Predug put
Mandela je bez sumnje veći od Isusa.
Nažalost, o takvim ljudima je teško snimati (dobre) filmove. Nažalosnije od toga je što Justin Chadwick (The Other Boleyn Girl) nije dorastao tom zadatku iako se za posao (pretpostavljam) kvalifikovao svojim prethodnim filmom The First Grader, o kenijskom starcu koji se bori za svoje pravo da prvi put ide u školu.
Pre svega, ideja da se u što većoj meri isprati Mandelina autobiografija istog imena bila je pogrešna. I/ ili neostvariva. U Mandelinom životu očigledno ima nekoliko faza i potencijalno je svaka od njih bila za trosatni film. Predzatvorska faza u kojoj Mandela od advokata postaje borac, a potom i "zločinac" jeste prva. Sama zatvorska faza, i to period na ostrvu je druga. Treća bi opušteno mogla da bude početak vladinih pregovora sa Mandelom i liberalizacija uslova njegovog zatvoreništva (meni je ova lično najzanimljivija). Četvrta bi pokrivala raskid sa suprugom Winnie, i bračni i politički. Peta i poslednja faza mogla bi da se bavi Mandelom kao državnikom i njegov dolazak na čelo Južno-Afričke Republike.
U Mandela- Long Walk To Freedom sve te stvari jesu pokrivene, ali u prvoj fazi bitnije je da je Mandela ženskaroš i jebač nego bilo šta drugo. U drugoj samo su naslućene muke rasističkog zatvora, a jedan od najaznimljivijih momenata, kad počnu da dolaze nove generacije političkih zatvorenika (koje misle da je Mandelina borba "mlaka") jedva da je zagreban. U delu koji se bavi pregovorima ima najviše dramskog, jer Mandela počinje da se nalazi između nekoliko vatri- bele, sa kojom pregovara, svojih saboraca, koji nisu najsrećniji što samo on pregovara i Winnie, koja je otvoreno protiv toga. Najličniji trenuci ovog filma su oni u kojima se bavimo Winnie, prvo njenim zatočeništvom, a potom i njenim sve otvorenijim sukobom sa Mandelom. Njena agenda je radikalnija i agresivnija, i samim tim njene muke su filmski atraktivnije, u ovom filmu čak toliko da možemo govoriti da je ona pokupila svu našu pažnju. Finale filma tj Mandelin politički uspon samo je ilustrativan i ni na koji način ne vodi epskom finalu, pa čak ni ovako mlakog filma.
Koliko je Idris Elba bio za ovu ulogu verovatno nikada nećemo saznati. Nije impresionirao, ali isto tako pošteno je reći i da nije imao čime. Nepravda je što ga je Winnie tj Naomie Harris u potpunosti nadmašila. Ipak, neki ležeran osećaj borbe za dobro, koji je Elba doneo u Lutheru, postoji i ovde i pasuje Mandelinom izbalansiranom stavu i umerenom pristupu. Uz svo dužno poštovanje prema Mandeli i domovini mu, isto tako ne mislim da je insistiranje na specifičnom akcentu bilo neophodno. Jer ponekad takve intervencije nisu ništa drugo do smešne.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Mandela je bez sumnje veći od Isusa.
Nažalost, o takvim ljudima je teško snimati (dobre) filmove. Nažalosnije od toga je što Justin Chadwick (The Other Boleyn Girl) nije dorastao tom zadatku iako se za posao (pretpostavljam) kvalifikovao svojim prethodnim filmom The First Grader, o kenijskom starcu koji se bori za svoje pravo da prvi put ide u školu.
Pre svega, ideja da se u što većoj meri isprati Mandelina autobiografija istog imena bila je pogrešna. I/ ili neostvariva. U Mandelinom životu očigledno ima nekoliko faza i potencijalno je svaka od njih bila za trosatni film. Predzatvorska faza u kojoj Mandela od advokata postaje borac, a potom i "zločinac" jeste prva. Sama zatvorska faza, i to period na ostrvu je druga. Treća bi opušteno mogla da bude početak vladinih pregovora sa Mandelom i liberalizacija uslova njegovog zatvoreništva (meni je ova lično najzanimljivija). Četvrta bi pokrivala raskid sa suprugom Winnie, i bračni i politički. Peta i poslednja faza mogla bi da se bavi Mandelom kao državnikom i njegov dolazak na čelo Južno-Afričke Republike.
U Mandela- Long Walk To Freedom sve te stvari jesu pokrivene, ali u prvoj fazi bitnije je da je Mandela ženskaroš i jebač nego bilo šta drugo. U drugoj samo su naslućene muke rasističkog zatvora, a jedan od najaznimljivijih momenata, kad počnu da dolaze nove generacije političkih zatvorenika (koje misle da je Mandelina borba "mlaka") jedva da je zagreban. U delu koji se bavi pregovorima ima najviše dramskog, jer Mandela počinje da se nalazi između nekoliko vatri- bele, sa kojom pregovara, svojih saboraca, koji nisu najsrećniji što samo on pregovara i Winnie, koja je otvoreno protiv toga. Najličniji trenuci ovog filma su oni u kojima se bavimo Winnie, prvo njenim zatočeništvom, a potom i njenim sve otvorenijim sukobom sa Mandelom. Njena agenda je radikalnija i agresivnija, i samim tim njene muke su filmski atraktivnije, u ovom filmu čak toliko da možemo govoriti da je ona pokupila svu našu pažnju. Finale filma tj Mandelin politički uspon samo je ilustrativan i ni na koji način ne vodi epskom finalu, pa čak ni ovako mlakog filma.
Koliko je Idris Elba bio za ovu ulogu verovatno nikada nećemo saznati. Nije impresionirao, ali isto tako pošteno je reći i da nije imao čime. Nepravda je što ga je Winnie tj Naomie Harris u potpunosti nadmašila. Ipak, neki ležeran osećaj borbe za dobro, koji je Elba doneo u Lutheru, postoji i ovde i pasuje Mandelinom izbalansiranom stavu i umerenom pristupu. Uz svo dužno poštovanje prema Mandeli i domovini mu, isto tako ne mislim da je insistiranje na specifičnom akcentu bilo neophodno. Jer ponekad takve intervencije nisu ništa drugo do smešne.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Nedelja filmova o borbi protiv represije drzave i sistema - igra slucaja ili namera ?
ReplyDeleteskoro da mi je pošlo za rukom da to niko ne primeti
Deletehttp://www.imdb.com/title/tt2340784/?ref_=fn_al_tt_1
ReplyDelete