Tri metalne devijacije, tri mentalne kastracije
egzaltiše: powerty
GRIDLINK – Longhena
(Handshake, Inc.)
Naslovu najnovijeg u
nizu specijala kumovala je lično moja žena, to je citat njenog konstantnog
komentara svaki put kad se gajbom razliju ekstremni zvuci. Za oproštajni album
Gridlinka rekla je da je “odvratan”, što u prevodu sa srpskog na srpski znači
da je “odličan”.
Čak i ako ne gajite
entuzijazam prema iskonskom zvučnom zlu, moguće je da ste naleteli na
stvaralaštvo Gridlinka u prvoj sezoni serije Homeland kada se isto upotrebljava
za mučenje jednog od Al Kaidinih afiliejta, i to sa prethodnog remek dela Orphan
(2011), čije je dvanaestominutno trajanje toliko nabijeno surovim
intenzitetom da apsolutno nikome nije palo na pamet da nešto prigovori u vezi
sa long play oznakom na ovoj ploči. Probajte, uverite se.
Od tada, mnogo je
prolivene krvi nevinih ostalo po američkim rukama, i Homeland se pretvorio u
nižerazrednu niskostrasnu sapunsku operu, no sva sreća pa Gridlink ispada iz
ovog šablona razočarenja i dalje svežim pristupom materiji. Zahvaljujući
neljudskim tehnikalijama, svaka disonantnost pada baš tu gde treba, gitaroš
Steve Procopio (Human Remains) s lakoćom izobličava happy metal rifove i
nesumnjivo je da je ova labudova pesma trijumfalna.
Pevač Jon Chang (igrao
sam jednu njegovu video igru pre nekoliko godina na fejsu) je već učestvovao u
kreaciji najboljeg grind core albuma ikada – naravno da znate da je u pitanju The Inalienable Dreamless (2000)
njegovog prethodnog sastava Discordance Axis. Tu je i basista Ted Patterson,
Burnt by the Sun (verovatno se znaju preko Davea Wittea koji je, između ostalih
kažnjavao bubanj i u D. A. i u BbtS), autora poslednje dobre metalcore ploče Perfect
is the Enemy of the Good (2003), a od gostiju tu je i naše gore list Paul
Pavlovich, vokal legendarnih Assuck, čiji je Anticapital (1992) jedno od
esencijalnih grind core slušanja.
Ovaj album je duplo
duži od Orphan, a i duplirano mu je trajanje pošto se uz album dobija i
njegova “karaoke” verzija. Longhena je za dlaku slabija od svog
prethodnika ali i dalje poseduje pregršt kaznenih aduta (Stay Without Me,
Island Sun, Look to Windward) koji garantuju nove slušalačke susrete.
SLKTH: 8.5/10
CRIPPLE BASTARDS –
Nero in Metastasi (Relapse)
Giulio The Bastard,
pevač i vođa dugotrajne italijanske hate grind atrakcije iz Astija na
severozapadu čizmolike zemlje, već decenijama privlači pažnju (iliti
“kontroverzu” kod PC nastrojenih čitalaca) neprikrivenim srboljubljem koje se
očituje na njegovim majicama koje krase imena svetinje Црвене звезде, Републике Српске, dvoglavih orlova (koji ionako u srpsku
tradiciju stižu iz Rima preko Vizantije, a prisutni su bili i kod Habsburgovaca
i, guess what?, parni brojevi mistički i heraldički nisu najsrećnije znamenje
jer većina (tj. sve, među nama rečeno, te) državolike tvorevine koje su se
njima ogrtale više ne postoje), генералом
Младићем & Жељком Ражнатовићем Арканом.
Sve se to lepo može
snimiti na dugotrajnom dividiju prikladnog naziva Blackmails &
Assholism, pa ček it aut on jutjub ako imate višak vremena (a nemate jer
dirinčite). Uz hrvatske Patarene (s kojima Giulio beleži saradnju) i belgijske
Agathocles, Bastardsi generacijski spadaju međ' najcenjenije evropske grind
atrakcije van ostrva, što je bilo dovoljno za deal sa levijatanskom izdavačkom
kućom ekstremnog zvuka - američkim Relapse.
