(Treće) proleće na moje rame sleće
Jehane Noujaim, Kairka poreklom, već godinama se bavi tematikama Bliskog istoka koje su podobne za dokumentarce (kapiram da bi svi uskoro mogli da pogledamo njen cenjeni film Control Room). Otuda ne čudi što je, praktično od prvog dana, krenula sa kreiranjem The Square kad su promene zakucale i na vrata njene domovine. Zgodnost tih okolnosti odnosno činjenica da je u događaje mogla da se uplete od samog početka i da ih potom iz dana u dan prati svakako je najveća vrednost ovog filma- bićete vrlo jasno i detaljno informisani o razvoju situacije. Čak ne ni toliko tendenciozno.
Većinu ostalih stvari videli smo ili proživeli 1996. tokom šetnji ili uoči i tokom Petoktobarske "revolucije". Prizori mladih egipatskih "otporaša", intelektualaca, "običnih ljudi" koji su udruženi u misiji da svrgnu diktatora, neizvesnost, napetost, policija, pesma, "trg"... Sve to imate i ovde. S tim što Egipćani imaju i organizaciju "Muslim Brotherhood" (ime dosta toga govori) koja je prvo bila "uz građane", da bi potom napravila neke paktove sa vlastima i "izdala" revoluciju i potom se pojavila kao jedini pobednik vanrednih izbora. Što je bio direktan povod za nastavak proleća.
I sećam se kako su zapadni mediji (mislim američki, pošto samo te konzumiram) spakovali sva ta dešavanja u jedno proleće i toliko me ubedili u uspeh istog da sam ja tek gledajući ovaj dokumentarac shvatio da to nije bilo jedno proleće (u Egiptu), nego najmanje dva i po, i da isto još uvek traje.
Revolucija na stranu, The Square pokazuje zavidan "zapadnjački" standard demonstracija, pozamašnu sekularnost egipatskog naroda, ali, nažalost, i nerešiv problem, koji, čini mi se, krasi većinu islamskih država- a to je da jedni žele neka ljudska prava, a drugi su muslimani. I nije jasno kako se taj problem može rešiti sem diktaturom jedne struje. I to se u Egiptu upravo desilo- prvo je bio Mubarak, pa Morsi.
U filmu nema neke naročite dramaturgije, sem toga da par istih likova pratimo kroz godine revolucije, i da neke od promena u zemlji vidimo i na njima samima. Najveći deo ovog materijala "već je viđen" tokom bilo kojih demonstracija prikazanih na CNN-u, a neke poput, gaženja ljudi bornim vozilima, poželećete i da niste videli.
Kao memory stick jedne istorije ovo je zanimljivo, kao film ničim naročito.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Jehane Noujaim, Kairka poreklom, već godinama se bavi tematikama Bliskog istoka koje su podobne za dokumentarce (kapiram da bi svi uskoro mogli da pogledamo njen cenjeni film Control Room). Otuda ne čudi što je, praktično od prvog dana, krenula sa kreiranjem The Square kad su promene zakucale i na vrata njene domovine. Zgodnost tih okolnosti odnosno činjenica da je u događaje mogla da se uplete od samog početka i da ih potom iz dana u dan prati svakako je najveća vrednost ovog filma- bićete vrlo jasno i detaljno informisani o razvoju situacije. Čak ne ni toliko tendenciozno.
Većinu ostalih stvari videli smo ili proživeli 1996. tokom šetnji ili uoči i tokom Petoktobarske "revolucije". Prizori mladih egipatskih "otporaša", intelektualaca, "običnih ljudi" koji su udruženi u misiji da svrgnu diktatora, neizvesnost, napetost, policija, pesma, "trg"... Sve to imate i ovde. S tim što Egipćani imaju i organizaciju "Muslim Brotherhood" (ime dosta toga govori) koja je prvo bila "uz građane", da bi potom napravila neke paktove sa vlastima i "izdala" revoluciju i potom se pojavila kao jedini pobednik vanrednih izbora. Što je bio direktan povod za nastavak proleća.
I sećam se kako su zapadni mediji (mislim američki, pošto samo te konzumiram) spakovali sva ta dešavanja u jedno proleće i toliko me ubedili u uspeh istog da sam ja tek gledajući ovaj dokumentarac shvatio da to nije bilo jedno proleće (u Egiptu), nego najmanje dva i po, i da isto još uvek traje.
Revolucija na stranu, The Square pokazuje zavidan "zapadnjački" standard demonstracija, pozamašnu sekularnost egipatskog naroda, ali, nažalost, i nerešiv problem, koji, čini mi se, krasi većinu islamskih država- a to je da jedni žele neka ljudska prava, a drugi su muslimani. I nije jasno kako se taj problem može rešiti sem diktaturom jedne struje. I to se u Egiptu upravo desilo- prvo je bio Mubarak, pa Morsi.
U filmu nema neke naročite dramaturgije, sem toga da par istih likova pratimo kroz godine revolucije, i da neke od promena u zemlji vidimo i na njima samima. Najveći deo ovog materijala "već je viđen" tokom bilo kojih demonstracija prikazanih na CNN-u, a neke poput, gaženja ljudi bornim vozilima, poželećete i da niste videli.
Kao memory stick jedne istorije ovo je zanimljivo, kao film ničim naročito.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment