Ako piše da je "classic" i zvuči kao "klasik", onda mora da je...
Kada sam prvi put preslušao ovaj album rekao sam sebi- OVO JE NAJBOLJI ALBUM KOJI SI IKADA ČUO!
To je obično dobar znak da će mi se album dopasti i tokom daljih slušanja.
I tako i bi.
Sad bi trebalo da se prisetimo jedne stvari na koju sam probao da podsetim Joan kada je svirala u Beogradu pre par godina- a to je da se njena najbolja stvar nalazi na njenom prvom, istoimenom, EP-iju, i zove se Game Of Life. Kakvo sočno parčence "francuskog soula", Grace Jones i Joanna Newsom.
Nakon toga Joan je snimila tri albuma sa originalnim materijalom i jedan sa obradama (sa'ranjena She Watches Channel Zero, Public Enemy). Na njima je Joan, ponekad sa manje, ponekad sa više inspiracije pokušavala da ne postane "druga" Martha Wainwright ili "barokna folk pop muzika koja je OK sa se sluša u marketinškim agencijama".
Ako mene pitate, jasno je kao dan da je nakon Game Of Life sve vodilo ka The Classic. Jer Joan je romantična i bela.
Sama autorka objašnjava zašto The Classic zvuči kao "klasik" ovde i ovde i ovde. Hvala Peri Suboti na dojavi. Pogledajte, vaša opšta kultura je u pitanju.
The Classic me je baš iznenadio (momenat koji obično krasi albume kojima poverim titulu "albuma godine"). Nisam očekivao da je Joan toliko talentovana, da je ovakva muzika zanima i da joj je sve pošlo ovoliko lako za rukom. Da pojasnim. Ova muzika najbrže pokazuje imate li talenta ili ne, naročito za "ovu" muziku. "Ova" muzika je soul, ili još preciznije- beli soul. Onaj koji je doktorirala Dusty Springfield i par decenija nakon nje Shelby Lynne (na svom "drugom" debiju i u sve manjoj meri na potonjim albumima). I da spomenemo Adele. A nema boljeg načina da proverite da li nekom nešto ide lako za rukom, ako je konačni rezultat zvuči kao "klasik". Ako mene pitate "klasik" je pesma koja rekombinuje 95% elemenata iz najboljih primeraka žanra i na neprimetno primetan način insertuje ono nešto "novo" što sam autor donosi.
Na The Classic sve vrvi od prepoznatljivih materijala muzike sa kojom sam se ređe (pre nego retko) i radije (pre nego rado) susretao slučajno i nikada zadržavao više nego što treba. Pričam o boksetovima sa muzikom kojoj je kumovao Phil Spector, o Motown Singles kompilacijama voljum 1 do 10394848, o Bobby Womacku (i originalnom i reinkarniranom), Amy W., o zagubljenim divama iz filma 20 Feet From Stardom ... Ali Joan ne pokušava da zvuči crno. Ona pokušava da zvuči belo.
(Govorim o estetskim kategorijama, ne o boji kože, endžioovci!)
The Classic je album koji bi sigurno bio bolji da ga je snimila Dusty Springfield, malčice drugačiji da je to uradila Shelby Lynne, ali nikako bolji. I ne, nikako ne bi bio bolji, kuliji, hipsterskiji da ga je producirao Mark Ronson. The Classic zna na koji "klasik" (klasikE) želi da liči, kao i gde ima prostora da se protegne kako i koliko bi želeo.
Uvodna Witness pokazuje kako su vokalne mogućnosti Joan as Police Woman ipak bele, a ne crne. I ne pokušava to da sakrije. U aranžmanu ima više Lyncha, nego Spectora.
Singl Holy City (uskoro u svim reklamama na svetu!) zvuči kao soul klasik iz šezdesetih. Ali da li baš ne biste mogli da zamislite Roya Orbisona da ga izvodi? I Reggie Watts na kraju. Morao sam da ga spomenem.
(Već!) akapela klasik, The Classic, pre bi mogao da bude duet sa Lauryn Hill nego nešto što bi mogao da se nađe na njenom albumu. Joan tako štrči iz sve te podloge. Kao mjuzikl u Bronksu.
Good Together, sa svojih skoro sedam minuta trajanja, je bolji primer za to kakav je The Classic "klasik". Aranžman tretira klasičnu soul podlogu kao nešto rastegljivo od čega se može napraviti i prog-rock, naročito u drugoj polovini pesme. Bowie je radio ovako nešto, na Station To Station.
