San je svakog sina da udovolji svome ocu
Neostvaren
I neostvariv
U nekim filmovima Alexandera Paynea koje bih mogao da nazovem "pejnovskim" (a tu mislim na ove najpoznatije About Schmidt, Sideways, The Descendants, ovome, pa čak i u seriji koju je kreativno supervizovao, Hung) uvek pratimo glavne junake tokom par uzastopnih dana i uvek je ono što će im se desiti tokom tih par dana u senci nekog krupnog, "bitnog" događaja. U Schmidtu to je smrt njegove supruge, u Sideways ženidba najboljeg prijatelja, u Descendants nesreća, a potom i smrt supruge. U Nebraski taj događaj je manje očigledan, najviše zbog činjenice da on tek treba da se desi, i to verovatno uskoro, ali sve što se u ovom filmu dešava okrutno je natkriljeno njime. Znate na šta mislim?...
Payneov novi film nije slučajno crno-beli. Hoću da kažem ne radi se o "mogli bi..." artističkom prohtevu, već je duboko ukorenjen u dve osnovne teme filma: sećanja i Ameriku koje više nema. Formatiran u najnostalgičniji od svih žanrova, roudmuvi, on predstavlja sećanje sina, na oca, prikazano kroz njihov poslednji zajednički put (pred izvesnu očevu smrt), ali on je i očev povratak u rodno mesto, među ljude koji su jednom davno značili nešto drugo i, sasvim sigurno, mnogo više. U isto vreme on je geografsko putešestvije u srce Amerike, ali u isto vreme i vremeplov u ono što je ostalo od "Amerike pedesetih" ("slavne Amerike") kada su američki radnici proizvodili američke proizvode i živeli u američkim gradićima i imali idilične komjunitije i život je bio težak i nije se imalo i samo su najsnažniji uspevali da prežive i taj stari kov je sada zarđao i izgleda kao đubre.
Glavni junak ovog filma je matori Woody Grant (potpuno mu predani Bruce Dern), mehaničar, koga su senilnost i Alchajmer podjednako načeli, koji biva uvučen u jedan od marketinških trikova "koji donosiocu ovog letka donosi milion dolara" sve dok ne pročita sitan font. Iako i njegova supruga i oba sina znaju da se radi o prevari, Woody je odlučan u tome da ode u Linkoln u Nebraski i preuzme svoju nagradu. Mlađi sin David (ništa manje posvećen Will Forte) odlučuje da ga odveze do tamo. Put oca i sina predvidljivo ne ide kako su predvideli, pre svega zahvaljujući ocu alkoholičaru, te putovanje privremeno pravi pauzu u Woody-jevom rodnom gradiću, gde i dalje živi njegov brat sa porodicom, i neki zaboravljeni rođaci i prijatelji. Tu se, baš u nedelju, stvara prilika za malim susretom cele familije, pa ubrzo stižu i majka i stariji sin (oboje fenomenalni, a sina igra Saul Breaking Bad). Uspomene se mešaju sa realnošću, scena na groblju je antologijska, a komični pod-zaplet započinje svoj podmukli pir kada se po gradu pročuje da Woody treba da pokupi milion dolara.
Odnos oca i sina nikada nije lak, čak ni kada je najbolji na svetu. Jer mu kad tad preti kraj. Payneov film pokazuje da nikada nije kasno i da nikada nije neočekivano da on postane bolji, tako što će otac u isto vreme odlučiti i da postane otac i da ne bude više otac, baš kao i sin mu. Poslednjih par minuta filma posebno je dirljivo.
A onda otac i sin zamene mesta i put se nastavlja.
Alexander Payne sasvim sigurno nije snimio ličniji i emocionalniji film. Niti će.
SELEKTAH: 10/ 10
Neostvaren
I neostvariv
U nekim filmovima Alexandera Paynea koje bih mogao da nazovem "pejnovskim" (a tu mislim na ove najpoznatije About Schmidt, Sideways, The Descendants, ovome, pa čak i u seriji koju je kreativno supervizovao, Hung) uvek pratimo glavne junake tokom par uzastopnih dana i uvek je ono što će im se desiti tokom tih par dana u senci nekog krupnog, "bitnog" događaja. U Schmidtu to je smrt njegove supruge, u Sideways ženidba najboljeg prijatelja, u Descendants nesreća, a potom i smrt supruge. U Nebraski taj događaj je manje očigledan, najviše zbog činjenice da on tek treba da se desi, i to verovatno uskoro, ali sve što se u ovom filmu dešava okrutno je natkriljeno njime. Znate na šta mislim?...
Payneov novi film nije slučajno crno-beli. Hoću da kažem ne radi se o "mogli bi..." artističkom prohtevu, već je duboko ukorenjen u dve osnovne teme filma: sećanja i Ameriku koje više nema. Formatiran u najnostalgičniji od svih žanrova, roudmuvi, on predstavlja sećanje sina, na oca, prikazano kroz njihov poslednji zajednički put (pred izvesnu očevu smrt), ali on je i očev povratak u rodno mesto, među ljude koji su jednom davno značili nešto drugo i, sasvim sigurno, mnogo više. U isto vreme on je geografsko putešestvije u srce Amerike, ali u isto vreme i vremeplov u ono što je ostalo od "Amerike pedesetih" ("slavne Amerike") kada su američki radnici proizvodili američke proizvode i živeli u američkim gradićima i imali idilične komjunitije i život je bio težak i nije se imalo i samo su najsnažniji uspevali da prežive i taj stari kov je sada zarđao i izgleda kao đubre.
Glavni junak ovog filma je matori Woody Grant (potpuno mu predani Bruce Dern), mehaničar, koga su senilnost i Alchajmer podjednako načeli, koji biva uvučen u jedan od marketinških trikova "koji donosiocu ovog letka donosi milion dolara" sve dok ne pročita sitan font. Iako i njegova supruga i oba sina znaju da se radi o prevari, Woody je odlučan u tome da ode u Linkoln u Nebraski i preuzme svoju nagradu. Mlađi sin David (ništa manje posvećen Will Forte) odlučuje da ga odveze do tamo. Put oca i sina predvidljivo ne ide kako su predvideli, pre svega zahvaljujući ocu alkoholičaru, te putovanje privremeno pravi pauzu u Woody-jevom rodnom gradiću, gde i dalje živi njegov brat sa porodicom, i neki zaboravljeni rođaci i prijatelji. Tu se, baš u nedelju, stvara prilika za malim susretom cele familije, pa ubrzo stižu i majka i stariji sin (oboje fenomenalni, a sina igra Saul Breaking Bad). Uspomene se mešaju sa realnošću, scena na groblju je antologijska, a komični pod-zaplet započinje svoj podmukli pir kada se po gradu pročuje da Woody treba da pokupi milion dolara.
Odnos oca i sina nikada nije lak, čak ni kada je najbolji na svetu. Jer mu kad tad preti kraj. Payneov film pokazuje da nikada nije kasno i da nikada nije neočekivano da on postane bolji, tako što će otac u isto vreme odlučiti i da postane otac i da ne bude više otac, baš kao i sin mu. Poslednjih par minuta filma posebno je dirljivo.
A onda otac i sin zamene mesta i put se nastavlja.
Alexander Payne sasvim sigurno nije snimio ličniji i emocionalniji film. Niti će.
SELEKTAH: 10/ 10
Odlicno napisano! I odlican film takodje!
ReplyDelete