SLINT - Spiderland (box set) (Touch & Go)

Muzika je matematika

računa Pera Subota

Kada nam je 3dom predložio da sva trojica pišemo o ovom reizdanju (Free, povodi bi mogli biti 25 godina od prvog albuma, 20 godina od smrti KC), prva reakcija bila mi je da sam nedostojan ovog benda (i da -- zato -- pristajem!). U iscepkanim pasusima koji slede potrudiću se da dam za pravo svojoj prvoj reakciji.

Kada sam prvi put poručivao diskove od pirata (s Vračara?) Bad Taste Records, odgovorio mi je Steve Albini. Na pismenom pisanom srpskom (što ne treba da čudi jer mu je audio asocijacija na pretposlednje slovo azbuke, ipsilon, bila yummy Yugoslavian young girls). Ohrabren time, ukrupnjavao sam narudžbine da bismo, moji drugovi -- žestoki momci, velikog srca -- i ja, došli do čudesnog zbira od preko sto mp3 kolekcija i kompilacija uoči nove 2006. Optimalno je bilo da se toliko obuhvatna narudžbenica realizuje lično, i tako smo se Albini i ja našli u prolazu ispod Vukovog spomenika. Preksinoć sam saznao da nismo.

Gledao sam Breadcrumb Trail, dokumentarac o albumu koji počinje istoimenom pesmom -- sastavni deo ovog (pop)boks seta, i video da jedan od sagovornika nije predajnik diskova ispod Vuka (a sve vreme sam intimno verovao da sam primio mp3ce od producenta konobarice Nine Nastasije -- šta ti je njuh i sluh!).

Prateći trag mrvica hleba vraćamo se 23 i više godina. Marta 1991, album je objavljen. Školski pedagog spremao se da preporuči da krenem u osnovnjak, iako ću sedam godina napuniti tek u drugom polugođu. Tuce 'dina kasnije, nije mi bilo jasnije ovo muziciranje. Kakav sad Nosferatu Man kog ne izvodi Nosferatu, niti gloomi u filmu Nosferatu? Jasno, bila mi je potrebna ikonografija na koju me je navikao dum(b) metal, i nisam bio osposobljen da prepoznam doom u rudimentarnom, rudi čijom preradom je i nastao.

A tačno se sećam cviljenja gitare (u pesmi NM) u jednom od drugarskih stanova, ali ne vredi, i Tortoise i Gastr del Sol, i June of 44 i Shipping News, sve pre nego Slint (Evens pre nego Fugazi!). A bend izuzetan. Gledajući bubnjara (i njegove[?] beskrajno simpatične roditelje) setio sam se instrukcija koje je bradati menadžer dao bubnjaru Joy Division, izolujući ga dok ne zasvira tiho a glasno, polako a brzo, ili tako nešto. To su primeri kada žanrovi nastanu u celosti, iako sam prednost uvek davao drugoj generaciji koja ih ispolira. Uostalom, šta je ispoliranije od tačke koja stoji iznad broja da označi njegovu ili repeticiju gitarskog rifa, pre nego što se rasprsne i tim velikim praskom nastane post-rok svemir. Sudeći prema skroblovanju od juna 2007, ono prethodno da i ne proveravam, za mene je bilo mnogo toga, iako je malo šta. Samo pet slušanja Good Morning, Captain, a kad ste već tamo, pogledajte i gde se spominje Washer.

Obradovalo me je što su 1989, u Čikagu, obradili Stray Dogg (Cortez the Killer). Njihovo naprednjaštvo prostorno je i vremensko, a mrvice uredno pobacane, tek da po povratku iz kosmosa uvidimo ko nas je, i kada, poslao tamo, daleko.

SELEKTAH: 1.991/ 2.014

Post sc. Sretna nam nova vlada koja je prespavala i izlazak ovog albuma; zatrpale ga cigle Berlinskog zida.

AENAON - Extance (Code666)

Antihristos voskrese

vaistinu Pera Subota

To hell with powerty, duplirano je v u naslovu pesme Gang of Four (neka izvini najveći pisac među ekonomistima [dok moja majka ne izda knjigu], Zoran Ćirić), da bi se uputilo na to ko me je uputio na ovu turu. I kuda. U Epir i Tesaliju, ta predsoblja pakla. Ne mislim na Albaniju. Ili mislim, ali to nećemo saznati.

