LANA DEL REY - Ultraviolence (Interscope) (drugi put)

Muzika kakvu pravi samo Lana Del Rey

(nekih trideset i nešto slušanja kasnije)

Što više slušam Lanu sve sam više ubeđen da niko (od živih i aktuelnih izvođača) ne zvuči kao ona. Martha Wainwright, možda, ali bojim se da bez dosta seksipila i folirancije baš i ne dobijate neku Lanu.

Kako sam o pesmama već pisao, sada mogu samo da dodam da mi se sve pesme daleko više sviđaju nego nakon debitantskog preslušavanja, uključujući i Guns And Roses. Trenutno najomiljenije su mi: West Coast, Fucked My Way Up to the Top i Old Money (možda ne i tim redom). Što se tiče bonusa, mislim da je onaj "evropski" Is This Happiness jedna od najboljih pesama na albumu, dok za japanski, Flipside, imam osećaj kao da je neko pokušao da od Guns N' Roses balade (circa Lies) napravi Lynchovsku stvar.

Pročitao sam par prikaza ovog albuma (Stereogram i neki neustaški koji mi je forvardovao Pera Subota) i nekoliko stvari me je inspirisalo da se u ovoj recenziji pozabavim sledećim.

Dan Auerbach, producent devet pesama i svirač gitare na svim pesmama gde gitare ima, je nebitan. Sem ljudima koje je, inače, sram da priđu Lani, a sad ih Danov putić vodi do nje bez mnogo blama. Ne znam kako bi to bilo  moguće, ali kada bi bilo moguće, da se svi vratimo preslušavanju Ultraviolence bez informacije o tome ko je "većinski" producent, potpisujem da niko od nas ne bi primetio: a) da stvar ima ikakve veze sa Auerbachom, b) da je Lana promenila producenta i c) da je bilo ko dirao "Laninu produkciju". Ne kažem da njegovi saveti, ako su bili, da ne mora svaka pesma da zvuči kao "balada za Lorensa od Arabije", već možemo i aksutičnije, intimnije, manje zavodnički, sve to je dakle bila korisna intervencija. Ali, budimo iskreni, Auerbach je u palati Lana samo otvorio vrata soba koje su iovako bili deo nje. Daleko mi je zanimljivije da razmišljam na temu kako je brbljivko preveslan i iskorišten da joj kupi kredibilitet kod onih koji su bili previše gadljivi na njen "Universal"-ni look, probleme sa indentitetom i mogućnost da se radi o nećaki Phila Collinsa.

Krajem prošle godine u podkastu Breta Eastona Ellisa gostovao je Chuck Klosterman i tad se povela priča o "istinitosti" stvari. Povod su bile holivudske glumice (Jennifer Lawrence vs Anne Hathway), a zapravo je sve delovalo kao i da pričaju o Lani. Poenta je bila da kad si mlad i lud, onda želiš i tražiš "istinite" stvari i ljudi i idole. Želiš da veruješ da svet treba i može da bude satkan samo od njih, i da se za to vredi boriti. I postoji mogućnost da sa tim uverenjima dočekaš duboku starost i prirodnu smrt. Ali, većinu (govorim o pametnim ljudima) stigne odrastanje tj spoznaja da je sve manje ili više tj pre ili kasnije "lažno". Ali da je lažno OK. I da se sa tim može živeti. Kao i da to baš takvo, iako lažno, može da nam pruži "istinitu" inspiraciju, nadu, podršku, snagu, utehu... Ali! Onda dođe i drugo zrelo doba u kome se ponovo javlja potreba za "istinitim" s tim što je ona ovaj put kompromitovana činjenicom da tako nešto ne postoji, i onda dolazi do zapravo traženja "istinitog lažnog" (ili "istinitijeg lažnog") koje se, spoznajom konteksta u kome deluje, može tretirati skoro kao "istinito". I tako stižemo do Lane. Ona je "istinito lažno".

Čini mi se da sad mnogi prerano odrastaju pokušavajući da se pomire sa Lanom i ukrcaju na njenu barku baš preko te "legitimizacije" "lažnog" odnosno pokušaja da se "istinito" ostavi po strani i stvar sagleda u kontekstu toga da neko ko na ovaj način pravi lažnu sliku o sebi to mora činiti na iskren odnosno "istinit" način. Samim tim, s obzirom da se radi o kaloričnijoj umetnosti koja zavređuje pažnju, oni se čak upuštaju u pamfletne diskusije na temu kako je Born To Die bio "lažno lažan" tj "prelažan", a Ultraviolence je krupan korak dalje, jer je "istinito lažan". Bulfakinšit! Da je redosled objavljivanja bio obrnut, mislim da bi je sada zbog stvari poput Video Games i Summertime Sadness slavili kao prvu, stvarnu pop divu novog milenijuma.

