Петнаест извођачица и њихових пројеката које су део актуелне македонске музичке сцене
Када сам био тинејџер много сам више слушао српску музику и музику која је из месеца у месец све брже постојала "музика из бивших југословенских република". Временом се проценат који је отпадао на звуке родне груде смањио у корист све бројније, доминантније и све чешће боље "стране" музике. А ја сам развио солидну нелагоду током преслушавања "домаћих" издања. Понекад због певања на енглеском и акцента (све је то звук који пара уши, ништа идеолошки!), понекад због продукције (која се више није могла правдати "сам свој мајстор" естетиком), али најчешће због безидејности и неамбициозности, како музичке, тако и сваке друге. Изузеци су узели маха на том пољу.
Све ово ми је пало на памет већ при првом слушању песме Hey Bobby, извођачице (или бенда?) June, на овој компилацији. У питању је расан кантри-поп, у духу Neko Case и сличних цура које би више волеле да су одрасле на некој фарми уместо по квартовима Чикага и Њујорка. June је то пристојно отпевала и како песма одмиче њен тврди (као "загребачки") акценат почиње да се губи у обичности саме теме. Hey Bobby је сва у клишеима ("tears will keep burnin', lies will keep hurtin'") овог типа песама, а упркос солидном гитарском музицирању тешко да ћете ову песму приметити и поред најслабије Caseine. За June је кантри очигледно конзервативна тековина колико и за певаљке диљем Тенесија, Канзаса или Тексаса, а музика коју она чује у својој глави, нажалост, нема никакве везе са поднебљем у коме она живи, ради, воли и у коме сузе цврче, а лажи боле. Бар је Милчо Мачевски феноменално довео вестерн "у Македонију" у свом филму Dust, те се имало, дакле, врло блиског узора за "сопственије виђење", за игру са жанром, за "национализацију" истог. А прилично сам сигуран да би ова песма звучала мало искреније да је само била отпевана на македонском. А баш June у промо материјалу о себи каже "Sincere music about love".
Док сам размишљао о свему томе компилација је позамашно одмакла, а ја нисам обратио довољно пажње има ли овде чега што ће ме вратити сиси балканској.
Али већ осећам нелагоду.
Други проблем који имам са (бројним) "балканским" (ај под наводнике да мирно спавам) компилацијама "нових сцена", али и са страним компилацијама сличног профила, јесте што географија или пол (и сличне не-естетске поделе) ретко успеју да саберу сат и нешто музике која може да се слуша у континуитету. Пре свега јер нико од нас не седа са тако шизофреним расположењем да у једном сату може да са истим емотивним интересовањем упије и кантри песму, и трип-фолк песму, и реп песму, и дабстеп песму, и електро песму и петнаестоминутни дрон-метал. Мање-више тим редом, на овој компилацији. Ја, иначе, јесам заговорник таквог приступа радијској емисији, јер мислим да на тај начин једна песма (жанр) истиче другу. Али у случају кад се ради о слабом (слабијем) материјалу, на ов(акв)им компилацијама резултат је скоро супротан. Све почиње да личи на чорбу чији укус је што се више куша све дискутабилнији. Коначно, куратори оваквих издања обично желе да прикажу да "одабрани темат" успешно функционише на различитим теренима, па да би то доказали узимају и по онај један-једини примерак "нечега". А тај обично није ни најбољи, ни најрепрезентативнији. Нит су све жене за кантри, нит је свака земља за дабстеп, ако ме разумете.
А нелагода расте.
Вероватно најупечатљивија ствар овде (ако не и најбоља) јесте скоро четранестоминутни Sunn O))) "метал" Fragments Of Innocence дуа Quiet Hiroshimа , иза коге стоје Симона Петровска и композитор Гаврило Миловановић. Пре неколико дана powerty је писао о успешним хибридизацијама дарк & готик звука са македонском фолклорном музиком, и Quiet Hiroshima претендују да буду модеран наследник управо таквих традиција. Fragments... раме уз раме стоји са свим прволигашима сличне, дрону и металу одане, музике, од Grouper, Christian Death, преко Swans до Nadje, Godspeed You Black Emperor! и pomenutih Sunn O))), али своју чисту емоцију и снагу вуче из витоперења музичких традиција које су очигледно у де-ен-кау сваке Македонке. Сад би било паметно да кажем да ја нити очекујем нити мислим да квалитет било које музике треба да се процењује на основу њене нахрањености коренима. Али одсецање истих први је корак ка немању "ичег свог", пардон- "ичег посебног". Quiet Hiroshima у овој мини "радио-драми" демонстрира импресиван таленат за кројење епског и незанемаривање лирског, а да при томе и једно и друго дејствују "женским срцем".
