Kraj dobre televizije?
U svojoj knjizi Difficult Men - From The Sopranos and The Wire to Mad Men and Breaking Bad, Brett Martin o (pre svega kablovskom) serijskom programu nastalom u vreme i posle Sopranos piše kao o "Trećem zlatnom dobu" televizije i, faktički, prvom u kome je scenarista tj autor serije konačno i zasluženo došao na čeono mesto u čitavom procesu produkcije i, neretko, na njemu sve do kraja ostajao kao neprikosnoveni show-runner.
Filmska istorija nas uči da scenaristi (naročito holivudskih) filmova nikada nisu uspevali da budu prepoznati i kao autori "svojih" filmova tj do toga je dolazilo tek kada bi zahvaljujući uspešnom scenarističkom radu dobili proliku i da sami režiraju sopstvene projekte, pa su se onda proslavili, zapravo, kao reditelji. Pojava "Novog Holivuda" u sedamdesetim iznela je nekoliko imena (Paul Schreder i John Milius svakako najpoznatiji) koji su uspeli da se nametnu kao ozbiljni ko-autori filmova za koje su pisali scenarije, ali i do te verifikacije je došlo tek kada su, kao što rekoh, i oni sami postali reditelji i zapravo zauzeli "očekivanu" autorsku stolicu. Televizija je i pre "Trećeg zlatnog doba" više volela scenariste i neki od njih su još osamdesetih "povezivali" razne serije i bili prepoznati kao garant njihvog kvaliteta. Jebeni Richard i Esther Shapiro sa špice za Dynasty su mi se urezali u sećanje mnogo pre i nego što sam znao šta je to scenarista ili "created by". Isto tako sam zavoleo i Davida E. Kelley-a mnogo pre nego što je postalo popularno, a zatim normalno da znaš ko je "napisao" TV seriju koju voliš. Kasnije je došla i Amy Sherman-Palladino, kao autor(ka) čiji je stil bio lako i jasno prepoznatljiv.
Po Martinovom pisanju "treće, zlatne" serije karakteriše inteligentno bavljenje karakterom glavnih junaka, a naročito njihova sve ekstremnija "anti-junakizacija". Isti, delikatni metod, u različitoj meri, potom je prenesen i na sve ostale junake serije. U serijama je postalo dominantno prisustvo "filmski raskošne drame" koja je, nekako u isto vreme, iz filmova skoro sasvim pobegla. Visoko-sofisticirana kompleksnost junaka, neprijatnost identifikacije sa njim, "porealističenje" filmskih (žanrovskih) obrazaca (i/ili klišea) postali su neki elementi na kojima se zasnivao kvalitet serije odnosno prostor unutar koga smo se vezivali za iste.
Martin afirmativno, ali sa različito pruženim prostorom, piše o Sopranos, Wire, Mad Men, Breaking Bad, The Shield, (samo spominje uz traženje oproštaja što se ipak radi o ne-kablovskom serijalu) Friday Night Lights i usputno još niz HBO-ovih, AMC-ijevih, FX-ovih serija. Čak i ako ste gledali samo neke od njih, mislim da ne bi trebalo da imate problem da ih stavite u isti, koliko god velik on bio, koš.
E, u tom košu, čini mi se, The Game of Thrones viđen je od strane nekih, a najviše od samog sebe, kao kruna svih serija- kao seriju nad serijama, kao televizijski vrhunac čitavog tog procesa "pametne televizije". I on to možda i jeste. The Game of Thrones jeste i kritičarski miljenik i iz godine u godinu ima sve veće rejtinge i preti da zaseni sve prethodne HBO serije kao "ona zbog koje se vredelo pretplatiti na ovu kablovsku televiziju". The Game of Thrones je bez sumnje najveća produkcija od svih do sada. Samo likova ima toliko da za neke često nisam siguran da li ih vidim prvi put na ekranu ili su već "radili nešto".
