Sv. Đule van Gog i Srba na vrbi
(pu-pu) umesto Dejvida Birna
St. Vara: Pera II Subota
Kad sam bio brucoš u frci, slušao
sam En Klark (Sleeper in Metropolis, Our Darkness, recitovanje Rilkea uz
akustičnu gitaru Martina Bejtsa). Kad je trebalo da apsolviram i ubrzam
dolazak-godina koji nikako da dođe, dopisao sam i njenom imenu i počeo da slušam i trudim se da čujem Eni Klark.
Nije bilo lako, nisam ja Dilaver. Tako sam odustao od Tarnation, tako srećom
nisam odustao od Nine Nastasije i do njenog gostovanja u Beogradu postao sam
fanatičan slušalac. Još je bila izvela Bird of Cuzco, posvetu Džonu Pilu.
Tarnation mi je ostao odveć
tradicionalan (mada nisam skoro proveravao), i nije mi bilo sasvim jasno otkud
to da ih objavi 4AD. Još mi je nejasnije zašto oni dvadeset petog februara nisu
objavili i album o kome izokola pišem, kad predstavlja krupniji korak iz
tradicionalizma nego što je dosad postojano pravila.
Njen tradicionalizam nikad nije
bio baš tradicionalan (poslednji put koristim te reči), reč koja bi ga najpre
opisala bila bi kriptotradicija, artizam koji je oneobičavajuće izmešta. Sve naizgled
decentno, a u stvari dekadentno.
Tri godine Berklija pretile su da
od nje naprave Vasila Hadžimanova, ili, još gore, ostave je za prvu pratilju
Sufjana Stivensa. Prekasno ga je napustila da bi postala Anja Plaschg (guglajući
prezime saznajem o bebi).
Marry Me, Džone, radimo (imperativ)
ono što zaručeni rade, pevala je na svom prvom albumu (Your Lips Are Red ostaje
favorit odatle), da bi, albume Actor i Strange Mercy kasnije, propevala o
običnom danu uz masturbaciju i izbacivanje đubreta. Mislim, ko još baca đubre
(kad može da ga reciklira u recenziju).
Čuvši to (ili beše Digital
Witness), obznanio sam da smo se bili odaljili, ali da ćemo se izgleda
približiti. Priznajem, to se nije odmah desilo. To se dešava dok pišem i
konačno pažljivije slušam. Čujem 20 jazz funk greats kojima nedostaje devet
pesama Throbbing Gristle, ali ne nedostaje industrijski trip-hop i pop
baladerija. Priznajem i to da su šavovi (tih[ih]) žanrova neprimetnije srasli
kod one četiri losanđeleske žene, ali malo je ni četrdeset dana za dva takva
albuma. Malo je i celi život, ali s tim sam već dosadio.
Princ Džoni ima moje srce ako mu
je malo njeno, a budući da sam čovek sa srca dva, drugo ide Hjuiju Njutnu koji
ga sledi (guglajući saznajem da je njegov prezimenjak Isak umro nevin -
masturbirao i bacao đubre i jabuke?).
Krivo srasli albumi i te kako su
potrebni. Ništa ne odlaže trenutak dosade kao krivo srastanje. Skoro ništa.
A za kraj bih, kao imenovani baštinik tradicije foto Perice
i njegovog kanala za 21. vek (koji K 21 nije dočekao?), poželeo sretan 8. mArt
žEni, ženama i ženstvenima, ako nije neukusno da čestitam sebi. Ništa nije više
seksi od žene s gitarom osim žene s distorziranom gitarom u mrežastim čarapama.
Skoro ništa.
SELEKTAH: 8,71/ 10
Ha, baš prošle subote: http://www.canalplus.fr/c-divertissement/c-musique/pid5043-album-de-la-semaine.html?vid=1033163 A i vreme je /bilo/.
ReplyDeletemoram da izrazim divljenje prema momentu samo-komentarisanja
Delete(: https://www.youtube.com/watch?v=qI1u2w6_0M8 moramo da joj se divimo zajedno.
Delete