ANNEX 2013.

O još nekim albumima koji bi se verovatno ili sigurno našli u rekapitulaciji najupečatljivijih iz prošle godine, samo da su na vreme preslušani

piše: powerty

Uvodne napomene: Za razliku od druga Slobodana (pun intended) kome je u slično koncipiranom tekstu slušni aparat bio na retrovizoru, ispod slede albumi koje nisam čuo u vreme kad sam sklapao godišnju listu. Da jesam, sva je prilika da bi bili na njoj. Inače, držim da su u tiraniji beskrajne sadašnjice oba pristupa materiji legitimna, i, da je više pravde, ovakvih tekstova bi i generalno i posebno trebalo da bude više, i u kraćim vremenskim razmacima. Da se progutano bolje svari.

RODION G. A. – The Lost Tapes (Strut) 

Fridom je ovo već hajpovao, i avanturisti koji su ga poslušali bogme se nisu prevarili. Rumunski retrofuturizam žežeće novotalasne prog/kraut elektronike Rodiona Rosçe samo je dobio na težini tokom decenija čamotinje po Čaušeskuovim bunkerima zabranjenih snimaka (zgotovljeni od kraja sedamdesetih i tokom prve polovine osamdesetih), što je u to vreme bila komunistička praksa i u susednoj Bugarskoj (pre svega za novokomponovanu narodnu muziku – otud i tolika popularnost Miroslava, Lepe Brene, Dragane i Cece kod istočnih suseda). Prva asocijacija na svež, humani pristup progresivnom elektronskom je vasionom inspirisani kultni dečiji kompozitor Bruce Haack, no egzotični “arabi” ukrasi (npr. na početku teme Diagonala) skreću tok misli u pravcu slavljenja bespogovorne sonične autentičnosti ovog primerka rumunske avangarde i iskrenog žala pri pomisli kakvu je životno-neshvaćenu šikanu prošao ovaj genije iz Kluža (poznatog po tome što su krajem devedesetih/početkom nultih, nacionalisti u lokalnoj vlasti naložili da se pešačke zebre ofarbaju u boje rumunske zastave. Ostaje nejasno kakve je prirode specifično shvaćeno poštovanje nacionalnih simbola ako se po njima svakodnevno gazi?). 

(8.75/10)

CALIBRO 35 – Traditori di tutti (Record Kicks) 

Ostajemo u retro miljeu, u društvu s Milanezima Calibro 35 koji su aktivni već nekoliko godina unazad, svraćali su nam i radno u goste, no taj susret sam preskočio jer su mi neki od prethodnih studijskih albuma bili nebeski smor. No, njihov najnoviji zvučni kerozin me opasno mami da probam luping u diskografski rikverc jer na njemu nema praznog hoda – u pitanju je stilizovana desperadoska prštalina u kojoj su svi meci u šaržeru, spremni da prospu svaki mozak & primoraju kukove na vijuganje (samo paraplegičari nisu u objektivnoj mogućnosti da reaguju na zov Giulia Mon Amour). Oseća se benzin iz sveže natankovanog Zippa, čaša žestine je na stolu a pljuga za zubima - atmosfera je na nivou, kao iz priča Luisa Sepulvede u kojima se stalno nešto dešava. Iako je ovo prevashodno crime/thriller soundtrack muzika, prvi mi na pamet padaju surf saborci Toma Petty-ja The Blue Stingrays, zbog neprolaznog šarma, dakako. 

(8.5/10)

YEAR OF NO LIGHT – Tocsin (Debemur Morti) 

Pošto su na prvom prošlogodišnjem albumu, soundtracku za Vampyr znalački poslagali ambijentalne post kosti, vrednim Francuzima je za ovaj album ostala najfinija metal krtina. I ona se krčka, prži i peče, ali nikada ne miruje jer banda iz Bordoa svoje dugogodišnje instrumentalno iskustvo bez previše pametovanja troši na dinamiku kao sredstvo građenja poželjne atmosfere uz prateću gitarsku pirotehniku u kojoj iz svakog rifa kulja suva moć. Tocsin je jedan od onih albuma na kome nema kratkih tema (najkraća, maestralna Géhenne zaustavlja se na nešto manje od šest minuta, sve ostale su duže od deset), al' izvlači uši jednom kada nađe put do njih. Nije daleko od istine ono što je napisao jedan recenzent da je “ovo ploča koja bi u teoriji trebalo da se svidi svakom fanu gitarske muzike”, no možemo mirno konstatovati da u svom specijalizovanom fahu YONL ovom pločom pišu nova pravila ostavljajući iza sebe i Russian Circles i Shelter Red, o Deafheaven i The Body bolje da ne trošimo virtuelni prostor jer, kako sam već izvestio Slobodana u privatnoj prepisci, na njihovim prošlogodišnjim LP izdanjima nisam uspeo da “čujem sve ono čemu sam se nadao da ću čuti, a kod oba je izostalo”. Na Tocsinu “čujem mrak i čujem krv. Ne čujem magiju kao na prvom od Ufomammuta iz 2012, al' je taj sentiment. Moćan.” 

