PIXIES - Indie Cindy (Pixiesmusic)

23 godine kasnije

Prvo, OVAJ ALBUM JEBENO ZVUČI KAO PIXIES!
Drugo, OVAJ ALBUM ZVUČI JEBENO DOBRO!
Treće, NIKO I NIŠTA I DALJE NE ZVUČI KAO PIXIES!

Možda bi trebalo da elaboriram. (Pametniji od vas shvatiće da sam prinuđen da to uradim zbog onih koji su manje pametni)

Ne prestajem da ga slušam. Zvuči mi sveže, odmorno, drkovito, efektno, s lakoćom. Ne zvuči mi kao Frank Black and the other two from Pixies. A još manje kao Frank Black and the other Catholics. A još manje kao nešto čemu upadljivo fali Kim Deal. Iako je to jedina stvar koja mu fali. Valjda je to talenat kada možeš da se nadovežeš na karijeru četvoro ljudi, samo sada sa troje, i preskočiš 23 godine svoje solo-karijere, i izađeš sa pesmama kojima ništa ne bi falilo i da su izašle pre te 23 godine. Valjda je to talenat kada troje ljudi mogu isto što i četvoro. Iako je sačinjen od tri EP-ija koja su objavljena tokom ove i prošle godine, Indie Cindy zvuči kao kompaktna celina, kao izbor pesama koji je promišljeno pravljen da jednog dana bude ovako zbratimljen.

A što ne bi zvučao JEBENO DOBRO?! Da neće možda one precenjene plačipičke iz Queens of the Stone Age ili one još precenjenije plačipičkice iz Arctic Monkeys da zvuče bolje, ili, nedajbože, kao zamena?! O pičforkastim holdstedijima i sličnim produktima Springsteen rocka da i ne govorim. Evo razmišljam, ništa ne zvuči kao Pixies. Pa čak ni Frank Black!
A jasno mi je da vam ovo pišem pri čistoj svesti i bez trunke nostalgije u krvi. Ne sećaju mene ove pesme na mladost i radost. Naprotiv, rade me kao neke druge nekad, s tim što mi je njihov "eliksirski" potencijal danas malčice potrebniji nego nekad.
I verovatno važnije od svega, ove pesme su i dalje u kategoriji za sebe. U Pixies folderu. Kao konkurencija onim koje nam i koža koja se peruta zna napamet.
Jebemti, ako to nije uspeh!

Shvatam sad da je ovo poslednje, čak i ovako bez nekog detaljnijeg objašnjenja, trebalo da stoji kao zaseban pasus. Da ponovi, kad već ne pojašnjava ono Treće.

Ne znam da li je to za vas dobra ili loša stvar, ali na Indie Cindy nema "zvukova" koje ranije nismo čuli na Pixies albumima. Ali zato ima jako puno nekih starih, dobrih, najboljih!
Na momente, Indie Cindy (kakvo zajebantsko ime, eat that, Pitchfork!) zvuči rokerskije nego što bi očekivali od ovih pedesetogodišnjaka, ali oldskulovski rokerskije, niljangovski (kao u Bagboy koja mrtva ladna reciklira rif iz She Drives Me Crazy, Fine Young Cannibals ili u Blue Eyed Hexe) ili blekalbumovsko metalično (početak What Goes Boom).
Ali uglavnom je tu i dalje provejavajući zvuk surfa, Iggy Popa, meksičke granice, R.E.M. (naročito u Another Toe In The Ocean)...
I promene u tempu, melodiji, sa strofama kao refrenima...
Ali lakoća sa kojom je sve to realizovano. Kao tinejdžerska masturbacija.
Naslovna tema je rimejk Farmer John. I jedna od najlepših pesama Pixies napisanih u poslednje 23 godine.
Magdalena 318 je Havalina (ili već...). Ali ne smeta. Ali ništa ne fali. Ali sve lepo pasuje. Ali Frank Black je nežan, zavodljiv i nezgrapan koliko i kad je bio upola mlađi. Bilo bi lepše da je Kim u pozadini, znam.
Andro Queen zvuči kao Flaming Lips. Po najsunčanijem danu i bez mnogo droga. Od kada je to loše? A ispod marširajući ritam koji se neprekidno sapliće. Pa neki deep-throat vokali u pozadini, pa Frank prozbori na španskom... 3 minuta i 23 sekunde.
Nema pesme bez šarma.

Možda je "lukavo" dobar atribut za ovaj album. Ali u tom slučaju vi nemate srca.

SELEKTAH: 9/ 10