Ako mene pitate, slika i zvuk Lane Del Rey se retko podudaraju, i na Ultraviolence je to usklađivanje bolje sprovedeno. Lana je B-film. Nakon prvih singlova i prvog albuma ona je viđena u Holivudu, kao "Merlinka koja peva", ukleta kopija dive pedesetih, dah prošlosti. A onda se ona do-tetovirala, pustila stomak i nije je mrzelo da sve to instagramuje sa nama. Pogledajte je na novom albumu. To je kadar iz indi filma, to je heroina B-filma. I pesme. I osećanja. I atmosfera. To je banalno koje bi da bude epsko. Ona sama, pesme, mi sa njima. White trash, gde je ovo "white" daleko bitnije za treću stvar koju želim da podelim sa vama.

Uz ozbiljnu strepnju da će me neki od vas pročitati kao rasistu, izjaviću da je Lana Del Rey (posle jako duuugo vremena) jedna kompletna BELA pevačica. Ona je impresivna mešavina "aristokratskog" (vešto ubačeno "Del") sa pomenutim "vajt-trešovskim". Ona je princeza, plemenitog porekla, koja je zbog momka pobegla u kamp kućicu i sad prži kobaje na rešou. Ali zna francuski i da izbroji karate na pravom dijamantu. I da jaše konja sa strane. U kontekstu današnje mejnstrim scene skoro je nezamislivo otresti se dominirajućih "crnih uticaja", niti bi to iko i radio, niti je bilo šta sem što većeg procenta "krosovera" industrijski preporučljivo. Ipak, Lana je uspela.

Slušajući njenu muziku, iskreno, ne pada mi nijedan crni muzičar na pamet, kao uticaj. Možda Prince. Ali on je slamka među belom poplavom od Nancy Sinatre, preko Marlene Dietrich, Jane Birkin, Dusty Springfield, Barbra Straisand (najveći uticaj?), Joni Mitchell, Lucinda Williams, Anita Lane, Madonne, Wendy James, Cyndi Lauper, Susanna Hoffs, Adele, Dani Siciliano, Kate Bush, Mama Cass, Stevie Nicks, Joan As Police Woman do... (setiću se već)

Ne znam da li ima smisla od jedne biološke/ fizičke karakteristike praviti estetsku kategoriju, naravno da ne. Ali ja hoću. Lana Del Rey je bela kao sneg, drugari. Sa gore dočaranim pedigreom i dva i po albuma pod haljinom, ona je ozbiljan izuzetak na svetskoj sceni sa tom "nijansom". Pre svega, jer revitalizuje "čisti pop", prvu "belu tvorevinu" u posleratnom zvuku prošlog veka. Nešto što je skovano za belce i pre svega nastajalo u belim strukturama. I strah me više da ovako latentno-arijevski nastupam, jer sigurno će me neka budala shvatiti pogrešno. I, da, znam da je ASAP Rocky već "opalio" Lanu i da ona sama nema ništa protiv i baš zato vam sve ovo pričam, jer ne želim da od nje pravim "KKK Idola", ali želim da skrenem pozornost na tu, prilično krupnu stvar na koju nisam našao u recenziranju njenog lika i dela.

Jer sve je sprovedeno bez naročitog (a naročito ne naročito upadljivog) insistiranja na tome. Industrija je svom voljenom belom tržišnom telu podmetnula nešto što je dug niz godina (do sredine devedesetih?) bila najčešća i najbrže kupovana roba. Da, kažem "roba", ali ne mislim "Lana". Jer ovo je kao kad Madonna kreira za "H&M". I taj pokušaj da se malčice proba nešto drugačije "od još jedne Pharrellove produkcije" mi se dopada. Dopada mi se da imam skoro čistokrvni beli pop. Jer mi onda i onaj crni i sivi, i smeđi, i žuto smeđi, deluje zanimljivije. I uželeo sam ga se. I takav potez mi deluje subverzivno, naročito ako dolazi od industrije. Jer ide kontra tržišta.

I kako onda album o kome tako lepo i mnogo mogu da mislim dok ga tako lepo i mnogo slušam može da bude loš? O, ne, nikako.

SELEKTAH: 9/ 10

ADDENDUM:

Da, The Other Woman jeste napisala crnkinja i izvodila crnkinja (Nina Simone među najpoznatijim).
Da, Lana jeste imala duet sa Bobby Womackom u Dayglo Reflection.
Iz moje vizure (i) to potvrđuje rečeno, ali red je da vas naoružam informacijama da vi to osporite.