14 March 2014

THE NOTWIST - Close To The Glass (Sub Pop/ City Slang)

Muzika uz koju se gledaju fotografije


Silver Apples
Sparklehorse
Daniel Johnston
Stephen Malkmus
Flaming Lips
To su izvođači koji su mi pali na pamet dok sam prvi put preslušavao ovaj album. Meni dovoljno da skapiram da sam in the presence of greatness.

Kraj devedesetih.
Folkotronika.
Amnesiac.
Porodični albumi. Brdo porodičnih albuma. Ovi ljudi, tu pored tebe, i isti ti ljudi, pored tebe, ali na slikama.
Godineprolazenervoznimkorakomuveksezavršisanekomodnašihpesama.
Blue Box.
Prva pesma na albumu zove se Signals. I ona je o svim ovim stvarima.

Mislim da sam sa 15 godina osećao nostalgiju za prohujalim vremenom. Ne znam kako sa 38 stvari mogu biti lakše, ako je tog vremena samo više.
Nikad nisam bio fasciniran onim što će doći. Prošlost je daleko zanimljivija. Naročito kada sećanja počnu da se dezintegrišu zbog loših uslova u kojima borave.
Na prošlost je tako lako uticati i moguće ju je iz godine u godinu menjati. U svoju korist ili na svoju štetu.
Još uvek nisam provalio šta je u prošlosti tako nepromenljivo.
Pokušavam da vas uvedem u, po mom mišljenju, emotivni ton ovog albuma.
Ovo je krautronika, folkotronika, koršćenje jednog ili više žanrova koji su jednom (ne tako?) davno bili indikatori novog, futurističkog, progresivnog.

Close To The Glass skriva se iza brda analognih mašina, ali vapajni glasić Markusa Achera je tu, na resici vašeg uva. Njegov glas je ono sada, sveža kopča sa vašim srcima. Svi ostali zvuci su prošlost. Orkestar Nostalgija ili Noćna mora.

Sećate se The Notwist? Nemačkog kvarteta koji je početkom dvehiljaditih objavio jedan fenomenalan album, Neon Golden (City Slang, 2002), a pre toga je imao još nekoliko albuma za koje baš i nisam mario. Kao ni za one posle. Close to the Glass deluje kao da se nastavlja na taj Neon Golden, samo računa sa nostalgičnim suzama zbog privremeno okupljenih Pavement. Jedna pesma, Seven Hour Drive, čak zvuči kao Pavement, sa Terror Twilight, recimo.
Ali više sam se setio Pavement zbog tog kurcobolećivog studentskog osećaja koji provejava albumom, baš kao što je na prvom ili drugom (ili trećem ili četvrtom, pa i petom) albumu Pavement. Tog osećaja da se iz srca moraju isvirati sve emocije koliko god kontradiktorne i nezavršene bile. Tamo sa gitarama, ovde sa analognim sintisajzerima. Eksperimentalna šetuckanja i blesavljenja rezultirala su albumom koji pored toga što zvuči vrlo iskreno, zvuči i razmaženo, nepretenciozno i u dosta slučajeva magično. Jedan od tih slučajeva je Run Run Run, mala pesmica koja se neprekidno davi u moćnim zvucima, a u njenom srcu je melodija tako tužna. Kao oproštaj.
Silence is on. Since you been gone.
Pa da ti jebem trista majki!

Interesantno je da sam zaboravio da Notwist postoje. Interesantno je i da sam zaboravio njihov zvuk. I uprkos pobrojanim muzičarima što više vremena provodim sa ovim album sve mi je jasnije šta je neotuđivo Notwist(ovo) u svemu tome, kao i da toga nema baš malo. Ali Close To The Glass pripada privatnim stazama. Ne vidim kako će ovaj album (čak ni ako ga Sub Pop u Amerikkki izgura kao novi, bolji Postal Service) promeniti bilo šta van privatnih staza.

7.8 u Pitchforku i mnogi će ga s razlogom zaboraviti.

A baš tu u prošlosti počeće njegov pravi život.

SELEKTAH: 8plus/ 10

1 comment:

  1. dobar je i film: "The Notwist - On/Off The Record".

    ReplyDelete