(9/10)

THE STRANGER – Watching Dead Empires In Decay (Modern Love)

Iako ima nekoliko važećih pseudonima, James Leyland Kirby je u svakoj od svojih autorskih inkarnacija postavio visoke standarde za ambient. The Stranger je, koliko mi je poznato, ritmički najstrukturisanija Kirbyjeva ponuda, a već na drugoj So Pale It Shone In The Night zatičemo prizor vrhunski mračnog loopa za koji bi u XX veku zagubljeni Tricky momentalno dao bubreg, o dubstep jugendu koji se posle njega ispilio i da ne pričamo. I dok Vatican Shadow, Strangerov kolega s etikete Modern Love, koristi svoje distorzično-prijatne ekskurzije kao zvučnu kulisu dnevno političkih komentara sa naglaskom na terorizmu, sam The Stranger uz nemali dodatak industrial pomagala majstorski oplemenjuje prostor ogoljavajući skvrčeni duh same suštine trenutne ispraznosti Zapada, tamo gde je nešto nekad bilo a sad zjapi crna prazna raka. Otud i vidna fascinacija armaturama i građevinama i uopšte uzev arhitekturalni ugođaj čitavog albuma. Za razliku od Tima Heckera koji (po meni ne preterano uzbudljivo) proganja duhove, The Strangera ćete naći pored mešalice za beton ili tamo gde se kali čelik. U oba slučaja, zna šta radi. 

(8.5/10)

LIKE LIKE THE THE THE DEATH – Cave Jenny (Latest Flame) 

Ničim izazvan, pravo iz Milvokija stiže drugi album benda nazvanog po izuzetnom lirskom trenutku Silver Jews. Od prelomnog trenutka kada je Cave Jenny (pojma nemam na šta se odnosi naslov) prvi put pušten, razbaškario u Winampu i svaki idući put je zvučao još bolje dok su se suze radosnice same kotrljale niz obraze usled ovog malog, ličnog, intimističkog audio trijumfa. Teško je reći na šta sam pre pao, da li je to sviračka potkovanost, pasija ili osećaj zabave. Zrelo i kompaktno postavljeno, zgusnuto i zategnuto kao Pixies (kad smo već kod njih, digresija: je l' da da se Frank Black u drugom delu Blue Eyed Hexe pretvara u Briana Johnsona?),  a istovremeno divlje i frenetično kao ona nezaboravna dvoglasja At The Drive-In uz postljudskost koju smo ne tako davno imali priliku da čujemo kod Marijuana Deathsquads. A tek te nevaljale, bezumne gitare? Puštene s lanca, bez prestanka se huliganišu, provociraju, izazivaju nerede i pandurske pretrese, a opet u svakoj sekundi demonstriraju spartansku disciplinu i zapravo su pod stalnim nadzorom i kontrolom, tripuju slobodu. Minimalistički, nadrealni stihovi kojima dominiraju zaborav, otuđenje, smelost, FBI i CIA su ovako na grani, bez bukleta u ruci, naizgled naivno dečiji a zapravo neviđeno pametni i duhoviti u svojoj jednostavnosti, dakle majstorski. Ako već moram da izaberem nekog favorita to je svakako “tek puštena iz ludnice” Paralyzer, mada uvek posle nje produžim obožavanje i na iduće Huck i Salt on Assault, za koji je snimljen i dirljiv i indikativan spot koji kao da je režirao Mike Kelley (tako je, mislim na Deodorized Central Mass with Satellites). Jasno, nije LLTTTD za svakoga, jer alternativna muzika to ni ne treba da bude. Hvala Svevišnjem i nebesima, bar na muzičkoj margini Ameri konačno kreću putem Srba. Vraćaju se u devedesete. 

(10/10)