Ako duša postoji onda je distorzija njen oblik oglašavanja
U životu ne postoji ništa tako savršeno kao (recimo, na primer) Elvisova Always On My Mind. Niko tako ne voli, iako bi svi voleli. Sva naša osećanja distorzirana su našim sećanjima, našim "prošlim" osećanjima, našim "drugim" osećanjima, našom sebičnošću, lepim ili ružnim vremenom, procvetalim ili uvelim smislom života (taj umire i ponovo se rađa non stop, kao u lupu). Pesme, filmovi, knjige (dodajte sami) ponekad žele i mogu bez te distorzije. Jer su odstranili one Hitchcockove "dosadne trenutke".
Volim te pročišćene varijante, ali volim i ove u kojima je distorzija bitna koliko i "osnovna melodija".
Jamaican Queens, trio iz Detroita, podjednako mare i za jedno i za drugo. Melanholični i tužni koliko i pogled ka nebu nabockanom zvezdama i odvaljeni svim mogućim zvukovima. Rani Flaming Lips (i oni albumi posle Embryonica) su očigledan uticaj. Baš kao i bilo šta sa etikete Fat Cat (setimo se- Animal Collective, Sigur Ros i Our Brother The Native neki su od bendovi potekli odatle). Beach Boys kako ih je (verovatno) čuo Hunter S. Thompson u Las Vegasu, naravno. A ne bih odbacio ni dobru-staru, naivnu ljubav prema lo-fi-u Daniela Johnstona.
Vokali se prepliću u dečačkim harmonijama. Krckaju spajalice nemoćne da ih sastave. Aranžmani su se strogo držali principa "sve može". Nema se gde, ova je muzika toliko post-moderna da je čak možemo zvati "klasičnom post-modernom" muzikom. Pop muzikom. Nema iživljavanja- samo jedna pesma traje 6 i po minuta.
Trebalo bi da spomenem i Alt-J, kao bend koji je inicirao ovakav zvuk za mejnstrim mase ni ne pokušavajući da ga kao Jamaican Queens prvo demolira i u toj "demo" verziji proda smartipentsovima našeg doba. Ima nečeg romantičnog u tom lenjom pohodu na kosmos (slažem se da su Flaming Lips na toj ideji već otvorili svoju fešn liniju).
Siguran sam da će i Yo La Tengo i fanovi Yo La Tengo voleti ovaj bend (već smo počeli od mene), jer mi se čini da ista vrsta "štreberskog" entuzijazma i ljubavi za muziku provejava i Wormhoodom, skoro kao da su im pesme premale da u njih zapišu sve one bendove, žanrove, albume koje vole. A i jedan od tri vokala (na albumu u dve pesma peva i ova cura sa omota) podseća na Iru.
Trenutno mi cepa srce završna, bitlsovska Caitlin.
Pre par minuta to isto je radila prethodna stvar.
Pre nje...
I na sve to na njihovoj bandcamp stranici album stiže po "name your price" ceni.
SELEKTAH: 9/ 10
U životu ne postoji ništa tako savršeno kao (recimo, na primer) Elvisova Always On My Mind. Niko tako ne voli, iako bi svi voleli. Sva naša osećanja distorzirana su našim sećanjima, našim "prošlim" osećanjima, našim "drugim" osećanjima, našom sebičnošću, lepim ili ružnim vremenom, procvetalim ili uvelim smislom života (taj umire i ponovo se rađa non stop, kao u lupu). Pesme, filmovi, knjige (dodajte sami) ponekad žele i mogu bez te distorzije. Jer su odstranili one Hitchcockove "dosadne trenutke".
Volim te pročišćene varijante, ali volim i ove u kojima je distorzija bitna koliko i "osnovna melodija".
Jamaican Queens, trio iz Detroita, podjednako mare i za jedno i za drugo. Melanholični i tužni koliko i pogled ka nebu nabockanom zvezdama i odvaljeni svim mogućim zvukovima. Rani Flaming Lips (i oni albumi posle Embryonica) su očigledan uticaj. Baš kao i bilo šta sa etikete Fat Cat (setimo se- Animal Collective, Sigur Ros i Our Brother The Native neki su od bendovi potekli odatle). Beach Boys kako ih je (verovatno) čuo Hunter S. Thompson u Las Vegasu, naravno. A ne bih odbacio ni dobru-staru, naivnu ljubav prema lo-fi-u Daniela Johnstona.
Vokali se prepliću u dečačkim harmonijama. Krckaju spajalice nemoćne da ih sastave. Aranžmani su se strogo držali principa "sve može". Nema se gde, ova je muzika toliko post-moderna da je čak možemo zvati "klasičnom post-modernom" muzikom. Pop muzikom. Nema iživljavanja- samo jedna pesma traje 6 i po minuta.
Trebalo bi da spomenem i Alt-J, kao bend koji je inicirao ovakav zvuk za mejnstrim mase ni ne pokušavajući da ga kao Jamaican Queens prvo demolira i u toj "demo" verziji proda smartipentsovima našeg doba. Ima nečeg romantičnog u tom lenjom pohodu na kosmos (slažem se da su Flaming Lips na toj ideji već otvorili svoju fešn liniju).
Siguran sam da će i Yo La Tengo i fanovi Yo La Tengo voleti ovaj bend (već smo počeli od mene), jer mi se čini da ista vrsta "štreberskog" entuzijazma i ljubavi za muziku provejava i Wormhoodom, skoro kao da su im pesme premale da u njih zapišu sve one bendove, žanrove, albume koje vole. A i jedan od tri vokala (na albumu u dve pesma peva i ova cura sa omota) podseća na Iru.
Trenutno mi cepa srce završna, bitlsovska Caitlin.
Pre par minuta to isto je radila prethodna stvar.
Pre nje...
I na sve to na njihovoj bandcamp stranici album stiže po "name your price" ceni.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment