Ako ćete ove godine sebi zabiti jedan knife u srce...
Planningtorock je estradni pseudonim berlinske muzičarke i producentkinje Janine Rostron, koja je baš uoči priprema za snimanje ovog albuma promenila ime u polno neodredljivije Jam Rostron. Za nju sam prvi put čuo kada je uradila verovatno-najbolji-remiks-ikada, "Lullaby-asti" retuš Marble House, kompatriota iz Švedske, The Knife. Nakon toga, vratila im se još dvaput, u polu-oficijalnom remiksku Heartbeat koji je i dalje za polja koplja iznad svih ostalih remiksa The Knife (Rex The Dog, možda, jedini izuzetak), i prošle godine "rivorkovanjem" deonice Full Of Fire u potpuno novu elektro-disko transgender himnu Let's Talk About Gender, Let's Talk About You And Me, koja je, što da ne spomenem, na ovom albumu u potpunosti prepevana u njen "samostalni" hit (i zvuči bolje od The Knife verzije). Pored toga Janine sam kušao i na njenom albumu W, iz 2011. (izašao za DFA), i to je uprkos par odličnih pesama (singl Doorway, balada Going Wrong i obrada Arthur Russellove Janine) bilo manje prohodno iskustvo nego što sam očekivao. Kada ga danas slušam, deluje pristupačnije, dok su mi njegove sirovo obrađane površine hubota koji Yello-ovski izvodi beli soul malčice jasnije. Čak bih kao kompanjona pomenutom mogao da navedem i remek-delo Trust, TRST koje također obitava u (is)tim trans-vodama i ne pravi baš puno razlike između agonije i elegije.
UKRATKO: All Love's Legal zvuči kao što se većina fanova (pa i ja, u velikoj meri) nadala da će zvučati Shaking The Habitual- kao prvoligaški elektro-pop, ubitačne, agresivne i satiruće hitičnosti sa dovoljno provokativnom agendom.
Kao što znate, Shaking The Habitual je samo dvotrećinski u tome uspeo. All Love's Legal je trijumf. I to skoro savršen, naročito ako je ovaj oblik muzike ono što praktikujete kada ostanete sami sa svojim PVC odelom i kožnim bičem. I kolažom nepravdi u srcu.
Jam daleko manje pokušava da svojim glasom podseti na Boya Georgea ili Antony-ja i povuče svoj zvuk ka elektrifikovanom kabareu, što je neko možda mogao da prebaci prethodniku W. Također i poriva za "soničnošću" zvuka je daleko manje, dok ujednačenost (kvaliteta) materijala višestruko ide u korist ovog novog. All Love's Legal je fokusiraniji i kompaktniji, sa uvu milije izloženim agendama.
Što se pomenute agende tiče, moto čitavog albuma mogao bi biti refren iz singla Human Drama "a gender is just a lie" (vreme će pokazati da je zaista tako). Kako Jam vidi stvari "polne kategorizacije u modernom svetu najčešći su uzrok polne diskriminacije" i to nekako treba promeniti. Njen sam' tako androgeni pop zvuk protkan sirenastijim pevanjem od Bryana Ferry-ja samog u velikoj meri pomažu shvatanju (njene) poente tj osećaju da se nalazite u futurističkim osamdesetim u kojima se granica između muškaraca i žena ne briše samo time što i jedni i drugi mogu da nose naramenice, već i svim ostalim. Ponovno dorađeni sempl pesme Full Of Fire, u svojoj još Eurythmics-ičnoj verziji i još zavodljivijem refrenu Let's Talk About Gender, Baby dejstvuje jednostavno i lako, kao dečija pesmica. Nema šanse da ne zavolite ideju. Naročito ako ona počiva na vrlo tmurnoj praksi koju elaborira prvi singl Misogyny Drop Dead.
Jam samo tako ume sa sintisajzerima i kompletan All Love's Legal vrvi od arhaičnih esid haus deonica koje su The Knife (u ovoj postnovoj eri) prvi i najbolje koristili. Nisam siguran u kojoj meri je Planningtorock učenik The Knife škole, ali mislim da već sada možemo govoriti o tome da je u nekim stvarima nadmašio svoje učitelje. Za razliku od njih, koji su odlučili da dezintegrišu svoj zvuk i naprave nešto novo, Planningtorock se približava sopstvenom zenitu. Tamo negde gde su ovi bili sa Deep Cuts ili Silent Shout. I to sve ako uopšte ima smisla ovako uporno porediti njihove opuse.