Da ovo pišem u ponedeljak, kada sam album preslušao i do Velike subote jedini put čuo, okvir u koji bih ga smestio bio bi još manje blagonaklon. Ovako, prisustvo garavljenju jagodinskog blekmetal benda Flesh Cult na Veliki petak, distorziralo je otkucaje mog crnog srca prepunog ljubavi. Distorzija jeste majurska, kako odabiram da zovem taj spec. zvuk magnetne rezonance gitare, ali bar su i grčka sela u sličnom qrcu.

Iako gitarsko soliranje volim još i manje nego majursko distorziranje, a to znači najmanje, klin gitara koja udara u ploču posle prve brazde, a to znači tokom druge pesme, izuzetna je. Takav izmeštajući saund nije čut još otkad se, pazite sad, eksgitaroš Inja oglasio u Fire's Never Wrong (imaću i drugo takvo poređenje).

Ostajemo u Deathtrip Chronicle. Pročitao sam ponovljeni šaut da bi Ihsahn trebalo da se postidi kad čuje ovaj album. Kao neko ko je obrijane glave, neobrijanih zulufa (poput tadašnjeg njega), umesto na drugi ispit kombijem otišao u Peštu na fraj Stinga i Suzanne Vegu 2004, moram da se ne složim. Grk ipak cca. 15 godina kasnije peva kao što je on pevao An Elegy of Icaros, a ni tu pesmu nisam posebno vrednovao.

Ako o svom avantžanru misle kao o A Perfectly Healthy Musical Schizophrenia, šizofreno je nešto bar deceniju i po bajato misliti kao avangardno. A verovatno misle i da je lopovluk saksofona u koji je Amorphis duvao na raskršću vekova, neopažen. Nedostaje mi poluostrvska solidarnost s grkokatolicima.

Grau Diva ima lyric video čijim stihovima sam hteo da podnaslovim. Izgleda da su posebno ponosni na nju. Klavijature imaju dobru boju, uz dinamiku koja ima upečatljivost svoju. Nažalost, tu je i gitarsolaža.

Ipak, pretposlednja pesma nadasve je paradigmatična, i u nju staje sav kič koji se naslućivao još kad sam video da je član benda vezao crnu maramu oko glave, uz opštu istetoviranost članova. Funeral Blues gosti grčku (blek?)metalnu pevačicu, koja zvuči neoprostivo. Žene treba da pevaju samo deadpan sopranom. Ili laneganom, kad već permutuju naslov njegovog albuma. Bluzna je usna harmonika u Land of No Water.

S advanced završetkom gimnazije 2003, prošlo je vreme naručivanja paprenih diskova od Kragujevčanina Maksa Bučera. Tada sam mislio da sam mnogo pametan što mi porudžbina obuhvata Arcturus, i album La Masquerade Infernale kao najdalje pruženi korak. Sada znam da (ni)sam, i teatralnost mi je pompezna.

Christmas on Easter Island, pevali su potcenjeni Sad Lovers & Giants, i u nastavku refrena dodavali like pagan gods you and I. Easter on Antichristmas Peninsula, like pagan dogs them and not me, pevam ja.

SELEKTAH: 3,33/ 9,99

HALFTONES - Halftones Is My Band (Ammonite)

Šta radi Karen O kad ne peva na plavosomotsko uho Davida Lyncha?

DaDa Das Pera II Subota (jubilarni, peti put -- osam nedelja s vama)

Prisustvuje koncertu No Joy u CZK „Grad“, te peva u bestalasnom bendu Halftones, koji parafira da Beograd jeste Njujork kad nije London. Njujork s početka osamdesetih kada se, ako se tada, Momo Kapor u farmerkama pojavio na tamošnjim dokov/nima, da da naših pet para nastanku žanra zvanog no wave.

Dvadesetak godina kasnije, toga se, tamo, setila velika četvorka Interpol, The Strokes, The White Stripes i Yeah Yeah Yeahs (ove s određenim članovima samo je abeceda ugurala pre YYY); desetak godina posle toga, u Londonu, Savages, a ovde Halftones (još jedan osnov da se određeni članovi izguraju iz analogije).

(Savages su surogat jer je Fridom već potrošio uporedbu sa Siouxsie and the Banshees - čak sam posegao za Huperom iz oktobra 2007, da vidim da li je on pisao o debi/jedinom[?] solo albumu Siouxsie Sioux; ne.)