Ovaj put s tekstovima
na italijanskom (ranije u opusu grupe beležimo i pesme na engleskom i srpskom,
mada je muzika takva da je svejedno da li se ne štedi svahili ili latinski),
Crno u metastazi očekivano krasi gnev i očaj kakav samo život u
civilizaciji može da izazove. Ako izuzmemo pominjanje “Jame” Ivana Gorana
Kovačića u jednoj od pesama, nema serb-related materijala (ni ranije ga nije
bilo previše, izuzimajući naravno vrhunsku Desperately Insensitive, strasni
komentar na NATO agresiju na Srbiju, sa jednog od prethodnih albuma), više
se troše beskonačne zalihe mizantropije, a posebno su na udaru punk
preduzetnici iz so called indie muzičke industrije (Promo-Parassita).
Priznajem, više volim
Cripple Bastards na papiru nego u praksi, njihova muzika je suviše
oruk-we-can-do-it-together za moj ukus i nova ploča u tom smislu nije izuzetak.
Tehnički je sve pod konac, ubadaju se prave neuralgične tačke, agresija i
abrazivnost su na zavidnom nivou, ali kad se podvuče linija krajnji utisak je
ravan i ambivalentan, dakle sve ono što grind core nije.
SLKTH: 5.5/10
MORBUS CHRON – Sweven
(Century Media)
Uz Skeletal Remains,
švedsku kohortu Morbus Chron sam zapazio kao najinteresantnije predstavnike
globalnog death metal podmlatka još na debiju Sleepers in the Rift (2011),
na kome se moglo čuti da su ovi učenici s uspehom savladali gradivo često
sputavajuće Tradicije. No, ni u snu (ili viziji, stara engleska reč za ta dva
pojma je ujedno i ime novog albuma) nisam mogao da anticipiram šta me čeka na Sweven.
Zaista je bilo mnogo,
nebrojeno pokušaja da se unutar death metala preore žanrovski atar, neki su
uspevali (Death, Cynic, Disharmonic Orchestra), neki pokušavali (Pestilence,
Gojira, Portal i ostali sa etikete Profound Lore), a najviše ih je bilo
zadovoljnih kada se “tu ništa ne bi diralo”
oko koordinata zacrtanih na Floridi, pre svih, još tamo krajem
osamdesetih i početkom devedesetih. Morbus Chron su sa mladalačkom drskošću
hrabro zakoračili na terra incognita i sačinili album koji nema pandan u
istoriji, ali će se sva potonja izdanja sigurno ravnati prema njemu. Tako je to
s pločama na kojima za svaku pesmu pomisliš “ne može bolje”, a onda te već
iduća dobrano demantuje.
Kada se zapitamo: “Šta
je to što velike albume čini velikim?”, odgovor je prost: “Atmosfera”. Sweven
od samih ambijentalnih početaka krasi organski miks komforne ukletosti i
psihodelične strepnje koja poput crne rupe usisava slušaoca u “mesto” bez
početka i bez kraja. Nema govora o usiljenosti tiših, atmosferičnih pasaža niti
je prenapumpanost glavna odlika kada “iskipi mleko”, koje se ravnomerno razliva
u svojim death i black rukavcima, s ukusom nakićenih neočekivanim minijaturama
i promenama tempa.
Monumentalan kao
katedrala u Kelnu, Sweven bez lagovanja klizi, idealtipski uglačan i kao
i svaki vrhunski umetnički artefakt, kao da je stvaran bez većeg napora,
relaksirano iznikao iz zemlje da bi porastao do neba, do trenutka kada više
nije ni bitno o kom je žanru reč, dokle god muzika u snolikom obliku ne
prestaje. I jasno je odakle potiču konstitutivni delovi, ali celina iznosi
priču do nivoa nečuvenog. I majstorskog, i prelepog.
Kad čujem ovakav
album, obično ostanem bez teksta.
SLKTH: 9.5/10
No comments:
Post a Comment