Ово ми прија.
И ту остајем четири рипита у низу.
Пријатан осећај остаје и у клавирској фолк минијатури Денот кога се родив, бенда Bernays Propaganda, која звучи као да су вам духови троје мртве деце отпевали божићну песмицу испред врата. Јебено језиво. И добро.
И овде падају четири рипита за редом.
(После сам отишао на њихову бендкамп страницу и сазнао да су они (заправо) њувејв/ пост-панк бенд и то врло популаран у региону. Остаје ми да истражим)
Неколико слушања касније, бојим се да ће Некои девојки бити значајнија за историографску грађу модерне Македоније, него за дискографско бављење модерних (не)Македонаца. На почетку компилације налази се пар "рокерскијих" тема у распону од очекиваног рециклирања "уобичајене инспирације" за оваква издања, Patti Smith, преко необритпоперских небритпоп тема. Потом ствари успоравају са македонском Julee Cruise tj Девојком у сензуалној Smile i нешто трип-етно-хопичној Вале Терешкова, Телемаме која звучи као источноевропска верзија раних Coco Rosie. Од трија хип хоперки које су следеће у низу издвојио бих само Првату даму највише због неизговорљиве речи која је стављена у рефрен- L'zhgovci. Тема Makes Run, Нине Георгиеве (на слици) уводи у "електро" блок. За разлику од преостале три песме које ничим посебно не импресионирају у мору лоше продуцираних електро ствари (сем можда звука гитаре у End Of Universe, Future Cathedrals), Нинина пре делује као исказан став, него као музичка тема. Брујећи драменбејс ритмови и искидани етерични семплови подсећају ме на радове са Digital Hardcore етикете, али за разлику од (већине) њих остварени сексипил је далеко привлачнији.
СЕЛЕКТА: 4/ 10
Када сам био тинејџер много сам више слушао српску музику и музику која је из месеца у месец све брже постојала "музика из бивших југословенских република". Временом се проценат који је отпадао на звуке родне груде смањио у корист све бројније, доминантније и све чешће боље "стране" музике. А ја сам развио солидну нелагоду током преслушавања "домаћих" издања. Понекад због певања на енглеском и акцента (све је то звук који пара уши, ништа идеолошки!), понекад због продукције (која се више није могла правдати "сам свој мајстор" естетиком), али најчешће због безидејности и неамбициозности, како музичке, тако и сваке друге. Изузеци су узели маха на том пољу.
Све ово ми је пало на памет већ при првом слушању песме Hey Bobby, извођачице (или бенда?) June, на овој компилацији. У питању је расан кантри-поп, у духу Neko Case и сличних цура које би више волеле да су одрасле на некој фарми уместо по квартовима Чикага и Њујорка. June је то пристојно отпевала и како песма одмиче њен тврди (као "загребачки") акценат почиње да се губи у обичности саме теме. Hey Bobby је сва у клишеима ("tears will keep burnin', lies will keep hurtin'") овог типа песама, а упркос солидном гитарском музицирању тешко да ћете ову песму приметити и поред најслабије Caseine. За June је кантри очигледно конзервативна тековина колико и за певаљке диљем Тенесија, Канзаса или Тексаса, а музика коју она чује у својој глави, нажалост, нема никакве везе са поднебљем у коме она живи, ради, воли и у коме сузе цврче, а лажи боле. Бар је Милчо Мачевски феноменално довео вестерн "у Македонију" у свом филму Dust, те се имало, дакле, врло блиског узора за "сопственије виђење", за игру са жанром, за "национализацију" истог. А прилично сам сигуран да би ова песма звучала мало искреније да је само била отпевана на македонском. А баш June у промо материјалу о себи каже "Sincere music about love".
Док сам размишљао о свему томе компилација је позамашно одмакла, а ја нисам обратио довољно пажње има ли овде чега што ће ме вратити сиси балканској.
Али већ осећам нелагоду.
