Ko je, bre, Sky Ferreira i šta oće ta?!
U nekom starom svetu, MØ (nadalje Mo, jer me mrzi da kopipejstujem non-stop) bi bila perspektivna pop zvezda. Mlada, lepuškasta (ova joj je fotka najmanje butch), sa fenomenalnim nordijsko-plavim vokalom, podjednako prijemčiva i za malo soula (vi kažete r'n'b-ija) i za malo electra. Top-liste bi je volele.
Ne bi joj trebala ogoljena sisa na omotu ploče da uspe.
Ili dečko narkoman.
Ili hapšenja i policijske potere.
Ili uloga u nekom od hipstera voljenom mumblecoru.
Mo bi bila dovoljna, takva kakva je.
Ali pop svet se promenio. Svi oni kanali koji su generisali put ka svetskom uspehu u dosta su rashodovanom stanju (oni koji se koriste) ili imaju jako malu ulogu, a neki novi, s obzirom na to da su "otvoreni za sve" (YouTube) mogu svako govno da zarolaju u lavinu, pa nekako ispada da svi i jesmo i nismo pop zvezde. A na stranu momenat, o kome su Bret Easton Ellis i Marilyn Manson (između ostalog) pričali u Brettovom podkastu, da je pop slavu ozbiljno pomutila "celebrity slava" odnosno poznatost radi poznatosti tzv "nezaslužena slava".
Teško je danas biti (nova) pop zvezda.
I otuda sisa na omotu.
Što se No Mythologies To Follow (dosta anti-pop naziv, a ?) tiče, prionite prvo na regularnu verziju sa 12 pesama, pa tek onda na deluks koja dodaje još osam. Ne zato što ćete biti zasuti kukoljem, već zato što "pop is less". U tom skandinavskom okruženju iz koga dolazi (Mo je Dankinja) njena direktna parnjakinja i rivalka je Šveđanka Lykke Li (pre nego Robyn), s obzirom da obe love melodije u tom eklektičnom popu i pokušavaju da pojednako budu kul i P4K ekipi i Rihanninoj publici.
No Mythologies ni u jednoj pesmi ne dobacuje do čudovišta koje je bio debi singl Pilgrim. Ovaj electro-gospel sa neprimetno dubstepovanim ritmom bio je, prošle godine, letnji hit kakav se samo poželeti može. Parčence inteligentnog popa, sa lukavim, ali nekomplikovanim aranžmanom, zarazan kao okretanje za mini-suknjom.
Mo je dominantno u nekom mid-tempu. U fazonu muzike koja je idealna za devojčice i vožnju kolima. Proleće u kosi i touch-screen u ruci. Pesme poput Maiden, u kojoj je Mo-in glas multipliciran ko da peva sa preostalim trojkama sa kojima je izašla iz maminog stomaka, su čak seksi kao Lana, ali ima nešto u toj Skandinaviji što im ne da u seks bez kondoma. I to se oseća. Milimetar tanka hladna distanca. Slično Jessie Ware i Mo je sposobna da se bavi istorijom, i to već Never Wanna Know pokazuje svojim Shangri-Las vajbom. Nažalost, nema Gucci Manea da uradi nešto bezobrazno kao Lee Hazlewood. Ili Serge. Ono što, paradoksalno, može da para uši jeste ujednačenost pesama, i po dužini, i po kvalitetu, i po "popičnosti" i po aranžmanskim zahvatima. Vrlo se malo udaljavalo od onoga što je Mo. Čak i kada se čačkala Madonna, kao u Don't Wanna Dance.
Kad dođete do Dust Is Gone kazaćete Lorde. S pravom. (Samo da nije neko veće zlo)
U par poslednjih slušanja najviše mojih simpatija pokupila je Slow Love, jedna electro-disco tema, u kojoj je Mo za malo uspela da postane Billie Ray Martin ili jebozovna kao Jessie Ware. U njenom glasu čak na momente čuje se da ima prostora za Eartha Kitt zajebancije. I prava je šteta što se ona i njeni producenti nisu osmelili za još par ovakvih pesmica.
Među bonusima naslovna tema zaslužuje pažnju, jer otvara put i ka Britney. Za Gone and Found, baš kao i za set pesama u (Night Version) verziji baš i nismo morali da čujemo s obzirom da nikoga ne (treba da) zanima kako Within Temptation zvuče unplugged.
Na albumu Sky Ferraire nema čak ni pesme zbog koje smo načuljili uši.
A ni sise nisu nešto.
SELEKTAH: 8minus/ 10
U nekom starom svetu, MØ (nadalje Mo, jer me mrzi da kopipejstujem non-stop) bi bila perspektivna pop zvezda. Mlada, lepuškasta (ova joj je fotka najmanje butch), sa fenomenalnim nordijsko-plavim vokalom, podjednako prijemčiva i za malo soula (vi kažete r'n'b-ija) i za malo electra. Top-liste bi je volele.
