Tango čileano
Sebastian Silva je (nakon četiri odgledana filma, mada je ovaj ko-režija sa Pedrom Peiranom) definitivno moj novi najomiljeniji reditelj. A njegovi filmovi su mini-prototipovi filmova kakve najradije volim da gledam. Realističke avanturice zarobljene u ne mnogo lokacija, sa likovima iz kojih u naoko vrlo običnim situacijama (pre nego zapletima) na površinu izviru njihovi pravi sadržaji. To su filmovi tužni, veseli, depresivni, optimistični, pametni, vrlo pametni, puni detalja koje je lepo primetiti. I vrlo su evropski. Ali ne sasvim.
Isadora i Enrique su dvoje staraca, u debelim penzijama, više srednje klase, koji žive u svom lepom stanu sa dve debele mačke (mačke=praseta sa mačjom dlakom). Enrique je Isadorin drugi muž, to saznajemo kasnije, ali ne i gde je njen prvi muž. Radnja filma odvija se u jednom danu, jednog popodneva, zapravo, kada, nakon posete Peruu, dolazi da ih poseti Isadorina ćerka Rosario, inače lezbijka. Rosario je propala glumica, navučena na kokain, koja posete majci uglavnom koristi da joj iskamči neke pare. Ovaj put namislila se da joj stara prepiše stan, a da njih dvoje (staraca) pređu u neki drugi, negde drugde, u prizemlju.
Stara Isadora, nekada očigledno žena od ogromnog samopoštovanja teško podnosi sve težu i fizičku i mentalnu pokretnost. Svađa sa Rosario samo izbacuje na površinu talog njihovog nepostojećeg odnosa koji sjebana Rosario dokazuje time što pita majku da li ima ijednu jedinu uspomenu na njih dve. Mnogo kasnije Isadora će se setiti jedne, ali videćete, biće to još bolnije, prekretno iskustvo.
Ono što Silva na kraju kroz jedno "nadrealno" iskustvo uspeva da kreira zapravo jeste jed(i)na uspomena koju će majka i ćerka imati, bez da su toga sada svesne, a bez sumnje jednog dana će to biti. Barem jedna od njih.
Glavna glumica, Belgica Castro, je do te mere briljantna i posvećena svojoj ulozi da briše granicu između fikcionalnog i dokumentarnog, a sa izuzetkom malo više soupoperastog Enriquea svi su odlični (Rosarijinu ljubavnicu, Huga, igra Catalina Saavedra, od ranije poznata kao La Nana).
Impresivno je na bazi koliko klišea i/ili viđenih situacija u životu i drugim filmovima Silva uspeva da stvori autentično iskustvo, da nabifla emocije i humor i da sve to, s razlogom nazove "stare mačke", jer u tom filmu su svi stare mačke, na ovaj ili onaj način.
Realizam je besmrtan.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Sebastian Silva je (nakon četiri odgledana filma, mada je ovaj ko-režija sa Pedrom Peiranom) definitivno moj novi najomiljeniji reditelj. A njegovi filmovi su mini-prototipovi filmova kakve najradije volim da gledam. Realističke avanturice zarobljene u ne mnogo lokacija, sa likovima iz kojih u naoko vrlo običnim situacijama (pre nego zapletima) na površinu izviru njihovi pravi sadržaji. To su filmovi tužni, veseli, depresivni, optimistični, pametni, vrlo pametni, puni detalja koje je lepo primetiti. I vrlo su evropski. Ali ne sasvim.
Isadora i Enrique su dvoje staraca, u debelim penzijama, više srednje klase, koji žive u svom lepom stanu sa dve debele mačke (mačke=praseta sa mačjom dlakom). Enrique je Isadorin drugi muž, to saznajemo kasnije, ali ne i gde je njen prvi muž. Radnja filma odvija se u jednom danu, jednog popodneva, zapravo, kada, nakon posete Peruu, dolazi da ih poseti Isadorina ćerka Rosario, inače lezbijka. Rosario je propala glumica, navučena na kokain, koja posete majci uglavnom koristi da joj iskamči neke pare. Ovaj put namislila se da joj stara prepiše stan, a da njih dvoje (staraca) pređu u neki drugi, negde drugde, u prizemlju.
Stara Isadora, nekada očigledno žena od ogromnog samopoštovanja teško podnosi sve težu i fizičku i mentalnu pokretnost. Svađa sa Rosario samo izbacuje na površinu talog njihovog nepostojećeg odnosa koji sjebana Rosario dokazuje time što pita majku da li ima ijednu jedinu uspomenu na njih dve. Mnogo kasnije Isadora će se setiti jedne, ali videćete, biće to još bolnije, prekretno iskustvo.
Ono što Silva na kraju kroz jedno "nadrealno" iskustvo uspeva da kreira zapravo jeste jed(i)na uspomena koju će majka i ćerka imati, bez da su toga sada svesne, a bez sumnje jednog dana će to biti. Barem jedna od njih.
Glavna glumica, Belgica Castro, je do te mere briljantna i posvećena svojoj ulozi da briše granicu između fikcionalnog i dokumentarnog, a sa izuzetkom malo više soupoperastog Enriquea svi su odlični (Rosarijinu ljubavnicu, Huga, igra Catalina Saavedra, od ranije poznata kao La Nana).
Impresivno je na bazi koliko klišea i/ili viđenih situacija u životu i drugim filmovima Silva uspeva da stvori autentično iskustvo, da nabifla emocije i humor i da sve to, s razlogom nazove "stare mačke", jer u tom filmu su svi stare mačke, na ovaj ili onaj način.
Realizam je besmrtan.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment