OK horor i izgubljena prilika za sjajnu walkingdeadastu seriju
Najtužnija stvar u vezi sa filmom Open Grave, Španca Gonzala Lopez-Gollega, jeste gluma. Ništa brže i niže ne srozava film od glumaca za koje je očigledno da im je ovo trenutni (ili najveći) vrhunac karijere (sve to uprkos prisustvu Thomasa Kretchmana koji nepodnošljivo liči na Edwarda Burnsa). I zato Open Grave, uprkos solidnoj ideji i potencijalno zanimljivijoj priči od Lost ili The World Of Z (ok, možda malo preterujem) završava samo kao prilično dobar B-film. Što je možda i u startu bio.
Stvari počinju slično filmovima Saw ili The Cube u kojima se junaci zatiču u situaciju u koju ne znaju kako su stigli i prinuđeni su da se iz nje izbave. Open Grave počinje sa tipom koji se budi iz nesvesti u ogromnoj jami punoj leševa. Ubrzo potom stiže do obližnje kuće u kojoj zatiče još nekoliko ljudi koji isto takođe ne znaju ni kako se zovu, ni kako su završili tu gde su. Predvidljivo, nepoverenje i neprijateljstvo među njima uzima maha, a stvari mahom idu na gore narednih dana.
Ono u čemu Lopez-Gollega uspeva maestralno jeste da tenziju i misteriju drži praktično do samog kraja filma živom, a da kontinuirano narativ filuje novim "horor" momentima koji malčice osvetljavaju mrak, ali u isto vreme i kompromituju naše prethodno donesene zaključke. Seting šumskog krajolika dodatno pojačava horor atmosferu i vešto održava ovaj film na ivici da postane klasični "deset malih crnaca" slešer.
Pored glume, mane idu u pravcu nedovoljne karakterizacije junaka koji mahom ostaju definisani stranama koje su izabrali odnosno flešbekovima u drugom delu filma, to za posledicu ima jačanje onog "slešer" osećaja da su svi oni samo tela za seckanje, što se na kraju filma ispostavlja kao netačno.
Sam završetak, i kontekst čitave priče (koji sam, pametan kakav jesam, naslutio pre razotkrivanja- ASK ŽOZEFINU MOTHERFUCKERS!) daje svim mogućim metaforama filma (Holokaust je bio jedna od) realističko razrešenje koje, ipak, uspeva da film podigne na viši nivo i čak potera na razmišljanje u smeru u kome bi to učinio svaki pošten film katastrofe- da li je ovako nešto zaista moguće i zašto je najverovatniji horor uvek najveći horor?
Mislim da se nećete kajati što ste pogledali ovo.
SELEKTAH: 7/ 10
Najtužnija stvar u vezi sa filmom Open Grave, Španca Gonzala Lopez-Gollega, jeste gluma. Ništa brže i niže ne srozava film od glumaca za koje je očigledno da im je ovo trenutni (ili najveći) vrhunac karijere (sve to uprkos prisustvu Thomasa Kretchmana koji nepodnošljivo liči na Edwarda Burnsa). I zato Open Grave, uprkos solidnoj ideji i potencijalno zanimljivijoj priči od Lost ili The World Of Z (ok, možda malo preterujem) završava samo kao prilično dobar B-film. Što je možda i u startu bio.
Stvari počinju slično filmovima Saw ili The Cube u kojima se junaci zatiču u situaciju u koju ne znaju kako su stigli i prinuđeni su da se iz nje izbave. Open Grave počinje sa tipom koji se budi iz nesvesti u ogromnoj jami punoj leševa. Ubrzo potom stiže do obližnje kuće u kojoj zatiče još nekoliko ljudi koji isto takođe ne znaju ni kako se zovu, ni kako su završili tu gde su. Predvidljivo, nepoverenje i neprijateljstvo među njima uzima maha, a stvari mahom idu na gore narednih dana.
Ono u čemu Lopez-Gollega uspeva maestralno jeste da tenziju i misteriju drži praktično do samog kraja filma živom, a da kontinuirano narativ filuje novim "horor" momentima koji malčice osvetljavaju mrak, ali u isto vreme i kompromituju naše prethodno donesene zaključke. Seting šumskog krajolika dodatno pojačava horor atmosferu i vešto održava ovaj film na ivici da postane klasični "deset malih crnaca" slešer.
Pored glume, mane idu u pravcu nedovoljne karakterizacije junaka koji mahom ostaju definisani stranama koje su izabrali odnosno flešbekovima u drugom delu filma, to za posledicu ima jačanje onog "slešer" osećaja da su svi oni samo tela za seckanje, što se na kraju filma ispostavlja kao netačno.
Sam završetak, i kontekst čitave priče (koji sam, pametan kakav jesam, naslutio pre razotkrivanja- ASK ŽOZEFINU MOTHERFUCKERS!) daje svim mogućim metaforama filma (Holokaust je bio jedna od) realističko razrešenje koje, ipak, uspeva da film podigne na viši nivo i čak potera na razmišljanje u smeru u kome bi to učinio svaki pošten film katastrofe- da li je ovako nešto zaista moguće i zašto je najverovatniji horor uvek najveći horor?
Mislim da se nećete kajati što ste pogledali ovo.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment