Mislim da niko od nas u Sava Centru nije svršio
Imam teoriju.
Ostavimo po strani sve ono što i najobičnija komedija Larsa Von Triera (recimo Dancer In The Dark) sadrži: mizoginiju, kontroverzu, provokaciju, gole ljude (obično na korak od eksplicitne penetracije ili samokasapljenja), moralne dileme, moralne dileme u svetlu religiozne senke, melodramu, nihilizam, crni humor. Ostavimo sve to po strani, jer (i) Nymphomaniac sve to ima. I čak u ne toliko drugačijem nuđenju nego inače, a s obzirom na temu.
Imam teoriju da je Nymphomaniac Larsov Tarantinov(ski) film.
I to ne samo zbog dela sa Mrs H, koju od svih glumica na ovom svetu igra baš Quentinova muza Uma Thurman. Dela koji je od prvog do poslednjeg kadra potpuno Tarantinov (primetite da nisam rekao "tarantinovski"). Urnebesan zaplet koji se samo-produbljuje, ostajući u realističkom ključu, kao da je prenet iz Pulp Fiction ili Django Unchained. Joe, naša junakinja, saopštava jednom od svojih ljubavnika (a odluku donosi bacanjem kocke- kakav tarantinovski fetiš igranja sudbinom) da ne želi da bude više sa njim, jer on neće da ostavi svoju ženu. Sat vremena kasnije, dok ona čeka drugog ljubavnika, on se pojavljuje sa koferima i saopštava da je ostavio ženu. Malo nakon toga dolazi i njegova žena (Uma), sa tri sina, da vide gde im je otac završio i da upozna ženu sa kojom će ovaj nadalje živeti. Potom se pojavljuje i drugi ljubavnik. Nešto kasnije svi će piti čaj. Na isti način na koji je Tarantino postmodernizovao nasilje od Reservoir Dogs na ovamo, Von Trier je primenio isti model (kopirao ga je!) da malo ćušne melodramu. Da, znam, imao je on sličnih poteza i ranije, pa i filmova (Šef nad šefovima) koji bi mogli da sugerišu da je demonstrirani metod sasvim njegov, ali ako mene pitate ovde je režija Von Trierova, ali obrada sasvim Tarantinova.
A onda sam pomislio da možda i u ostatku filma ima ozbiljnijih tragova Tarantina.
Vi odlučite.
Čitav Nymphomaniac, sva četiri njegova preduga sata, su razgovor Joe i "starca" Seligmana. Tarantinovski spontan i srdačan razgovor, prepun neobičnih referenci i bizarnih komentara, a u čijem srcu leži flešbek. Poput nekog priručnog Darwina Von Trier će Seligmana naoružati inventarom informacija, prvo o pecanju, ribama i i mamcima, a potom i informacijama iz istorije i opšte kulture, koji će određene aspekte Joeingo seksualnog života da prikažu kao sasvim "prirodne", kad već nisu "normalni" kao što ona misli. Naoko, dijametralna suprotnost stvari koje se porede odgovara otprilike udaljenosti očevog čmara (u kome se krije sat) i ljubavi prema sinu (kome taj sin pripada).
Baš kao i neke Tarantinove junakinje (recimo sve koje je igrala Uma Thurman) i Von Trierova Joe je "izjebana" od strane muškaraca (Jerome i Seligman, pre svih) i mora da se bori ne samo za svoje
principe, već i za svoj goli život. Jeste, Von Trier je svaki svoj film zavrteo oko junakinje, ali ovo je čini mi se prvi put da je na kraju filma nije ubio, ostavio u gorem stanju nego kad smo je upoznali ili prepustio pristižućem kraju sveta. Na kraju ovog filma, doduše ostajući veran sebi i metodu Davida Chasea, nije nam prikazao situaciju u kojoj se Joe (sažeo bih sve što se može reći o toj sceni u)- otiskuje u novi život, ali ta Joe je po prvi put u boljoj poziciji nego na početku filma (kada prebijena leži na kišnom betonu), njeno mentalno stanje je bolje i samopouzdanje koje oseća je veće. Otprilike kao Bride na kraju Kill Bill 2.
O Tarantinovim filmovima možemo svašta da pričamo, ali verovatno bi se svi složili da u njima uvek ima "vrlo bizarna galerija junaka". Maltene svako poglavlje ovde (što jeste Von Trierov manir pripovedanja) posvećeno je jednom od likova iz Joeinog života. Liči na Citizen Kane, slažem se, ali i na Kill Bill i Pulp Fiction. Po kvalitetu izrade još više na Django Unchained i Jackie Brown, jer kada upoznate sve te likove sa krajnje privatizovanim pogledima na stvarnost i život (od Mrs H do onog tipa koji je profesionalni prebijač žena), svi oni deluju kao življe i jestivije meso od glavne junakinje. Iako je i ranije imao interesantne epizodiste u svojim melodramama, bojim se da je Von Trier u najmanju ruku izjednačio svoju junakinju sa ostalima, i da je ostavio utisak da se njome pozabavio dublje samo zbog (previše) vremena koje joj je dao, ali stepen sjebanosti kao dominantne crte (kod nje je to nimfomanija, kod ostalih sam bog zna šta) dotaknut je kod svih podjednako. Mi upoznajemo Joe, ali ono što nju definiše jasno je od prve scene u kojoj se ona i njena drugarica, kao blesave desetogodišnjakinje, valjaju po klizavom podu kupatila i trljaju svoje vagine o pločice osećajući prvo uzbuđenje. Sve ostalo su muke tog poriva.
Tamo gde Tarantino obično (ne)planirano zastane da napravi neki meta-momenat na račun istorije filma, Von Trier je zastao da napravi kvazi-meta-momenat na sličnu istoriju sprdajući se sa Kanskom odlukom da mu zabrani prisustvovanje daljim festivalima zbog navodnih "pro-nacističkih" izjava. Von Trier ih proziva da priznaju da su njegovim zabranjivanjem oni veći izbijači cigle iz kule demokratije. Svakome ko zna za taj skandal sa pres-promocije za Melancholiu svestan je post-modernog iskoraka koji Joe i Seligman debatujući o tome (pravo niotkuda?) prave. Dodao bih ovom tarantinovskom bavljenju samim sobom i momenat šegačenja sa načinom stradanja deteta u Antichrist, nešto što Lars, barem koliko je meni poznato, nikada nije ovoliko direktno radio do sada.
Znam, reći ćete da su neke stvari previše "far-fetched", ali pomislio sam da je zanimljivije da se umrsim u ovo razmatranje nego da opet češljam kose tako očigledne.
Ali, i uprkos rečenom Nymphomaniac manjka svežinom nekih ranijih radova (koju je Melancholia itekako posedovala) i otuda mi je oslanjanje na drugog autora i njegov pristup deluje još logičnije, iako je, samo po sebi, i dalje snažno okovano "larsovskim" koje mu ne da da stigne na neki nov cilj.
SELEKTAH: 6minus/ 10
Imam teoriju.
Ostavimo po strani sve ono što i najobičnija komedija Larsa Von Triera (recimo Dancer In The Dark) sadrži: mizoginiju, kontroverzu, provokaciju, gole ljude (obično na korak od eksplicitne penetracije ili samokasapljenja), moralne dileme, moralne dileme u svetlu religiozne senke, melodramu, nihilizam, crni humor. Ostavimo sve to po strani, jer (i) Nymphomaniac sve to ima. I čak u ne toliko drugačijem nuđenju nego inače, a s obzirom na temu.
Imam teoriju da je Nymphomaniac Larsov Tarantinov(ski) film.
I to ne samo zbog dela sa Mrs H, koju od svih glumica na ovom svetu igra baš Quentinova muza Uma Thurman. Dela koji je od prvog do poslednjeg kadra potpuno Tarantinov (primetite da nisam rekao "tarantinovski"). Urnebesan zaplet koji se samo-produbljuje, ostajući u realističkom ključu, kao da je prenet iz Pulp Fiction ili Django Unchained. Joe, naša junakinja, saopštava jednom od svojih ljubavnika (a odluku donosi bacanjem kocke- kakav tarantinovski fetiš igranja sudbinom) da ne želi da bude više sa njim, jer on neće da ostavi svoju ženu. Sat vremena kasnije, dok ona čeka drugog ljubavnika, on se pojavljuje sa koferima i saopštava da je ostavio ženu. Malo nakon toga dolazi i njegova žena (Uma), sa tri sina, da vide gde im je otac završio i da upozna ženu sa kojom će ovaj nadalje živeti. Potom se pojavljuje i drugi ljubavnik. Nešto kasnije svi će piti čaj. Na isti način na koji je Tarantino postmodernizovao nasilje od Reservoir Dogs na ovamo, Von Trier je primenio isti model (kopirao ga je!) da malo ćušne melodramu. Da, znam, imao je on sličnih poteza i ranije, pa i filmova (Šef nad šefovima) koji bi mogli da sugerišu da je demonstrirani metod sasvim njegov, ali ako mene pitate ovde je režija Von Trierova, ali obrada sasvim Tarantinova.A onda sam pomislio da možda i u ostatku filma ima ozbiljnijih tragova Tarantina.
Vi odlučite.
Čitav Nymphomaniac, sva četiri njegova preduga sata, su razgovor Joe i "starca" Seligmana. Tarantinovski spontan i srdačan razgovor, prepun neobičnih referenci i bizarnih komentara, a u čijem srcu leži flešbek. Poput nekog priručnog Darwina Von Trier će Seligmana naoružati inventarom informacija, prvo o pecanju, ribama i i mamcima, a potom i informacijama iz istorije i opšte kulture, koji će određene aspekte Joeingo seksualnog života da prikažu kao sasvim "prirodne", kad već nisu "normalni" kao što ona misli. Naoko, dijametralna suprotnost stvari koje se porede odgovara otprilike udaljenosti očevog čmara (u kome se krije sat) i ljubavi prema sinu (kome taj sin pripada).
Baš kao i neke Tarantinove junakinje (recimo sve koje je igrala Uma Thurman) i Von Trierova Joe je "izjebana" od strane muškaraca (Jerome i Seligman, pre svih) i mora da se bori ne samo za svoje
principe, već i za svoj goli život. Jeste, Von Trier je svaki svoj film zavrteo oko junakinje, ali ovo je čini mi se prvi put da je na kraju filma nije ubio, ostavio u gorem stanju nego kad smo je upoznali ili prepustio pristižućem kraju sveta. Na kraju ovog filma, doduše ostajući veran sebi i metodu Davida Chasea, nije nam prikazao situaciju u kojoj se Joe (sažeo bih sve što se može reći o toj sceni u)- otiskuje u novi život, ali ta Joe je po prvi put u boljoj poziciji nego na početku filma (kada prebijena leži na kišnom betonu), njeno mentalno stanje je bolje i samopouzdanje koje oseća je veće. Otprilike kao Bride na kraju Kill Bill 2.
O Tarantinovim filmovima možemo svašta da pričamo, ali verovatno bi se svi složili da u njima uvek ima "vrlo bizarna galerija junaka". Maltene svako poglavlje ovde (što jeste Von Trierov manir pripovedanja) posvećeno je jednom od likova iz Joeinog života. Liči na Citizen Kane, slažem se, ali i na Kill Bill i Pulp Fiction. Po kvalitetu izrade još više na Django Unchained i Jackie Brown, jer kada upoznate sve te likove sa krajnje privatizovanim pogledima na stvarnost i život (od Mrs H do onog tipa koji je profesionalni prebijač žena), svi oni deluju kao življe i jestivije meso od glavne junakinje. Iako je i ranije imao interesantne epizodiste u svojim melodramama, bojim se da je Von Trier u najmanju ruku izjednačio svoju junakinju sa ostalima, i da je ostavio utisak da se njome pozabavio dublje samo zbog (previše) vremena koje joj je dao, ali stepen sjebanosti kao dominantne crte (kod nje je to nimfomanija, kod ostalih sam bog zna šta) dotaknut je kod svih podjednako. Mi upoznajemo Joe, ali ono što nju definiše jasno je od prve scene u kojoj se ona i njena drugarica, kao blesave desetogodišnjakinje, valjaju po klizavom podu kupatila i trljaju svoje vagine o pločice osećajući prvo uzbuđenje. Sve ostalo su muke tog poriva.
Tamo gde Tarantino obično (ne)planirano zastane da napravi neki meta-momenat na račun istorije filma, Von Trier je zastao da napravi kvazi-meta-momenat na sličnu istoriju sprdajući se sa Kanskom odlukom da mu zabrani prisustvovanje daljim festivalima zbog navodnih "pro-nacističkih" izjava. Von Trier ih proziva da priznaju da su njegovim zabranjivanjem oni veći izbijači cigle iz kule demokratije. Svakome ko zna za taj skandal sa pres-promocije za Melancholiu svestan je post-modernog iskoraka koji Joe i Seligman debatujući o tome (pravo niotkuda?) prave. Dodao bih ovom tarantinovskom bavljenju samim sobom i momenat šegačenja sa načinom stradanja deteta u Antichrist, nešto što Lars, barem koliko je meni poznato, nikada nije ovoliko direktno radio do sada.
Znam, reći ćete da su neke stvari previše "far-fetched", ali pomislio sam da je zanimljivije da se umrsim u ovo razmatranje nego da opet češljam kose tako očigledne.
Ali, i uprkos rečenom Nymphomaniac manjka svežinom nekih ranijih radova (koju je Melancholia itekako posedovala) i otuda mi je oslanjanje na drugog autora i njegov pristup deluje još logičnije, iako je, samo po sebi, i dalje snažno okovano "larsovskim" koje mu ne da da stigne na neki nov cilj.
SELEKTAH: 6minus/ 10
Zato će 05.04 da bude svršavanja u Areni :)
ReplyDelete