All Love's Legal, koji je nastao u Berlinu uglavnom samostalnim radom same Janine iako društveno angažovan vrlo vešto dočarava emocije i tiju tugu tih u čije se ime angažuje. Tema Steps je toliko zlokobno čizi da bi bez problema mogla da se nađe u nekom Diznijevom crtaću o princezi koja, usled "dženderifikacije" ima isto problema u svom svetu koliko Janinenine drugovi/drugarice u ovom našem. Muke patetike i patetika muka. S druge strane, već naredna Public Love, militaristički kida zvukovima koje najčešće čujemo kada trajpodi đuskaju. Muke dehumanizacije i dehumanizacija muka.
Rastavljen na elemente All Love's Legal ne barata nekim naročito inventivnim inventarom zvukova i muzičkih ideja, ali svaki pojedinačni sklop pesme i utisak koji ostavlja ceo album nesumnjivo ukazuje na delatnost genija koji je prijemčivost ideja i muzike postigao na vrlo provokativne i delikatne načine. Pored tog ogromnog komplimenta sumnjam da će u 2014. (a sumnjam to pišući recenziju krajem decembra) da se pojavi izdanje sa aktuelnijim, provokativnijim i talentovanije obrađenim konceptom. Malo li je.
SELEKTAH: 10minus/ 10
Planningtorock je estradni pseudonim berlinske muzičarke i producentkinje Janine Rostron, koja je baš uoči priprema za snimanje ovog albuma promenila ime u polno neodredljivije Jam Rostron. Za nju sam prvi put čuo kada je uradila verovatno-najbolji-remiks-ikada, "Lullaby-asti" retuš Marble House, kompatriota iz Švedske, The Knife. Nakon toga, vratila im se još dvaput, u polu-oficijalnom remiksku Heartbeat koji je i dalje za polja koplja iznad svih ostalih remiksa The Knife (Rex The Dog, možda, jedini izuzetak), i prošle godine "rivorkovanjem" deonice Full Of Fire u potpuno novu elektro-disko transgender himnu Let's Talk About Gender, Let's Talk About You And Me, koja je, što da ne spomenem, na ovom albumu u potpunosti prepevana u njen "samostalni" hit (i zvuči bolje od The Knife verzije). Pored toga Janine sam kušao i na njenom albumu W, iz 2011. (izašao za DFA), i to je uprkos par odličnih pesama (singl Doorway, balada Going Wrong i obrada Arthur Russellove Janine) bilo manje prohodno iskustvo nego što sam očekivao. Kada ga danas slušam, deluje pristupačnije, dok su mi njegove sirovo obrađane površine hubota koji Yello-ovski izvodi beli soul malčice jasnije. Čak bih kao kompanjona pomenutom mogao da navedem i remek-delo Trust, TRST koje također obitava u (is)tim trans-vodama i ne pravi baš puno razlike između agonije i elegije.
UKRATKO: All Love's Legal zvuči kao što se većina fanova (pa i ja, u velikoj meri) nadala da će zvučati Shaking The Habitual- kao prvoligaški elektro-pop, ubitačne, agresivne i satiruće hitičnosti sa dovoljno provokativnom agendom.
Kao što znate, Shaking The Habitual je samo dvotrećinski u tome uspeo. All Love's Legal je trijumf. I to skoro savršen, naročito ako je ovaj oblik muzike ono što praktikujete kada ostanete sami sa svojim PVC odelom i kožnim bičem. I kolažom nepravdi u srcu.
Jam daleko manje pokušava da svojim glasom podseti na Boya Georgea ili Antony-ja i povuče svoj zvuk ka elektrifikovanom kabareu, što je neko možda mogao da prebaci prethodniku W. Također i poriva za "soničnošću" zvuka je daleko manje, dok ujednačenost (kvaliteta) materijala višestruko ide u korist ovog novog. All Love's Legal je fokusiraniji i kompaktniji, sa uvu milije izloženim agendama.