Od žanrova nepobrojanih na Bandcamp stranici albuma, čujem (a optužite me da sam nagluv) surf gotik kaubojštinu uglancanih kaubojki, što znači prašinu obrisanu s obuće (i odeće, te skinute šešire) Fields of the Nephilim, kojih se sećam dok slušam. Poetika i estetika nisu te, ali je izvesno da su gitara i bas gitara kupljene u istoj prodavnici instrumenata. Mislim, nakon što je Nikola Urošević vratio svoju đitru u Jagodinu, a u nasleđe bendu ostavio dah jagodinskih bendova Crhi lilihip i imenski asocijativnih Poptones.

(Dopuštam da je gitara ostala u Beogradu, ali poređenja su mi nategnuta i da nije; ne štimujmo, pući će.)

Povremeni sugrađanin potpisuje muziku jedne od boljih pesama, So Lonely, ali i pesme Widows, udovica koje pretprošlogodišnji EP pamti kao Wondering. Moram reći i da mi se više dopada verzija omiljene Kiss (čiji naslov bi mogao biti i akronim za ono što bi sebi stalno trebalo da ponavljam: Keep it simple, stupid) koju EP takođe pamti. Na albumu joj prethodi New Cool, ali ona je ta koja je novokulerština. Žice basa i gitare nisu skoro bile tako šmekerski umršene, a pevanje zvano senz/ksualno mucanje da se i ne pominje.

(EP je prethodio jednom rođendanu na kom sam ga puštao negodujućim slušaocima Vrela i muzike iz Gospodara prstenova -- godinu dana ranije negodovali su Cabaret Voltaire -- pa očito nisu u pitanju dadaisti iz ciriškog kabarea Volter, no obični provincijski padavičari; i te kakav manifest koliko su Ht. kul.)

Povratni link ka Savages (simultano deluju, pa zato) najčvršće je ostvaren u uvodnoj i singlu Sugar; drugi singl Snowflake ispunio je standarde njujorškog magazina, ali bi se na mojoj kompilaciji radije našla neka druga pesma da je bila besplatno dostupna. Ovako ili onako ispada da nisam spomenuo jedino Bloom i...

Lights. Želim im nastup na islandskoj žurci sutrašnjice na čijem kraju bi je izveli, a onda bi na scenu istupili Interpol (ili Sistersi), izveli istoimenu pesmu, a baš niko ne bi izneo primedbu na jednačenje po zvučnosti.

SELEKTAH: Pola15/ 10

Ps. Ako vam je dobro, Slobodan mi je zadao temu; ako ne valja, krivica je samo moja, i onda ništa. Celo.

MARISSA NADLER - July (Sacred Bones/ Bella Union)

Februarski jul je kul u martu, ili- pogledaj, proleće je

... kada već ne možeš ti: Pera II Subota

Sacred Bones ipak ostaje moja omiljena izdavačka kuća. Mexican Summer plima poplavila nas je novim talasom šugejza i sanjivog popa, a ja i nisam neki plivač. Magnetizam Meseca ubrzo je učinio da splasne i povuče se (videćemo hoće li i koliko slušalac Franza Ferdinanda Vučić biti rezistentan na njugejz oseku).

Izdavač Mexican Summer jedan je od onih koji su na 40-godišnjicu objavili album Parallelograms Linde Perhacs, 2010. Četiri godine kasnije, 4. marta objavljen je njen drugi album, što čini 11 puta dužu pauzu od one između dva Warpainta. Za Lindu sam nedavno čuo od Sky Ferreire, sedam godina mlađe nego ja.

(Šta vam je, ja sam i [za] šugejz čuo tek s pune dve banke, videvši Autopark Na ivici u Šubiduu. Jagodina.)

Onda ne čudi što sam za dream folk saznao u večernjoj školi čija je jedna od nastavnica bila i Marissa N.

Četvrtog februara zvanično je izašao njen aktuelni album. Međutim, ispravno je procenjeno da će novi silazak Deep Purpla među Srbe obeležiti taj dan, pa je izdanje procurelo nekoliko nedelja ranije i služilo da se odmorim od Warpainta tako što se potpuno dotučem. Odmoran počinjem prikaz već od sredine.

