Plakao sam u sebi. Kao ledena kiša
Nije teško poverovati da je ovaj film "prema istinitoj priči". A kad smo već kod toga ovako treba da izgledaju filmovi koji pretenduju da se pozabave nečim "istinitim" i pobegnu od toga što je više moguće. (Boane, take note!)
Teško je poverovati u ono što se desilo sirotoj Philomeni (i hiljadama žena poput nje). Teško je ne ostati do srži prožet razmišljanjem o tome kakav je ogroman nosač aviona i tuge prošao kroz njen život i pregazio je. Pa, ipak, ona je tu pred nama, kao simpatična bakica, komšinica, "tetka", u (još jednom) briljantnom tumačenju Judi Dench, živa, nekako blesavo svesna planine bola na čijem vrhu sedi. Teško je ne osetiti bes i ne biti fasciniran sa kojom lakoćom život i najgorče stene gura dalje. Teško je ne biti impresioniran kako je i najjezivije tragedije moguće ostaviti za sobom iako će se one vući za vama kao najmračnija senka natkrivajući svaki sunčani minut vašeg života.
Ono kad kažu da i "najveće tragedije" zapravo inspirišu na život i pokazuju koliko je život dragocen i kako u tom mraku čuči neki mali, neuništivi optimizam.
Penis!
Razumeti Philomenu znači rasparčati sebe u milione sitnih komadića koji će potom besmisleno postojati u kosmosu zauvek.
Ovo je crni mrak kome smo, u najboljem slučaju, prišli koliko i kavezu u kome se nalazi krvoločni tigar, i time pokazali da je zajednički život sa tom životinjom moguć!
Sa trinaest godina Irkinja Philomena nakon strasnog onenightstanda ostaje trudna. Njen ogorčeni otac ostavlja je u manastiru, gde časne sestre, nakon, recimo- slučajno uspelog porođaja, brinu o njenom detetu. Međutim kada dečak napuni četiri godine dolazi veliki auto i odvodi ga, zajedno sa još jednom devojčicom. Philomena ne može ništa da uradi, već samo da gleda kako ga odvode, dok i njen život odlazi sa njim. Na dan koji bi bio njegov pedeseti rođendan, ona priznaje svojoj ćerci njegovo postojanje, i sticajem okolnosti to sve stiže do ražalovanog BBC-ijevog novinara Martina Sixsmitha (Steve Coogan) koji se zajedno sa njom upušta u potragu za sinom.
I to neće biti jedna patetična potraga, "koja će zbližiti Philomenu i Martina, i na kojoj će se između njih uspostaviti odnos majke i (izgubljenog) sina".
I to nije film o vraćanju izgubljene vere.
I to nije film o ponovnom susretu.
I to nije film o mirenju sa prošlošću.
Zahvaljujući pre svega Cooganu, scenaristi i glavnom glumcu, i Stephenu Frearsu Philomena je skoro Sideways komedija o dvoje ljudi koji imaju potpuno različite pristupe stvarnosti i onome što im ona donosi. Sixsmith je ciničan, ogorčen i impresioniran u kojoj meri je Philomena samozapakovana u neku svoju priglupu, neobrazovanu, idiličnu realnost kojom bog i praštanje i dalje nemilosrdno vode glavnu reč. On je njen neizrečeni bes. A ona njegovo bezbrižno pristajanje.
U isto vreme Philomena, kao de facto ekranizacija jedne "human interest story" (tipa melodramske priče koja po novinama animira Filomene širom sveta, žene nenaročito obrazovane, upletene u živote junaka svih TV sapunica, lake na suzi) čini sve da deluje kao duhovita subverzija iste, da propita njenu moralnost i neminovnost njenih mehanizama- jer "život zaista piše najbolje priče". Philomena je u isto vreme i satira takve vrste priče, ali i njen legitimni promoter. Ovo je film težak kao "apel za pomoć maloj viubaciteime", a lahk kao Four Weddings and a Funeral.
I on je, bez sumnje, "film za tetke" najbolje vrste.
Za tetke u čijim srcima stoji jedan crni ugarak, sagorelog i vakumiranog sećanja, živa rana i ožiljak koji se jedva vidi.
Znam par takvih.
