BOHREN & DER CLUB OF GORE - Piano Nights (PIAS)

Vestfalenska džez banda s Hofmanove sahrane koja bi preuzela odgovornost za teroristički napad na olimpijsko selo (daleko bilo)

obezbeđuje: Pera Subota

Očito je da sam podnaslovio pre večere, ali ipak naglašavam. Sada sam sit, svega, i bežim dok sam živ.

Pre nego što sam ogladneo rekao bih da je reč o pozadinskoj muzici produženog kursa popunjavanja eksel tabela. U kapeli. Pijane noći, s polukoncertnim klavirom tamo otpremljenim iz sobe pored moje. Sa saksofonom za seks (s leševima iz kojih raste cveće; istina je, taj stih lepše zvuči kada ga Entoni prepeva).

Kad pominjem seks, da kažem i da je reč o orkestru koji mi je bivši bivši paša (samo bivši i ne može da bude) istrajno preporučivao, a ja dosledno odbijao jer ko bi do sebe držeći slušao nešto ovako rogobatno nazvano (o čemu jedino tako i može da se piše). A onda je došlo popunjavanje eksel tabela i lakoća klika na link koji ti se nepozvan nađe na zidu i pre nego što Play It Again, Sam otpremi album u prodavnice.

Neko ko je spremao Matematiku II uz divljaštva kakva su Gustafsonovo ili makar Zornovo, bio je spreman da edituje deset hiljada eksel polja (otprilike) i uz nešto što nije pitomije, kakvo je očekivao da ovo ne bude. Štaviše, očekivao se nemački džez manirizam sličan japanskom shvatanju nojza. I svega ostalog. A to što se slikarski manirizam javio u Italiji (s ekspoziturom na Kritu, između renesanse i baroka), nema nikakve fašističke implikacije. Trojni pakt manirista, u krajnjem, i hiperbarokni, kako me je domaćin opisao, pokušaj opisa ovog nemačkog, izašlog dvadeset sedmog januara (u zemljama onemogućenog torenta).

Dekadu slušanja kasnije, čije jedinice od aktuelne deli sedmično odsustvo albuma s mog harda (jer šta prvo obrišeš kad ti ponestaje mesta nego ono o čemu si najavio da ćeš da pišeš?), jedina srcovana ostaje izvodna pesma, Komm zurück zu mir, jer skoro samo kad ona traje pogledam kako se zove, i uvek se zove isto. Dođi odmah k meni, rekao bih bez prevodioca današnjeg LGBT Gugla. Ostale kompozicije idu mi i dolaze, i odlaze bez zadržavanja, dosledno podražavajući izmešteni ambijent koji, jednom kada se navikneš ili se naviknut rodiš, prosto (p)ostaje ambijent, ne uznemirava (i smiruje) kao Vorpejnt. U toku ove rečenice počela je Ganz leise kommt die Nacht. Ponekad pogledam i kad ona počne, ali u međuvremenu sam pogledao i video spot, a izbegavam da izdvajam ono što je izdvojeno. Posebno lošije.

Soap&Skin, u čijoj postojbini su krajem marta, dostojnije predstavlja zajedničkog im izdavača. Ona je taj Warpaint koji ipak odluči da ne uđe u bekstejdž magazina Rolling Stone i uputi se u kapelu gde je čekaju ovi.

Ako ste u fazonu da je potražimo u nekom bečkom parku, snabdeveni martinijem i pršutom za tamošnje labudove, te skupa odemo na koncert, Zoran Reisen kreće iz Jagodine. Play it again, Szoran, biće usput.

SELEKTAH: 7,18/ 10