Get Direct je Shelby Lynne. Vrlo krhka Shelby.
What Would You Do mi je na keca bila najomiljenija. To je pet i po minuta predloška za nešto što na koncertima može da traje i petnaest, bez da ikoga smori. Jebi ga, možda je ovo vama Prince, ali meni je, kao što Joan reče, pre Neil Young.
Omaž Dusty je napravljen u New Year's Day (koja naravno nije obrada U2!). To je jedna od onih balada u kojima je pevačica kafanski na ivici eksplozije, ali se nikada ne bi popela na sto. Da to pokaže. I koliko Joan lepo i romantično peva! Dao bih joj svoje srce da ga slomi za potrebe pesme.
Shame od svih pesama najviše koketira sa "crnim" elementima. Ali Sheryl Crow (u svom najboljem izdanju) sprečava da se to desi. Duhovno sprečava.
"Klasični" njuoroleanski "sahranaški" zvuk očekuje nas u Stay (eto dobrog predloga, ako još uvek niste odabrali uz šta ćete u večna lovišta). Pesma neprimetno ima nekoliko sasvim različitih delova koje samo vapajni gruv drži na jednom mestu, a od koga ovi pokušavaju da pobegnu. I rekao bih da je cela pesma jedan dugačak fejd od početka do kraja.
Završni rege, u Ask Me, me uprkos Joaninim visokim tonovima jedino i samo podseća na Grace Jones. Naravno, ovaj rege zvuči benigno koliko i Clint Eastwoodov i nema ničega od Jonesine sveprožimajuće ličnosti. Možda se bez njega i moglo, ali refren je tako seksi. Letnji.
Opet sam prošao kroz sve pesme. I opet sam dodao jedan čvor na vezu sa njima.
Na omotu Joanino (?) telo premazano zlatom, dupli vinil, dobijete i CD za kola. Na sve se mislilo.
O, da. Čitav ovaj tekst nije ništa drugo do (ne)plaćeni oglas da ovo pazarite što pre. Jer iza svakog prolećnog zaljubljivanja krije se slomljeno srce na kraju leta. Budite spremni.
SELEKTAH: 10minus/ 10 (jer svaki klasik uvek mora da bude malo ogreban)
Kada sam prvi put preslušao ovaj album rekao sam sebi- OVO JE NAJBOLJI ALBUM KOJI SI IKADA ČUO!
To je obično dobar znak da će mi se album dopasti i tokom daljih slušanja.
I tako i bi.
Sad bi trebalo da se prisetimo jedne stvari na koju sam probao da podsetim Joan kada je svirala u Beogradu pre par godina- a to je da se njena najbolja stvar nalazi na njenom prvom, istoimenom, EP-iju, i zove se Game Of Life. Kakvo sočno parčence "francuskog soula", Grace Jones i Joanna Newsom.
Nakon toga Joan je snimila tri albuma sa originalnim materijalom i jedan sa obradama (sa'ranjena She Watches Channel Zero, Public Enemy). Na njima je Joan, ponekad sa manje, ponekad sa više inspiracije pokušavala da ne postane "druga" Martha Wainwright ili "barokna folk pop muzika koja je OK sa se sluša u marketinškim agencijama".
Ako mene pitate, jasno je kao dan da je nakon Game Of Life sve vodilo ka The Classic. Jer Joan je romantična i bela.
Sama autorka objašnjava zašto The Classic zvuči kao "klasik" ovde i ovde i ovde. Hvala Peri Suboti na dojavi. Pogledajte, vaša opšta kultura je u pitanju.
The Classic me je baš iznenadio (momenat koji obično krasi albume kojima poverim titulu "albuma godine"). Nisam očekivao da je Joan toliko talentovana, da je ovakva muzika zanima i da joj je sve pošlo ovoliko lako za rukom. Da pojasnim. Ova muzika najbrže pokazuje imate li talenta ili ne, naročito za "ovu" muziku. "Ova" muzika je soul, ili još preciznije- beli soul. Onaj koji je doktorirala Dusty Springfield i par decenija nakon nje Shelby Lynne (na svom "drugom" debiju i u sve manjoj meri na potonjim albumima). I da spomenemo Adele. A nema boljeg načina da proverite da li nekom nešto ide lako za rukom, ako je konačni rezultat zvuči kao "klasik". Ako mene pitate "klasik" je pesma koja rekombinuje 95% elemenata iz najboljih primeraka žanra i na neprimetno primetan način insertuje ono nešto "novo" što sam autor donosi.
Na The Classic sve vrvi od prepoznatljivih materijala muzike sa kojom sam se ređe (pre nego retko) i radije (pre nego rado) susretao slučajno i nikada zadržavao više nego što treba. Pričam o boksetovima sa muzikom kojoj je kumovao Phil Spector, o Motown Singles kompilacijama voljum 1 do 10394848, o Bobby Womacku (i originalnom i reinkarniranom), Amy W., o zagubljenim divama iz filma 20 Feet From Stardom ... Ali Joan ne pokušava da zvuči crno. Ona pokušava da zvuči belo.
(Govorim o estetskim kategorijama, ne o boji kože, endžioovci!)
The Classic je album koji bi sigurno bio bolji da ga je snimila Dusty Springfield, malčice drugačiji da je to uradila Shelby Lynne, ali nikako bolji. I ne, nikako ne bi bio bolji, kuliji, hipsterskiji da ga je producirao Mark Ronson. The Classic zna na koji "klasik" (klasikE) želi da liči, kao i gde ima prostora da se protegne kako i koliko bi želeo.
Uvodna Witness pokazuje kako su vokalne mogućnosti Joan as Police Woman ipak bele, a ne crne. I ne pokušava to da sakrije. U aranžmanu ima više Lyncha, nego Spectora.
Singl Holy City (uskoro u svim reklamama na svetu!) zvuči kao soul klasik iz šezdesetih. Ali da li baš ne biste mogli da zamislite Roya Orbisona da ga izvodi? I Reggie Watts na kraju. Morao sam da ga spomenem.
(Već!) akapela klasik, The Classic, pre bi mogao da bude duet sa Lauryn Hill nego nešto što bi mogao da se nađe na njenom albumu. Joan tako štrči iz sve te podloge. Kao mjuzikl u Bronksu.
Good Together, sa svojih skoro sedam minuta trajanja, je bolji primer za to kakav je The Classic "klasik". Aranžman tretira klasičnu soul podlogu kao nešto rastegljivo od čega se može napraviti i prog-rock, naročito u drugoj polovini pesme. Bowie je radio ovako nešto, na Station To Station.
Get Direct je Shelby Lynne. Vrlo krhka Shelby.
What Would You Do mi je na keca bila najomiljenija. To je pet i po minuta predloška za nešto što na koncertima može da traje i petnaest, bez da ikoga smori. Jebi ga, možda je ovo vama Prince, ali meni je, kao što Joan reče, pre Neil Young.
Omaž Dusty je napravljen u New Year's Day (koja naravno nije obrada U2!). To je jedna od onih balada u kojima je pevačica kafanski na ivici eksplozije, ali se nikada ne bi popela na sto. Da to pokaže. I koliko Joan lepo i romantično peva! Dao bih joj svoje srce da ga slomi za potrebe pesme.
Shame od svih pesama najviše koketira sa "crnim" elementima. Ali Sheryl Crow (u svom najboljem izdanju) sprečava da se to desi. Duhovno sprečava.
"Klasični" njuoroleanski "sahranaški" zvuk očekuje nas u Stay (eto dobrog predloga, ako još uvek niste odabrali uz šta ćete u večna lovišta). Pesma neprimetno ima nekoliko sasvim različitih delova koje samo vapajni gruv drži na jednom mestu, a od koga ovi pokušavaju da pobegnu. I rekao bih da je cela pesma jedan dugačak fejd od početka do kraja.
Završni rege, u Ask Me, me uprkos Joaninim visokim tonovima jedino i samo podseća na Grace Jones. Naravno, ovaj rege zvuči benigno koliko i Clint Eastwoodov i nema ničega od Jonesine sveprožimajuće ličnosti. Možda se bez njega i moglo, ali refren je tako seksi. Letnji.
Opet sam prošao kroz sve pesme. I opet sam dodao jedan čvor na vezu sa njima.
Na omotu Joanino (?) telo premazano zlatom, dupli vinil, dobijete i CD za kola. Na sve se mislilo.
O, da. Čitav ovaj tekst nije ništa drugo do (ne)plaćeni oglas da ovo pazarite što pre. Jer iza svakog prolećnog zaljubljivanja krije se slomljeno srce na kraju leta. Budite spremni.
SELEKTAH: 10minus/ 10 (jer svaki klasik uvek mora da bude malo ogreban)
"telo". dobro izgleda i i u crvenom donjem vesu, podvezicama i s violinom.
ReplyDelete