Ne bi joj trebala ogoljena sisa na omotu ploče da uspe.
Ili dečko narkoman.
Ili hapšenja i policijske potere.
Ili uloga u nekom od hipstera voljenom mumblecoru.
Mo bi bila dovoljna, takva kakva je.
Ali pop svet se promenio. Svi oni kanali koji su generisali put ka svetskom uspehu u dosta su rashodovanom stanju (oni koji se koriste) ili imaju jako malu ulogu, a neki novi, s obzirom na to da su "otvoreni za sve" (YouTube) mogu svako govno da zarolaju u lavinu, pa nekako ispada da svi i jesmo i nismo pop zvezde. A na stranu momenat, o kome su Bret Easton Ellis i Marilyn Manson (između ostalog) pričali u Brettovom podkastu, da je pop slavu ozbiljno pomutila "celebrity slava" odnosno poznatost radi poznatosti tzv "nezaslužena slava".
Teško je danas biti (nova) pop zvezda.
I otuda sisa na omotu.
Što se No Mythologies To Follow (dosta anti-pop naziv, a ?) tiče, prionite prvo na regularnu verziju sa 12 pesama, pa tek onda na deluks koja dodaje još osam. Ne zato što ćete biti zasuti kukoljem, već zato što "pop is less". U tom skandinavskom okruženju iz koga dolazi (Mo je Dankinja) njena direktna parnjakinja i rivalka je Šveđanka Lykke Li (pre nego Robyn), s obzirom da obe love melodije u tom eklektičnom popu i pokušavaju da pojednako budu kul i P4K ekipi i Rihanninoj publici.
No Mythologies ni u jednoj pesmi ne dobacuje do čudovišta koje je bio debi singl Pilgrim. Ovaj electro-gospel sa neprimetno dubstepovanim ritmom bio je, prošle godine, letnji hit kakav se samo poželeti može. Parčence inteligentnog popa, sa lukavim, ali nekomplikovanim aranžmanom, zarazan kao okretanje za mini-suknjom.
Mo je dominantno u nekom mid-tempu. U fazonu muzike koja je idealna za devojčice i vožnju kolima. Proleće u kosi i touch-screen u ruci. Pesme poput Maiden, u kojoj je Mo-in glas multipliciran ko da peva sa preostalim trojkama sa kojima je izašla iz maminog stomaka, su čak seksi kao Lana, ali ima nešto u toj Skandinaviji što im ne da u seks bez kondoma. I to se oseća. Milimetar tanka hladna distanca. Slično Jessie Ware i Mo je sposobna da se bavi istorijom, i to već Never Wanna Know pokazuje svojim Shangri-Las vajbom. Nažalost, nema Gucci Manea da uradi nešto bezobrazno kao Lee Hazlewood. Ili Serge. Ono što, paradoksalno, može da para uši jeste ujednačenost pesama, i po dužini, i po kvalitetu, i po "popičnosti" i po aranžmanskim zahvatima. Vrlo se malo udaljavalo od onoga što je Mo. Čak i kada se čačkala Madonna, kao u Don't Wanna Dance.
Kad dođete do Dust Is Gone kazaćete Lorde. S pravom. (Samo da nije neko veće zlo)
U par poslednjih slušanja najviše mojih simpatija pokupila je Slow Love, jedna electro-disco tema, u kojoj je Mo za malo uspela da postane Billie Ray Martin ili jebozovna kao Jessie Ware. U njenom glasu čak na momente čuje se da ima prostora za Eartha Kitt zajebancije. I prava je šteta što se ona i njeni producenti nisu osmelili za još par ovakvih pesmica.
Među bonusima naslovna tema zaslužuje pažnju, jer otvara put i ka Britney. Za Gone and Found, baš kao i za set pesama u (Night Version) verziji baš i nismo morali da čujemo s obzirom da nikoga ne (treba da) zanima kako Within Temptation zvuče unplugged.
Na albumu Sky Ferraire nema čak ni pesme zbog koje smo načuljili uši.
A ni sise nisu nešto.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Dust Is Gone je totalna Lana, a sisa je tu da odbije, ne znam kako ti izmiče kontekst u kome se pojavljuje.
ReplyDeletemene nisu odbile
ReplyDeleteBravo Fridome!
ReplyDeleteVise ovakvih tekstova, a manje onakvih kao sto je recenzija EMA - Future's Void!
auuu, ti ko pera Lukovic nekad. iz dosade pise li pise. Kriza srednjeg doba, sta? kako god, ja te volim zato ti i guram klipove u tockove, da ne poludis od foloversa
ReplyDelete