SELEKTAH: 9/ 10
Nije teško poverovati da je ovaj film "prema istinitoj priči". A kad smo već kod toga ovako treba da izgledaju filmovi koji pretenduju da se pozabave nečim "istinitim" i pobegnu od toga što je više moguće. (Boane, take note!)
Teško je poverovati u ono što se desilo sirotoj Philomeni (i hiljadama žena poput nje). Teško je ne ostati do srži prožet razmišljanjem o tome kakav je ogroman nosač aviona i tuge prošao kroz njen život i pregazio je. Pa, ipak, ona je tu pred nama, kao simpatična bakica, komšinica, "tetka", u (još jednom) briljantnom tumačenju Judi Dench, živa, nekako blesavo svesna planine bola na čijem vrhu sedi. Teško je ne osetiti bes i ne biti fasciniran sa kojom lakoćom život i najgorče stene gura dalje. Teško je ne biti impresioniran kako je i najjezivije tragedije moguće ostaviti za sobom iako će se one vući za vama kao najmračnija senka natkrivajući svaki sunčani minut vašeg života.
Ono kad kažu da i "najveće tragedije" zapravo inspirišu na život i pokazuju koliko je život dragocen i kako u tom mraku čuči neki mali, neuništivi optimizam.
Penis!
Razumeti Philomenu znači rasparčati sebe u milione sitnih komadića koji će potom besmisleno postojati u kosmosu zauvek.
Ovo je crni mrak kome smo, u najboljem slučaju, prišli koliko i kavezu u kome se nalazi krvoločni tigar, i time pokazali da je zajednički život sa tom životinjom moguć!
Sa trinaest godina Irkinja Philomena nakon strasnog onenightstanda ostaje trudna. Njen ogorčeni otac ostavlja je u manastiru, gde časne sestre, nakon, recimo- slučajno uspelog porođaja, brinu o njenom detetu. Međutim kada dečak napuni četiri godine dolazi veliki auto i odvodi ga, zajedno sa još jednom devojčicom. Philomena ne može ništa da uradi, već samo da gleda kako ga odvode, dok i njen život odlazi sa njim. Na dan koji bi bio njegov pedeseti rođendan, ona priznaje svojoj ćerci njegovo postojanje, i sticajem okolnosti to sve stiže do ražalovanog BBC-ijevog novinara Martina Sixsmitha (Steve Coogan) koji se zajedno sa njom upušta u potragu za sinom.
I to neće biti jedna patetična potraga, "koja će zbližiti Philomenu i Martina, i na kojoj će se između njih uspostaviti odnos majke i (izgubljenog) sina".
I to nije film o vraćanju izgubljene vere.
I to nije film o ponovnom susretu.
I to nije film o mirenju sa prošlošću.
Zahvaljujući pre svega Cooganu, scenaristi i glavnom glumcu, i Stephenu Frearsu Philomena je skoro Sideways komedija o dvoje ljudi koji imaju potpuno različite pristupe stvarnosti i onome što im ona donosi. Sixsmith je ciničan, ogorčen i impresioniran u kojoj meri je Philomena samozapakovana u neku svoju priglupu, neobrazovanu, idiličnu realnost kojom bog i praštanje i dalje nemilosrdno vode glavnu reč. On je njen neizrečeni bes. A ona njegovo bezbrižno pristajanje.
U isto vreme Philomena, kao de facto ekranizacija jedne "human interest story" (tipa melodramske priče koja po novinama animira Filomene širom sveta, žene nenaročito obrazovane, upletene u živote junaka svih TV sapunica, lake na suzi) čini sve da deluje kao duhovita subverzija iste, da propita njenu moralnost i neminovnost njenih mehanizama- jer "život zaista piše najbolje priče". Philomena je u isto vreme i satira takve vrste priče, ali i njen legitimni promoter. Ovo je film težak kao "apel za pomoć maloj viubaciteime", a lahk kao Four Weddings and a Funeral.
I on je, bez sumnje, "film za tetke" najbolje vrste.
Za tetke u čijim srcima stoji jedan crni ugarak, sagorelog i vakumiranog sećanja, živa rana i ožiljak koji se jedva vidi.
Znam par takvih.
SELEKTAH: 9/ 10
ja sam zaista uzivala u ovom filmu
ReplyDelete