Други проблем који имам са (бројним) "балканским" (ај под наводнике да мирно спавам) компилацијама "нових сцена", али и са страним компилацијама сличног профила, јесте што географија или пол (и сличне не-естетске поделе) ретко успеју да саберу сат и нешто музике која може да се слуша у континуитету. Пре свега јер нико од нас не седа са тако шизофреним расположењем да у једном сату може да са истим емотивним интересовањем упије и кантри песму, и трип-фолк песму, и реп песму, и дабстеп песму, и електро песму и петнаестоминутни дрон-метал. Мање-више тим редом, на овој компилацији. Ја, иначе, јесам заговорник таквог приступа радијској емисији, јер мислим да на тај начин једна песма (жанр) истиче другу. Али у случају кад се ради о слабом (слабијем) материјалу, на ов(акв)им компилацијама резултат је скоро супротан. Све почиње да личи на чорбу чији укус је што се више куша све дискутабилнији. Коначно, куратори оваквих издања обично желе да прикажу да "одабрани темат" успешно функционише на различитим теренима, па да би то доказали узимају и по онај један-једини примерак "нечега". А тај обично није ни најбољи, ни најрепрезентативнији. Нит су све жене за кантри, нит је свака земља за дабстеп, ако ме разумете.
А нелагода расте.
Вероватно најупечатљивија ствар овде (ако не и најбоља) јесте скоро четранестоминутни Sunn O))) "метал" Fragments Of Innocence дуа Quiet Hiroshimа , иза коге стоје Симона Петровска и композитор Гаврило Миловановић. Пре неколико дана powerty је писао о успешним хибридизацијама дарк & готик звука са македонском фолклорном музиком, и Quiet Hiroshima претендују да буду модеран наследник управо таквих традиција. Fragments... раме уз раме стоји са свим прволигашима сличне, дрону и металу одане, музике, од Grouper, Christian Death, преко Swans до Nadje, Godspeed You Black Emperor! и pomenutih Sunn O))), али своју чисту емоцију и снагу вуче из витоперења музичких традиција које су очигледно у де-ен-кау сваке Македонке. Сад би било паметно да кажем да ја нити очекујем нити мислим да квалитет било које музике треба да се процењује на основу њене нахрањености коренима. Али одсецање истих први је корак ка немању "ичег свог", пардон- "ичег посебног". Quiet Hiroshima у овој мини "радио-драми" демонстрира импресиван таленат за кројење епског и незанемаривање лирског, а да при томе и једно и друго дејствују "женским срцем".
Ово ми прија.
И ту остајем четири рипита у низу.
Пријатан осећај остаје и у клавирској фолк минијатури Денот кога се родив, бенда Bernays Propaganda, која звучи као да су вам духови троје мртве деце отпевали божићну песмицу испред врата. Јебено језиво. И добро.
И овде падају четири рипита за редом.
(После сам отишао на њихову бендкамп страницу и сазнао да су они (заправо) њувејв/ пост-панк бенд и то врло популаран у региону. Остаје ми да истражим)
Неколико слушања касније, бојим се да ће Некои девојки бити значајнија за историографску грађу модерне Македоније, него за дискографско бављење модерних (не)Македонаца. На почетку компилације налази се пар "рокерскијих" тема у распону од очекиваног рециклирања "уобичајене инспирације" за оваква издања, Patti Smith, преко необритпоперских небритпоп тема. Потом ствари успоравају са македонском Julee Cruise tj Девојком у сензуалној Smile i нешто трип-етно-хопичној Вале Терешкова, Телемаме која звучи као источноевропска верзија раних Coco Rosie. Од трија хип хоперки које су следеће у низу издвојио бих само Првату даму највише због неизговорљиве речи која је стављена у рефрен- L'zhgovci. Тема Makes Run, Нине Георгиеве (на слици) уводи у "електро" блок. За разлику од преостале три песме које ничим посебно не импресионирају у мору лоше продуцираних електро ствари (сем можда звука гитаре у End Of Universe, Future Cathedrals), Нинина пре делује као исказан став, него као музичка тема. Брујећи драменбејс ритмови и искидани етерични семплови подсећају ме на радове са Digital Hardcore етикете, али за разлику од (већине) њих остварени сексипил је далеко привлачнији.
СЕЛЕКТА: 4/ 10
"Понекад због певања на енглеском и акцента..." - mislim da su "It Ain't Like In The Movies At All" i Ventolin i dalje vrh u tom (be)smislu.
ReplyDelete