RADIO GAYBA VOL. 6

Ovaj put Slušamo Samo Srpska Sranja.

Srbuje: powerty

BVANAMAN (i RASTA)  -  Velkam tu Džigi Taun EP (Bassivity Digital, 2013)

BVANOMATOR5000+ - S/T EP (Bassivity Digital, 2013)

Bvana iz Lagune je beogradski reper koji može da se pohvali da je svojevremeno delio spravu i unutar 43-23 kružoka i bio član Juiceove 93FU Crew ekipe. A opet se nekako probijao sam, mukotrpno i bez prave podrške medija, nalazeći utehu u pojačanoj radnoj etici koja je u grafikonu njegove karijere (pu, al' ovo zvuči poslovno) rezultirala konstantnim penjanjem krivulje kvaliteta. I uvek sam raspoložen da čujem žanrovske klasike u njegovoj režiji: Crno i belo sa Mikrijem Mausom i konciznu Država 'oće da me ubije, u čiju istinitost svako nastanjen ovde svakodnevno može da se uveri, pod uslovom da laže sebe da uopšte i živi u nekoj državi.

Momak čije je ime Nikola Ćosić demonstrirao je i krajem prošle godine svoj nepresušni elan. Prvo je za dž izletela kombinacija sa producentom Rastom u naglašenom reggae ključu koja na prvo slušanje može da zazvuči kao greška u koracima, jer je Bvanaman u svakom slučaju bolji reper nego pevač/toaster/štaliveć. Sve na papiru podseća na Snoop Liona, kažem na papiru, jer zapravo ni ne znam kako Snoop Lion zvuči, pa glasno pretpostavljam. I iako iz prošlosti povremeno vuče za sobom bukagije Bad Copy isforsiranog nemara i pozerske, opravdavajuće nedovršenosti, zahvaljujući činjenici da je skroz sazreo kao autor i rokač mikrofona, Bvanaman je ovde uspeo da podari nekoliko upečatljivih traka, sakrivenih u triju Plave svinje, posvećenu Dačićevoj užoj rodbini, gotovo novotalasnoj Umro je lerdi (kao poručena za špicu Utiska nedelje, ima taj neki pomadasto-kiselkasti vajb KozmetiČinog originala i svakako bolje zvuči od one umobolne smaračine korporativne Viva Vox prevare) i skroz to the point Mir brate mir. Kvoter ocene više ide za prozivanje Žandarmeus benda.

Bvanomator5000+ je duplo kraći ali bogami i bar za četvrt konjskih snaga eksplozivniji, futuristički izvajan na tragu Dr Octagona, mada svi znamo da niko ne može da bude lud kao Kool Keith, ali već sam pokušaj mami osmeh na lice. (Pomenuo bih i Deltrona3030 da se još uvek ne oporavljam od one tragedije od prošlogodišnjeg albuma). Ukratko, srpski rep nikada nije zvučao stripovskije, što je vrh stvar u samom startu, a i fizička verzija ovog albuma je upotpunjena prigodnim stripom koji ovom prilikom nismo konzumirali. Matrično napajanje s dosta ukusa sklopio je Coby, zaokruženi superjunački koncept je bez veće muke s papira pretočen u muziku, koje ipak ima premalo za još veće izlive odobravanja. Bvanin gejzir reperskog entuzijazma očigledno nije presušio, vodena vatra i dalje šiklja iz zemlje. Do idućeg prigodnog požara, valja konstatovati da je vala moguće i u mučenoj Srbiji biti živ i sam od sebe napredovati.

Bvanaman   SLKTH: 6.5/10

Bvanomator5000+    SLKTH: 6.93/10

THE SCRAPS – S/T (Morbius, 1991)

Do gajbe je stigla poprilično akvarelna kopija prvenca i dalje aktivnih kruševačkih pankera/korovaca i pružena joj je prilika koja uopšte nije iskorišćena na zadovoljavajući način. Ja l' je do snimka ja l' je do benda, no Scarps se na svom debiju i dalje očigledno traže pod senkama uzora pa bi da budu malo Partibrejkers i Majke, pa malo Oi! i najzad malo garažni bend, a sve je ni tu ni tamo – kao da nije nigde.

Utisak kvari i ona ničim utemeljena “rokerska” superiornost u tekstovima (po sistemu “ja sam pametan, a ti si glup”), onoliko koliko se mogu razaznati. Jasno je da ovu kruševačku žurku plavi neće rasturati, jer uniformisana lica ipak vole da svrate samo tamo gde je zabava. Nasuprot tome, ovo je smrtno dosadna bleda kopija, sva u nekim crno-belim knjiškim konceptima dobra i zla, krojena po meri dece kojoj su brižni roditelji puštali Đoku Balaševića da bi, kad porastu, bili ispravni ljudi. I postali su, na veliku žalost nas ostalih pojedinaca.

