Kad su stvari bolje od originala.
Ali šta kad su stvari bolje od klasika?!...
Coyne o debiju Stone Roses (koji je, zapravo, obrađen iza ovog pozamašnog naslova iznad):
"Njihov debi je praktično jedna pesma koja se ponavlja iznova i iznova. Ako volite jednu pesmu, verovatno volite sve, Ako mrzite jednu, mrzite ih sve. Dark Side of the Moon je takav, ali i The Terror"
Strah me da se složim.
Sećate se mojih priča o kosmosu? Da ne davim ponovo. Sve to i ovde važi. Jer The Time Has Come... pripada Flaming Lips i njihovim prijateljima, a ne (više) The Stone Roses. Muzika sa debija Mančesteraca u potpunosti je prevučena u sazvežđe Lipsa i ništa od njih nije ostalo.
Sve je, navodno počelo, tako što je (jedan od fwendsa), pevač losanđeleske grupe HOTT MT (Hour of the Time Majesty 12) banuo kod Waynea da mu čestita 51. rođendan, da bi godinu dana kasnije oni obradom pesme This Is The One inicirali rad na obradi celog albuma. Kako Wayne ima studio na gajbi u koji redovno neko svraća i baš kao kod Jacka Whitea neko stalno nešto snima, album je snimljen za par nedelja, a prvobitno planirano objavljivanje za august 2013. iz administrativnih razloga pomereno je za novembar iste godine. Ali čak i tada isti se pojavio u samo 500 vinilnih primeraka sa unikatnim artworkom. Ko voli ima na Discogsu za 300$. Inače, u dugoj karijeri ovog benda (i njihovih prijatelja) ovo je treće sahranjivanje/ vaskrsavanje nečijeg kompletnog albuma, prethodna dva puta to su bili In the Court of Crimson King, King Crimson i pomenuti Dark Side of the Moon, Pink Floyd.
Evo spiska prijatelja koji su ovaj put učestovali:
Stardeath and White Dwarfs (već renovirali Crimson King, a ja i dalje nisam siguran da li su to dva ili jedan bend, da li iza njih stoji sam Coyne na nekoj drugoj nozi, kao i da li je ovo ispravan plural reči dwarf)
Polica (zapravo samo pevačica Channy Leaneagh)
New Fumes (već renovirali Crimson King)
Blobs Descending From Heaven (Coyne tako zove Depth and Current)
HOTT MT
Def Rain
Peaking Lights (njih svi znamo, er da?)
Depth and Current (šugejzeri iz Oklahome)
Jonathan Rado (iz Foxygen)
SpaceFace (već renovirali Crimson King, inače matični bend Jakea Ingallsa koji sa Lipsima svira na turnejama)
Ovde bi valjalo reći da Flaming Lips (izgleda) nisu učestvovali na svim pesama. Ali kao da (izgleda) jesu. Formalno, Wayne je kumovao produkciji i bavio se finalnim miksom.
Šta me je najviše oduševilo pored toga što album ne zvuči ni kao jedan drugi koji sam čuo prethodnih godina (sem možda nekih albuma Flaming Lips) i verovatno se radi o jednom od najkreativnijih izdrkavanja ikada zabeleženih na vinilu?
Naivnost.
Infantilnost.
Odvaljenost.
Mašta.
Energija.
Spontanost.
Fools Gold (da, znamo da ona nije na inicijalnim izdanjima Stone Roses) nema ritma. To je skoro kao ona obrada Satisfaction, Cat Power, u kojoj nema gitarskog rifa. Ostala je samo hrpa psihodelije. Četiri minuta i 38 sekundi nje.
I Wanna Be Adored me podseća na Tricky-jev Nearly God (i šire dobra referenca za ovaj projekat), na Raincoats (samo u nekoj laundž verziji). Ima i jedno parčence koje liči na The Prodigy. A čuju se i kastanjete. Ovde te đavo više mami, nego što kroz Browna likuje.
Kupusara.
BBC Radiophonic Shop.
Bez blama
Sa dubokim razumevanjem.
Bespoštedno.
She Bangs The Drums je sada audio prostor oko koga se otimaju Super Mario i primadone nekog religioznog kulta (ove druge trijumfuju). U isto vreme, ova pesma otvara vrata raja.
Emotivno, jer bez emocija ništa ne vredi.
Album nije recenziran na Pitchforku. Jer moralo je da se ostavi mesta za novi reišju Dismemberment Plan i koji god paćenički bend da danas svira isto što i oni.