Što se pomenute agende tiče, moto čitavog albuma mogao bi biti refren iz singla Human Drama "a gender is just a lie" (vreme će pokazati da je zaista tako). Kako Jam vidi stvari "polne kategorizacije u modernom svetu najčešći su uzrok polne diskriminacije" i to nekako treba promeniti. Njen sam' tako androgeni pop zvuk protkan sirenastijim pevanjem od Bryana Ferry-ja samog u velikoj meri pomažu shvatanju (njene) poente tj osećaju da se nalazite u futurističkim osamdesetim u kojima se granica između muškaraca i žena ne briše samo time što i jedni i drugi mogu da nose naramenice, već i svim ostalim. Ponovno dorađeni sempl pesme Full Of Fire, u svojoj još Eurythmics-ičnoj verziji i još zavodljivijem refrenu Let's Talk About Gender, Baby dejstvuje jednostavno i lako, kao dečija pesmica. Nema šanse da ne zavolite ideju. Naročito ako ona počiva na vrlo tmurnoj praksi koju elaborira prvi singl Misogyny Drop Dead.
Jam samo tako ume sa sintisajzerima i kompletan All Love's Legal vrvi od arhaičnih esid haus deonica koje su The Knife (u ovoj postnovoj eri) prvi i najbolje koristili. Nisam siguran u kojoj meri je Planningtorock učenik The Knife škole, ali mislim da već sada možemo govoriti o tome da je u nekim stvarima nadmašio svoje učitelje. Za razliku od njih, koji su odlučili da dezintegrišu svoj zvuk i naprave nešto novo, Planningtorock se približava sopstvenom zenitu. Tamo negde gde su ovi bili sa Deep Cuts ili Silent Shout. I to sve ako uopšte ima smisla ovako uporno porediti njihove opuse.
All Love's Legal, koji je nastao u Berlinu uglavnom samostalnim radom same Janine iako društveno angažovan vrlo vešto dočarava emocije i tiju tugu tih u čije se ime angažuje. Tema Steps je toliko zlokobno čizi da bi bez problema mogla da se nađe u nekom Diznijevom crtaću o princezi koja, usled "dženderifikacije" ima isto problema u svom svetu koliko Janinenine drugovi/drugarice u ovom našem. Muke patetike i patetika muka. S druge strane, već naredna Public Love, militaristički kida zvukovima koje najčešće čujemo kada trajpodi đuskaju. Muke dehumanizacije i dehumanizacija muka.
Rastavljen na elemente All Love's Legal ne barata nekim naročito inventivnim inventarom zvukova i muzičkih ideja, ali svaki pojedinačni sklop pesme i utisak koji ostavlja ceo album nesumnjivo ukazuje na delatnost genija koji je prijemčivost ideja i muzike postigao na vrlo provokativne i delikatne načine. Pored tog ogromnog komplimenta sumnjam da će u 2014. (a sumnjam to pišući recenziju krajem decembra) da se pojavi izdanje sa aktuelnijim, provokativnijim i talentovanije obrađenim konceptom. Malo li je.
SELEKTAH: 10minus/ 10
moracu dublje da preslusam, gledao je pre 6 godina, onda mi se dopalo, ali...
ReplyDelete...pun je Berlin tih gastrbajtera i gender bender, jeftine kirije.
stalno pokušavam da objasnim da je recenzija uvek presek osobe koja piše, stvari koje joj se dešavaju u životu i onoga o čemu piše... objektivnost je besmisleno juriti.
Deleteu tom smislu, kapiram da i ja živim u berlinu i da me non-stop spopadaju te priče da bi mi možda bio pun tuki svega i da mi planningtorck ne bi prijao ovoliko. srećom, tu sam gde sam
Ova posljednja rečenica ti je odlucujuca. Iz istog razloga sam vise nego uživao gledajući Repetitore ne bas u Berlinu ali blizu. Jesu mi bili pomalo egzotični, ali bolji od 98% .ranja sto inače konzumiram. Tvoji prikazi dišu, bolji su od muzike o kojoj pises. U tom smislu mi se dopada ovo postprocesirano Marla Glenovsko he/she/it čavrljanje.
ReplyDelete