I niko mi nije kriv što sam se tripovao da je i ovog puta “provinciji” načinjena nepravda koju sam žarko želeo makar simbolički da ispravim. Sad je dovedeno u pitanje da li uopšte trošiti vreme na potonja izdanja grupe, a imade ih ohoho. S njom u vezi, mnogo bolja slušalačka investicija je kultni Boneblast, beogradski hard rock offshoot gitariste Ivana Virijevića nakon odlaska iz Kruševca, čiji je jedini album Trinity (Rockland, 1993) i dalje nešto najbliže srpskom pandanu Motorheada, ikad. Od novijih imena iz Lazareve prestonice itekako obećava grupa Katabazija, no još uvek čekamo megdan s nekim od njihovih dužih radova.

SLKTH: 2.5/10

EYESBURN – Reality Check (Ammonite, 2013)

Uf, ovo mi je mnogo teško da pišem jer znam da neću biti objektivan niti mogu da budem recenzent. U nekoliko reči, za mene je Kojot oduvek bio car, čovek za koga sam i pre sto godina i sad kapirao da sve što radi, radi i u moje ime. U moru njegovih radova, to je posebno slučaj sa Eyesburn (i pre njega Dead Ideas), još od debija Freedomized, objavljenog u vreme dok je Živana Šaponja još uvek bila samo radijski glas a ne TV lice. Nisam bio na certu u KST 1994. sa kog je snimak s pomenute debi kasete, ali sam gledao bend u proleće 1995. ispred Doma omladine, bila neka godišnjica, bilo brdo ljudi i bendova, među njima i nas nekolicina pojedinaca srećni u masi urlamo Silence of the Twilight.

Dog Life mi ostaje najdraži Eyesburnov album – tu se čuje da novoustanovljeni trio voli i Life of Agony i Crowbar, a obožava da urniše gitarama dok peva na engleskom... Dakle, zna šta radi jer je kvalitet čitave te šljake svetski. Sniman u četvercu, Fool Control mi je i dalje suviše popičan, ali je jedan od poslednjih srpskih albuma koji su kako treba promovisani u smislu da je B92 “ničim izazvan” puštao bar deset puta dnevno spot za Sun, pesmu koja ne robuje masovnom poimanju dobrog raspoloženja, već je poprilično neprijateljska za nepripremljene uši. Zamislite danas tako nešto, npr. u onom infotejnment smeću Bulevar? Nema šanse!

Još pre toga Eyesburn su se već proslavili (ne za svojih 20 “kul” ortaka, već ono, izistinski) obradom Haustora Šejn,  i dalje jedinoj pesmi na ovom jeziku koju je bend izvodio, ako me izvetrelo sećanje ne vara. Usledilo je još albuma “in similar vein”, česte rokade članova (Nino nastavio da pegla u vrhunskoj budalaštini Osmi putnik dva, Alek i dalje lupa bubnjeve za Cecu), sve dublje zalaženje u reggae,  evropska turneja sa Soulfly... Sve je moguće kad si harizmatična, vredna i talentovana, a pre svega skromna glava, što Nemanja Kojić jeste. Nisam sve to nešto posebno pomno ispratio, jer baš i nisam imao gde, u vremenima progresivnog izumiranja izdavača, naklonjenih medija i svođenja “scene” na paušalne odluke dva i po čoveka (+ jedan festival). A zatim je usledio i rastur grupe, koji je Kojot iskoristio za brčkanje u solo vodama i gostovanja raznim likovima širom sveta.

Novi, povratnički album je objavljen sredinom prošle godine. Između ostalih, u grupi su sad i Đura (Overdose, Svarog) i Dule Petrović (Plejboj, etc). Gledao sam ih sredinom 2012, i beše to posve prijatno koncertno iskustvo. Reality Check je očekivano profi urađen, odsviran i izglancan, ali pomalo predug album koji bi mi se sigurno više svideo da sam nekih 15-ak godina mlađi. Revnosno se prati linija ukrštanja reggaea i metala, mada su najubojitiji žanrovski čistiji komadi (Burning Ball je sigurno najmetalskija). Eyesburn, kao poslednji pravi svetski bend iz Srbije, nimalo ne zaostaje za inostranim kolegama u svom fahu (recimo Skindred, predvođen Benjijem Webbeom), no crossover deli sudbinu rocka i već duži niz godina se suočava sa elementarnom nepogodom da globalno više nije toliko atraktivan i ubojit kao što je bio krajem prošlog veka. A ovo jeste album za mase koji će ostati prespavan, jer masama nema ko da skrene pažnju na njega.

Kad se na to doda aktuelna demokratska katastrofa u Srbadiji i za gitarsku muziku, jasno je da trenutna situacija za bendove srednje veličine poput Eyesburn nije baš najbajnija, ali sigurno da i to odsustvo proračunatosti doprinosi neprolaznom šarmu ove nesumnjivo bitne beogradske grupe.

SLKTH: Uzdržano, bez ocene