Ne znam odakle ovaj napad. Valjda zato što sve što volim želim da podelim sa celim svetom. Po svaku cenu. Pa i ničimizazvanih napada.
Waterfall počinje kao pastoralni folk. Samo su folkerke Čehinje. A završava kao nešto najveselije od Butthole Surfers. Završetak traje više od jedne četvrtine pesme.
Bye Bye Badman je audio-astralna verzija originala.
Tera me na
razmišljanje ko će
producirati novi
album Stone Roses. Tj
ko bi bio
idealan
da to uradi.
Brine me jedino što mi je kao i na originalu najbolja stvar Elizabeth My Dear, koja ovde zvuči kao vapajni, apalačijanski folk, na ivici da vam prospe Starbucks u krilo.
The Flaming Lips i prijatelji vratili su se u one iste šezdesete i sedamdesete koje su inspirisale Stone Roses i taj materijal provukli kroz retro-futurizam koji je nastao sagledavanjem jednog trenutka iz istorije iz nekog ranijeg (da li me pratite, nije baš Back to the Future II). A možda bi bilo lakše da kažem da su FL&P na bazi debija SR napravili novu verziju White Albuma, koja bi podjednako "white" zvučala i sedamdesetih i sada 2014. Sitni uspesi, a?
Made of Stone ima anđeoski kastriran vokal koji je potom sebi dao zadatak da zvuči kao devojčica pred velikim zlim vukom. Ispod svega toga Kid Koala je organizovao mali rođendanski parti. Nije baš pesma koju biste pustili ili poželeli na svojoj sahrani.
Ideje.
Neumor.
Blesavljenje.
Što da ne probamo?!
Žal. Taj prokleti jebeni neiskorenjivi žal. Koji uvek čujem.
Jer očigledno svira u meni.
Ali, svejedno, samo ga sa Lipsima čujem.
Dis is the resurrection.
SELEKTAH: 10/ 10
Ali šta kad su stvari bolje od klasika?!...
Coyne o debiju Stone Roses (koji je, zapravo, obrađen iza ovog pozamašnog naslova iznad):
"Njihov debi je praktično jedna pesma koja se ponavlja iznova i iznova. Ako volite jednu pesmu, verovatno volite sve, Ako mrzite jednu, mrzite ih sve. Dark Side of the Moon je takav, ali i The Terror"
Strah me da se složim.
Sećate se mojih priča o kosmosu? Da ne davim ponovo. Sve to i ovde važi. Jer The Time Has Come... pripada Flaming Lips i njihovim prijateljima, a ne (više) The Stone Roses. Muzika sa debija Mančesteraca u potpunosti je prevučena u sazvežđe Lipsa i ništa od njih nije ostalo.
Sve je, navodno počelo, tako što je (jedan od fwendsa), pevač losanđeleske grupe HOTT MT (Hour of the Time Majesty 12) banuo kod Waynea da mu čestita 51. rođendan, da bi godinu dana kasnije oni obradom pesme This Is The One inicirali rad na obradi celog albuma. Kako Wayne ima studio na gajbi u koji redovno neko svraća i baš kao kod Jacka Whitea neko stalno nešto snima, album je snimljen za par nedelja, a prvobitno planirano objavljivanje za august 2013. iz administrativnih razloga pomereno je za novembar iste godine. Ali čak i tada isti se pojavio u samo 500 vinilnih primeraka sa unikatnim artworkom. Ko voli ima na Discogsu za 300$. Inače, u dugoj karijeri ovog benda (i njihovih prijatelja) ovo je treće sahranjivanje/ vaskrsavanje nečijeg kompletnog albuma, prethodna dva puta to su bili In the Court of Crimson King, King Crimson i pomenuti Dark Side of the Moon, Pink Floyd.
Evo spiska prijatelja koji su ovaj put učestovali:
Stardeath and White Dwarfs (već renovirali Crimson King, a ja i dalje nisam siguran da li su to dva ili jedan bend, da li iza njih stoji sam Coyne na nekoj drugoj nozi, kao i da li je ovo ispravan plural reči dwarf)
Polica (zapravo samo pevačica Channy Leaneagh)
New Fumes (već renovirali Crimson King)
Blobs Descending From Heaven (Coyne tako zove Depth and Current)
HOTT MT
Def Rain
Peaking Lights (njih svi znamo, er da?)