Opisujući Drive Warpainta napisao sam da je to vožnja digitalne duše, 21 gram digitalnog pepela u digitalnoj urni (21 gr... završio je i kao Last.fm tag); jasno, bistrooki Conor Oberst jedan je od frikova u mojoj školi folka (uostalom, čujte mi samo emisije iz 2007). Opisujući Drive Marisse Nadler napisaću da je to odjek duše u proces/pu digitalizacije, s urnom kao rezonantnom kutijom akustične joj gitare (pretprošle subote objavljeno o ženama s gitarama važi i danas). Istoimenost pesme, druge srcovane (prva je Anyone Else), služi mi kao primer gitare koja nežno jeca, činilac koji izvlačim ispred zagrade u kojoj je jedanaest sabiraka/ pesama, da ih sve pomnoži. Istina je, nisu svi sabirci jednaki, neki čak nisu ni dvocifreni, ali posle poduže pauze u slušanju albuma, mogu reći da niti jedan ne bih izbacio iz zagrade.

Srcovane su i We Are Coming Back i Desire, a to što nisu i ostale, stvar je kalkulacije ili postojanja video spota; ili propuštanja njenog novosadskog gostovanja, te kaznenog odbijanja da joj se sasvim predam.

The Cyclist Conspirator, koji je Marissu i intervjuisao, pitao me kad su Sacred Bones toliko porasli da je objave -- kad Zola Jesus ilegalno sazidala neboder iznad tog podruma, a Jarmusch i Lynch plaćaju režiju.

Slobodan je bio slobodan i da pohvali privatizaciju pretprošlog teksta, pa i drugi parni završavam ličnim -- dvadesetdesete sam tada (i sada?) sveži Arcade Fire otpakovao pravo na mp3 plejer za Ohrid (inače ga nikad ne bih toliko slušao), i vizionarski začinio i njenim viđenjem No Surprises (i još nekim začinima s tribjuta Radioglavi), da me ne iznenadi iznenadna šetnja u albanski deo Skoplja (koji mi radi o glavi!?); 4 godine kasnije, dok se nadam julu (junu i avgustu) u Parizu, nadam se i da mi July tamo neće trebati. Će.

SELEKTAH: 8,88 (rizikujući da mi se odgovori nosanjem, osam/ vertikalna beskonačnost omiljeni mi je br.)

ST. VINCENT - St. Vincent (Loma Vista)

Sv. Đule van Gog i Srba na vrbi (pu-pu) umesto Dejvida Birna

St. Vara: Pera II Subota

Kad sam bio brucoš u frci, slušao sam En Klark (Sleeper in Metropolis, Our Darkness, recitovanje Rilkea uz akustičnu gitaru Martina Bejtsa). Kad je trebalo da apsolviram i ubrzam dolazak-godina koji nikako da dođe, dopisao sam i njenom imenu i počeo da slušam i trudim se da čujem Eni Klark. Nije bilo lako, nisam ja Dilaver. Tako sam odustao od Tarnation, tako srećom nisam odustao od Nine Nastasije i do njenog gostovanja u Beogradu postao sam fanatičan slušalac. Još je bila izvela Bird of Cuzco, posvetu Džonu Pilu.

Tarnation mi je ostao odveć tradicionalan (mada nisam skoro proveravao), i nije mi bilo sasvim jasno otkud to da ih objavi 4AD. Još mi je nejasnije zašto oni dvadeset petog februara nisu objavili i album o kome izokola pišem, kad predstavlja krupniji korak iz tradicionalizma nego što je dosad postojano pravila.

Njen tradicionalizam nikad nije bio baš tradicionalan (poslednji put koristim te reči), reč koja bi ga najpre opisala bila bi kriptotradicija, artizam koji je oneobičavajuće izmešta. Sve naizgled decentno, a u stvari dekadentno.

Tri godine Berklija pretile su da od nje naprave Vasila Hadžimanova, ili, još gore, ostave je za prvu pratilju Sufjana Stivensa. Prekasno ga je napustila da bi postala Anja Plaschg (guglajući prezime saznajem o bebi).

Marry Me, Džone, radimo (imperativ) ono što zaručeni rade, pevala je na svom prvom albumu (Your Lips Are Red ostaje favorit odatle), da bi, albume Actor i Strange Mercy kasnije, propevala o običnom danu uz masturbaciju i izbacivanje đubreta. Mislim, ko još baca đubre (kad može da ga reciklira u recenziju).

