To što nije naročito dobar ne znači da naročito ne prija
Svi znamo koliko sam ja voleo prvi album Trust.
Šta se promenilo u međuvremenu? Maya Postepski napustila je duo da bi se posvetila svom triju Austra. Robert Alfons je ostao sam i, paradoksalno, napravio album koji (još više?) liči na Austru. Kako je u jednom intervju rekao- želeo je da sebi da malo više slobode, da pobegne od (ne)raspoloženja prvog albuma i da malo više prostora da (eksperimentisanju sa) vokalima. Ako mene pitate (a moj odgovor ne želite da pogrešno razumete!) Alfons je malo više dao oduška činjenici da je gej. I Joyland je u najvećoj meri gej žurka na kojoj će se svi dobro provesti, bez obzira na seksualno opredeljenje.
Emocije nisu razmenjene na prvi pogled kao u slučaju TRST. Prva dostupna stvar sa albuma, Rescue, Mister, delovala mi je kao nešto što je moglo da bude B-strana nekom od singlova sa prvog albuma. Mračni ritam i veštičijasti glas su bili tu, ali neki novi sintisajzeri muzicirali su kao da rade za Radioramu (ili kakvu drugu italo-disco postavu), dok se čovek mogao prevariti da Alfonsova kuće-paziteljica peva sa njim u refrenu. Ispostavlja se da Alfonsova vokalna multi-polarnost jeste jedan od ključnih momenata novog zvuka Trust.
Inače, ja sam dugo vremena mislio da je Alfons na omotu TRST. Posle kad sam video kako izgleda konačno sam shvatio da (i) hipsteri mogu da spase čirlidersicu.
Pet Shop Boys mi se čine kao poprilično uticajni, i to iz svoje (daleko) najmanje atraktivne (ili cenjene) faze- albuma Nightlife i Fundamental (u uvodnim Geryon i Capitol naročito). PSB su tada pokušavali da apsorbuju nove klupske zvuke i uhvate korak sa modernijim elektro-popom, ali su zaboravili na pesme. A nisu zaboravili da budu "čizi".
Joyland je "čizi" koliko ja mogu da podnesem od Trust (videćemo da li ću moći još više, ako nastavi u ovom smeru).
Jedno je sigurno- što ga više slušate, sve je bolji. Meni je neko deseto slušanje bilo prelomno, da prvo popizdim što mi se ne dopada, a da onda baš kroz pomenutu Rescue, Mister počnem da osećam džoj kakav isprva nisam. Joyland je daleko više "digital" u odnosu na TRST koji je zvučao arhaično i analogno i u tome je, barem za mene, i dalje njegova najveća čar. Alfons ne postavlja sebi previše teške izazove. Igranje sa vokalom njemu i dalje lako ide, baš kao i zanimljive, lenjo-ekstazne melodije, ali produkcija je na granici da podmiri nemački pop mejnstrim (govorim po sećanju da oni u svakom trenutku imaju ubedljivo najnepodnošljiviji treš na listama). Lepa vest je da stvari, mahom, funkcionišu i da začudnost koju Alfons donosi sa svojim vokalnim akrobacijama uspeva da ih odvuče "u levo". Pri tome, moramo uzeti u obzir da je Alfons Kanađanin i samim tim jaaako daleko od naše, evropske, percepcije njegove muzike tj takvog zvuka. A svako ko je skoro pustio nešto sa, recimo, etikete Secretly Canadian (iz Indijane u Americi) zna da među indi-klincima ništa nije popularnije od sint-popa osamdesetih.
Ako ste voleli MTV fazu Yello pretpostavljam da ćete na Joyland naći par simpatija (Are We Arc?, recimo). Ali i ako ste voleli Jam & Spoon i Plavku, važi isto. Naslovna numera zahvaljujući Alfonsovom skoro-cvilenju ima vrlo tople i nežne harmonije i skoro da se može zamisliti na saundtraku za neku novu Diznijevu bajku. Icabod je instantni favorit, jer najviše od svih pesama podseća na prvi album i to na gorostasne hitove poput Dressed For Space ili Bulbform. Four Gut je odlična mešavina starih Trust i introspektivnih Pet Shop Boys. A ne treba zanemariti ni uticaj "belog" housea, pa ni potcenjenih postava poput Technotronic ili Malcolm Mclarenovog Vogue projekta Waltz Darling koji se sa istom dozom pseudo-erotskog zanosa igrao sa popularnim elektro trendovima.
Melanholije nema kao pre, ali završna Barely (sad mi se čini kao najbolja pesma ovde) sintetizuje istu onu vrstu nostalgije koja je jednom šarala po Behaviour, Pet Shop Boys, i pretvara je u pitku, sladunjavu elegiju koja zvuči skoro kao da Michael Stipe pokušava novu verziju Drive, sa Four Tet, recimo.
Gaym on, bro!
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Svi znamo koliko sam ja voleo prvi album Trust.
Šta se promenilo u međuvremenu? Maya Postepski napustila je duo da bi se posvetila svom triju Austra. Robert Alfons je ostao sam i, paradoksalno, napravio album koji (još više?) liči na Austru. Kako je u jednom intervju rekao- želeo je da sebi da malo više slobode, da pobegne od (ne)raspoloženja prvog albuma i da malo više prostora da (eksperimentisanju sa) vokalima. Ako mene pitate (a moj odgovor ne želite da pogrešno razumete!) Alfons je malo više dao oduška činjenici da je gej. I Joyland je u najvećoj meri gej žurka na kojoj će se svi dobro provesti, bez obzira na seksualno opredeljenje.
Emocije nisu razmenjene na prvi pogled kao u slučaju TRST. Prva dostupna stvar sa albuma, Rescue, Mister, delovala mi je kao nešto što je moglo da bude B-strana nekom od singlova sa prvog albuma. Mračni ritam i veštičijasti glas su bili tu, ali neki novi sintisajzeri muzicirali su kao da rade za Radioramu (ili kakvu drugu italo-disco postavu), dok se čovek mogao prevariti da Alfonsova kuće-paziteljica peva sa njim u refrenu. Ispostavlja se da Alfonsova vokalna multi-polarnost jeste jedan od ključnih momenata novog zvuka Trust.
Inače, ja sam dugo vremena mislio da je Alfons na omotu TRST. Posle kad sam video kako izgleda konačno sam shvatio da (i) hipsteri mogu da spase čirlidersicu.
Pet Shop Boys mi se čine kao poprilično uticajni, i to iz svoje (daleko) najmanje atraktivne (ili cenjene) faze- albuma Nightlife i Fundamental (u uvodnim Geryon i Capitol naročito). PSB su tada pokušavali da apsorbuju nove klupske zvuke i uhvate korak sa modernijim elektro-popom, ali su zaboravili na pesme. A nisu zaboravili da budu "čizi".
Joyland je "čizi" koliko ja mogu da podnesem od Trust (videćemo da li ću moći još više, ako nastavi u ovom smeru).
Jedno je sigurno- što ga više slušate, sve je bolji. Meni je neko deseto slušanje bilo prelomno, da prvo popizdim što mi se ne dopada, a da onda baš kroz pomenutu Rescue, Mister počnem da osećam džoj kakav isprva nisam. Joyland je daleko više "digital" u odnosu na TRST koji je zvučao arhaično i analogno i u tome je, barem za mene, i dalje njegova najveća čar. Alfons ne postavlja sebi previše teške izazove. Igranje sa vokalom njemu i dalje lako ide, baš kao i zanimljive, lenjo-ekstazne melodije, ali produkcija je na granici da podmiri nemački pop mejnstrim (govorim po sećanju da oni u svakom trenutku imaju ubedljivo najnepodnošljiviji treš na listama). Lepa vest je da stvari, mahom, funkcionišu i da začudnost koju Alfons donosi sa svojim vokalnim akrobacijama uspeva da ih odvuče "u levo". Pri tome, moramo uzeti u obzir da je Alfons Kanađanin i samim tim jaaako daleko od naše, evropske, percepcije njegove muzike tj takvog zvuka. A svako ko je skoro pustio nešto sa, recimo, etikete Secretly Canadian (iz Indijane u Americi) zna da među indi-klincima ništa nije popularnije od sint-popa osamdesetih.
Ako ste voleli MTV fazu Yello pretpostavljam da ćete na Joyland naći par simpatija (Are We Arc?, recimo). Ali i ako ste voleli Jam & Spoon i Plavku, važi isto. Naslovna numera zahvaljujući Alfonsovom skoro-cvilenju ima vrlo tople i nežne harmonije i skoro da se može zamisliti na saundtraku za neku novu Diznijevu bajku. Icabod je instantni favorit, jer najviše od svih pesama podseća na prvi album i to na gorostasne hitove poput Dressed For Space ili Bulbform. Four Gut je odlična mešavina starih Trust i introspektivnih Pet Shop Boys. A ne treba zanemariti ni uticaj "belog" housea, pa ni potcenjenih postava poput Technotronic ili Malcolm Mclarenovog Vogue projekta Waltz Darling koji se sa istom dozom pseudo-erotskog zanosa igrao sa popularnim elektro trendovima.
Melanholije nema kao pre, ali završna Barely (sad mi se čini kao najbolja pesma ovde) sintetizuje istu onu vrstu nostalgije koja je jednom šarala po Behaviour, Pet Shop Boys, i pretvara je u pitku, sladunjavu elegiju koja zvuči skoro kao da Michael Stipe pokušava novu verziju Drive, sa Four Tet, recimo.
Gaym on, bro!
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
odličan čizkejk!!
ReplyDelete