađenje ove godine jeste gašenje Comedy Centralovog serijala Jeselnik Offensive, najboljeg novog stendap komičara Anthony-ja Jeselnika. Nije bio gledan. Gde ćete bolji dokaz da se oko svakog od nas nalazi najmanje deset morona koji služe samo tome da nam blokiraju pogled na bolji svet.
Iako se to očekivalo i Skins je odživeo svojih poslednjih petnaest minuta. Šest finalnih epizoda su, rekao bih, pre odabrali svoje junake po principu "bili su dostupni", nego nekom simboličnom selekcijom. Optimizma je, kako su nas i navikli, bilo za kašičicu, dok su od duma & gluma mogli da se šiju svadbarski šatori. Bila je to ključna serija moje tinejdžerske post-adolescencije i opiranja zrelom dobu.
Fuck. Valjda nisam nešto zaboravio.
No comments:
Post a Comment