Čuvši to (ili beše Digital Witness), obznanio sam da smo se bili odaljili, ali da ćemo se izgleda približiti. Priznajem, to se nije odmah desilo. To se dešava dok pišem i konačno pažljivije slušam. Čujem 20 jazz funk greats kojima nedostaje devet pesama Throbbing Gristle, ali ne nedostaje industrijski trip-hop i pop baladerija. Priznajem i to da su šavovi (tih[ih]) žanrova neprimetnije srasli kod one četiri losanđeleske žene, ali malo je ni četrdeset dana za dva takva albuma. Malo je i celi život, ali s tim sam već dosadio.

Princ Džoni ima moje srce ako mu je malo njeno, a budući da sam čovek sa srca dva, drugo ide Hjuiju Njutnu koji ga sledi (guglajući saznajem da je njegov prezimenjak Isak umro nevin - masturbirao i bacao đubre i jabuke?).

Krivo srasli albumi i te kako su potrebni. Ništa ne odlaže trenutak dosade kao krivo srastanje. Skoro ništa.

A za kraj bih, kao imenovani baštinik tradicije foto Perice i njegovog kanala za 21. vek (koji K 21 nije dočekao?), poželeo sretan 8. mArt žEni, ženama i ženstvenima, ako nije neukusno da čestitam sebi. Ništa nije više seksi od žene s gitarom osim žene s distorziranom gitarom u mrežastim čarapama. Skoro ništa.

SELEKTAH: 8,71/ 10

CROSSES - Crosses (Sumerian)

„Leave no cross unturned.“ Darkthrone

KRSTEVe-obrće: Pera II Subota

Druga mi je postala srednje ime jer me čitate svakih 14 dana. Slažem se, i to je prečesto kad se crno piše.

Prošlog petka sam ionako bio zauzet pripremom fijaska od subotnje proslave rođendana, dogođenog četiri dana ranije, kada je i album o kome pokušavam da pišem konačno izašao iz trudnih trbuha trojice krsteva. To, onda fakat da je objavljen tačno između gostovanja Dip parpla i Ajsd rta u Beogradu, i fakat da je reč o još jednom manifestu muzičkog (ne)ukusa xx paše (nedošlog na proslavu -- stidi se ako čitaš), nije uspelo da diskvalifikuje album s takmičenja za pisanje. Joyland to nije uspeo. All love is legal, takođe.

Vorpejnt je juče donekle uspeo da me postidi i umalo pokoleba da krstevima uopšte posvetim karaktere.

Ipak, kako to biva sa mnom, prevagnuli su nemuzički razlozi, izgledalo mi je zgodno da dan za danom budu albumi naslovljeni kao i bendovi čiji su, a i oba benda su losanđeleska, ali ne i zemaljska (ovaj jeste).

A i najavio sam.

Najpoznatiji Krstev (uz mog ujaka) svakako je Deftone(s) Čino Moreno, a u tajne njegovog mračnog uma nismo čak ni zaranjali podmornicom Rok ekspres. Rogošići su nam tako predstavljali Džonatana Dejvisa i time (i ne samo oni) izborili da dam gimnazijsku prednost Kornu. Neki su zbog toga smatrani devijantnim.

Jadranka se trudila, puštala Back To School i My Own Summer, ali ne rekoh joj hvala ni u loži Arene. Jer nikad i nisam davao prednost pionirima i izumiteljima (ako su Deftones to), nego onima koji razrade žanr.

A onda je Činu dopala razrada vič hausa, i tako je propao vič haus, taj nu metal elektronske muzike. Taj talas koji sam i ja zajahao (video Jagodinac da se hipsteri potkivaju), ali i na vreme s njega sjahao. Ali ne i Moreno. I ako je semplovanje rifa poznatog gitariste Dejvida Li Nča bilo u duhu (prošlog, sezona 2011/12) vremena, uvrstiti Frontiers na aktuelni album (koji se zove kao EP na kome se Frontiers nalazi, koji se zove kao EP pre njega, koji se zove kao bend) ravno je čitanju Politike iz prvog mandata Ljiljane Smajlović umesto ubacivanja u kotao istorije. Neke stvari se najbolje slušaju tako što se (više) uopšte ne slušaju.