Depth and Current (šugejzeri iz Oklahome)
Jonathan Rado (iz Foxygen)
SpaceFace (već renovirali Crimson King, inače matični bend Jakea Ingallsa koji sa Lipsima svira na turnejama)
Ovde bi valjalo reći da Flaming Lips (izgleda) nisu učestvovali na svim pesama. Ali kao da (izgleda) jesu. Formalno, Wayne je kumovao produkciji i bavio se finalnim miksom.
Šta me je najviše oduševilo pored toga što album ne zvuči ni kao jedan drugi koji sam čuo prethodnih godina (sem možda nekih albuma Flaming Lips) i verovatno se radi o jednom od najkreativnijih izdrkavanja ikada zabeleženih na vinilu?
Naivnost.
Infantilnost.
Odvaljenost.
Mašta.
Energija.
Spontanost.
Fools Gold (da, znamo da ona nije na inicijalnim izdanjima Stone Roses) nema ritma. To je skoro kao ona obrada Satisfaction, Cat Power, u kojoj nema gitarskog rifa. Ostala je samo hrpa psihodelije. Četiri minuta i 38 sekundi nje.
I Wanna Be Adored me podseća na Tricky-jev Nearly God (i šire dobra referenca za ovaj projekat), na Raincoats (samo u nekoj laundž verziji). Ima i jedno parčence koje liči na The Prodigy. A čuju se i kastanjete. Ovde te đavo više mami, nego što kroz Browna likuje.
Kupusara.
BBC Radiophonic Shop.
Bez blama
Sa dubokim razumevanjem.
Bespoštedno.
She Bangs The Drums je sada audio prostor oko koga se otimaju Super Mario i primadone nekog religioznog kulta (ove druge trijumfuju). U isto vreme, ova pesma otvara vrata raja.
Emotivno, jer bez emocija ništa ne vredi.
Album nije recenziran na Pitchforku. Jer moralo je da se ostavi mesta za novi reišju Dismemberment Plan i koji god paćenički bend da danas svira isto što i oni.
Ne znam odakle ovaj napad. Valjda zato što sve što volim želim da podelim sa celim svetom. Po svaku cenu. Pa i ničimizazvanih napada.
Waterfall počinje kao pastoralni folk. Samo su folkerke Čehinje. A završava kao nešto najveselije od Butthole Surfers. Završetak traje više od jedne četvrtine pesme.
Bye Bye Badman je audio-astralna verzija originala.
Tera me na
razmišljanje ko će
producirati novi
album Stone Roses. Tj
ko bi bio
idealan
da to uradi.
Brine me jedino što mi je kao i na originalu najbolja stvar Elizabeth My Dear, koja ovde zvuči kao vapajni, apalačijanski folk, na ivici da vam prospe Starbucks u krilo.
The Flaming Lips i prijatelji vratili su se u one iste šezdesete i sedamdesete koje su inspirisale Stone Roses i taj materijal provukli kroz retro-futurizam koji je nastao sagledavanjem jednog trenutka iz istorije iz nekog ranijeg (da li me pratite, nije baš Back to the Future II). A možda bi bilo lakše da kažem da su FL&P na bazi debija SR napravili novu verziju White Albuma, koja bi podjednako "white" zvučala i sedamdesetih i sada 2014. Sitni uspesi, a?
Made of Stone ima anđeoski kastriran vokal koji je potom sebi dao zadatak da zvuči kao devojčica pred velikim zlim vukom. Ispod svega toga Kid Koala je organizovao mali rođendanski parti. Nije baš pesma koju biste pustili ili poželeli na svojoj sahrani.
Ideje.
Neumor.
Blesavljenje.
Što da ne probamo?!
Žal. Taj prokleti jebeni neiskorenjivi žal. Koji uvek čujem.
Jer očigledno svira u meni.
Ali, svejedno, samo ga sa Lipsima čujem.
Dis is the resurrection.
SELEKTAH: 10/ 10
Grozno izdanje FL.
ReplyDeletenajgroznija izdanja fl su oduvek i bila najbolja izdanja fl. izuzev at war with the mystics. to je prosto sranje.
ReplyDeletemeni deluje da se jedan od vas dvojice/ dvoje složio sa mnom. ali i da se ja ne slažem ni sa jednim.
ReplyDeleteusne vrele kao zar, da li je to s neba dar, znam da nije bio san, istu vatru osecam.
ReplyDelete