MARISSA NADLER - July (Sacred Bones/ Bella Union)

Februarski jul je kul u martu, ili- pogledaj, proleće je

... kada već ne možeš ti: Pera II Subota

Sacred Bones ipak ostaje moja omiljena izdavačka kuća. Mexican Summer plima poplavila nas je novim talasom šugejza i sanjivog popa, a ja i nisam neki plivač. Magnetizam Meseca ubrzo je učinio da splasne i povuče se (videćemo hoće li i koliko slušalac Franza Ferdinanda Vučić biti rezistentan na njugejz oseku).

Izdavač Mexican Summer jedan je od onih koji su na 40-godišnjicu objavili album Parallelograms Linde Perhacs, 2010. Četiri godine kasnije, 4. marta objavljen je njen drugi album, što čini 11 puta dužu pauzu od one između dva Warpainta. Za Lindu sam nedavno čuo od Sky Ferreire, sedam godina mlađe nego ja.

(Šta vam je, ja sam i [za] šugejz čuo tek s pune dve banke, videvši Autopark Na ivici u Šubiduu. Jagodina.)

Onda ne čudi što sam za dream folk saznao u večernjoj školi čija je jedna od nastavnica bila i Marissa N.

Četvrtog februara zvanično je izašao njen aktuelni album. Međutim, ispravno je procenjeno da će novi silazak Deep Purpla među Srbe obeležiti taj dan, pa je izdanje procurelo nekoliko nedelja ranije i služilo da se odmorim od Warpainta tako što se potpuno dotučem. Odmoran počinjem prikaz već od sredine.

Opisujući Drive Warpainta napisao sam da je to vožnja digitalne duše, 21 gram digitalnog pepela u digitalnoj urni (21 gr... završio je i kao Last.fm tag); jasno, bistrooki Conor Oberst jedan je od frikova u mojoj školi folka (uostalom, čujte mi samo emisije iz 2007). Opisujući Drive Marisse Nadler napisaću da je to odjek duše u proces/pu digitalizacije, s urnom kao rezonantnom kutijom akustične joj gitare (pretprošle subote objavljeno o ženama s gitarama važi i danas). Istoimenost pesme, druge srcovane (prva je Anyone Else), služi mi kao primer gitare koja nežno jeca, činilac koji izvlačim ispred zagrade u kojoj je jedanaest sabiraka/ pesama, da ih sve pomnoži. Istina je, nisu svi sabirci jednaki, neki čak nisu ni dvocifreni, ali posle poduže pauze u slušanju albuma, mogu reći da niti jedan ne bih izbacio iz zagrade.

Srcovane su i We Are Coming Back i Desire, a to što nisu i ostale, stvar je kalkulacije ili postojanja video spota; ili propuštanja njenog novosadskog gostovanja, te kaznenog odbijanja da joj se sasvim predam.

The Cyclist Conspirator, koji je Marissu i intervjuisao, pitao me kad su Sacred Bones toliko porasli da je objave -- kad Zola Jesus ilegalno sazidala neboder iznad tog podruma, a Jarmusch i Lynch plaćaju režiju.

Slobodan je bio slobodan i da pohvali privatizaciju pretprošlog teksta, pa i drugi parni završavam ličnim -- dvadesetdesete sam tada (i sada?) sveži Arcade Fire otpakovao pravo na mp3 plejer za Ohrid (inače ga nikad ne bih toliko slušao), i vizionarski začinio i njenim viđenjem No Surprises (i još nekim začinima s tribjuta Radioglavi), da me ne iznenadi iznenadna šetnja u albanski deo Skoplja (koji mi radi o glavi!?); 4 godine kasnije, dok se nadam julu (junu i avgustu) u Parizu, nadam se i da mi July tamo neće trebati. Će.

SELEKTAH: 8,88 (rizikujući da mi se odgovori nosanjem, osam/ vertikalna beskonačnost omiljeni mi je br.)