Frontiers je na staru slavu ipak dobila srce, kao i pesma koja joj prethodi, Bermuda Locket. Pretposlednja Prurient (Slobodane), takođe. Ono što ne razumem jeste zašto je onda Bitches Brew izabrana za singl (u redu, nema je na ipijevima, ali novija ne znači uvek bolja, mada najčešće znači). Šta, trebalo je da pomislimo da je obrada Inspiral Carpets? (Ili Majlsa Dejvisa?!) Pa, ne idemo opet autom u Stokholm. Ne.

Iz iste, krstaške kuhinje vašoj predizbornoj pažnji preporučio bih još i WINTER 2K12 MIX, ali samo ako kampanjski vozite bajs jagodinskim nadvožnjacima u okolna sela. Pred prošle izbore. Pa smo napredovali.

SELEKTAH: †††/ ††††††††††

BOHREN & DER CLUB OF GORE - Piano Nights (PIAS)

Vestfalenska džez banda s Hofmanove sahrane koja bi preuzela odgovornost za teroristički napad na olimpijsko selo (daleko bilo)

obezbeđuje: Pera Subota

Očito je da sam podnaslovio pre večere, ali ipak naglašavam. Sada sam sit, svega, i bežim dok sam živ.

Pre nego što sam ogladneo rekao bih da je reč o pozadinskoj muzici produženog kursa popunjavanja eksel tabela. U kapeli. Pijane noći, s polukoncertnim klavirom tamo otpremljenim iz sobe pored moje. Sa saksofonom za seks (s leševima iz kojih raste cveće; istina je, taj stih lepše zvuči kada ga Entoni prepeva).

Kad pominjem seks, da kažem i da je reč o orkestru koji mi je bivši bivši paša (samo bivši i ne može da bude) istrajno preporučivao, a ja dosledno odbijao jer ko bi do sebe držeći slušao nešto ovako rogobatno nazvano (o čemu jedino tako i može da se piše). A onda je došlo popunjavanje eksel tabela i lakoća klika na link koji ti se nepozvan nađe na zidu i pre nego što Play It Again, Sam otpremi album u prodavnice.

Neko ko je spremao Matematiku II uz divljaštva kakva su Gustafsonovo ili makar Zornovo, bio je spreman da edituje deset hiljada eksel polja (otprilike) i uz nešto što nije pitomije, kakvo je očekivao da ovo ne bude. Štaviše, očekivao se nemački džez manirizam sličan japanskom shvatanju nojza. I svega ostalog. A to što se slikarski manirizam javio u Italiji (s ekspoziturom na Kritu, između renesanse i baroka), nema nikakve fašističke implikacije. Trojni pakt manirista, u krajnjem, i hiperbarokni, kako me je domaćin opisao, pokušaj opisa ovog nemačkog, izašlog dvadeset sedmog januara (u zemljama onemogućenog torenta).

Dekadu slušanja kasnije, čije jedinice od aktuelne deli sedmično odsustvo albuma s mog harda (jer šta prvo obrišeš kad ti ponestaje mesta nego ono o čemu si najavio da ćeš da pišeš?), jedina srcovana ostaje izvodna pesma, Komm zurück zu mir, jer skoro samo kad ona traje pogledam kako se zove, i uvek se zove isto. Dođi odmah k meni, rekao bih bez prevodioca današnjeg LGBT Gugla. Ostale kompozicije idu mi i dolaze, i odlaze bez zadržavanja, dosledno podražavajući izmešteni ambijent koji, jednom kada se navikneš ili se naviknut rodiš, prosto (p)ostaje ambijent, ne uznemirava (i smiruje) kao Vorpejnt. U toku ove rečenice počela je Ganz leise kommt die Nacht. Ponekad pogledam i kad ona počne, ali u međuvremenu sam pogledao i video spot, a izbegavam da izdvajam ono što je izdvojeno. Posebno lošije.

Soap&Skin, u čijoj postojbini su krajem marta, dostojnije predstavlja zajedničkog im izdavača. Ona je taj Warpaint koji ipak odluči da ne uđe u bekstejdž magazina Rolling Stone i uputi se u kapelu gde je čekaju ovi.

Ako ste u fazonu da je potražimo u nekom bečkom parku, snabdeveni martinijem i pršutom za tamošnje labudove, te skupa odemo na koncert, Zoran Reisen kreće iz Jagodine. Play it again, Szoran, biće usput.

SELEKTAH: 7,18/ 10