Ali, recenziran po gore navedenim kriterijumima (za "zlatnu" seriju) The Game of Thrones zapravo pre deluje kao "trojanski" konj Trećeg doba. On je prva i najkrupnija pukotina na scenarističkom masivu koji se već dve decenije zasniva na "pametnom pisanju". The Game of Thrones meni deluje kao useljavanje "Holivuda" na TV sa svim onim, pre svega, lošim što je većinu holivudskih filmova učinilo formulaičnim i nezanimljivim gledalačkim iskustvima.
Ako je prva sezona, sa fokusom na familiju Stark, bila dobro postavljena, dinamična i sa vrlo efektnim i neočekivanim tvistom na kraju, čini mi se da su tri sezone nakon toga uradile isto ono što nam rade holivudski nastavci ili svi oni filmovi koji pretenduju da budu serijali. Druga, treća i četvrta sezona su ponavljanje već viđenog, rabljenje svega što je bilo dobro, akutno odsustvo friških i atraktivnih ideja na bilo kom planu, samo-papirizacija (veeeeeelike većine) likova i stvar koja više računa sa našom dobrom voljom, nego sa sopstvenim snagama. A vredi spomenuti da je i priča potonula i rasplinula se u desetine pričica koje je sve teže i pratiti i pamtiti.
The Game of Thrones mi deluje kao serija koju sve više i sve teže gledam "zbog efekata", što je odavno kriterijum za većinu holivudskih blokbastera. Oće li biti Khaleesinih sisa, oće li zmajevi konačno nekog spržiti, gde su zombiji, kad će više neko nekom da istisne oči i smrvi lobanju? To je otprilike prostor koji je The Game of Thrones za mene stvorio i ostavio me da u njemu držim očekivanja. Jer kuda ide priča zapravo? Ovi ratuju sa ovima, ovi nikako da napadnu ove, Khaleesi od ko zna gde treba da stigne ko zna kuda, Lannisteri su zaokupljeni sami sobom i deluju kao Bordžijska soap-opera, a čitav serijal zapravo sve više izgleda kao igrani reality show (eto oksimorona) u kome naizmenično pratimo takmičare kojima je poveren zadatak uspinjanja na presto, pa u svakoj epizodi, poput onog nedeljnog "velikobratovskog" dajdžesta, zavirujemo u najinteresantnije momente njihove ovonedeljne borbe za presto. I radnja The Game of Thrones nije ništa drugo do sve manje zanimljivo švrljanje tim kraljevstvima, uz neprekidno dodavanje novih likova (ili značaja starijim, epizodnijim), za čije praćenje bi zaista koristio nekakav (opet) "velikobratovski" narator da nas uvede u priču sa tim šta gledamo i čemu to služi.
The Game of Thrones je serija (sigurno prva od svih koje i dalje gledam) za koju nikada nisam pogledao ko je njen show-runner. Ako i jesam znao, zaboravio sam, i više me ne zanima, i gledajući svaku narednu epizodu sve više shvatam da to nije ni bitno. Kome je od svih vas, ali iskreno, bitno ko je napisao epizodu tj ko upravlja serijom (sem dede koji piše romane i ne deluje mi kao da zna šta radi)? A duboko sam ubeđen da najveća većina gledališta zapravo iz nedelje u nedelju vreba da li će prikazani spektakl u nekoj od narednih sezona biti nadmašen još većim. I to je ono drobljenje lobanje, i ništa više.
Možete vi da kažete da The Game of Thrones nikada nije ni hteo da bude serija pametna koliko i ove u njenom okruženju, da je njen mejnstrim masterplan od početka bio jasan i trasiran. Baš to vam i kažem. Plašim se da će sad i druge kablovske televizije krenuti da traže te, zovimo ih, "jeftine", zovimo ih, "nepametne" puteve da prigrle sebi što više gledalaca. I ne, Walking Dead nije zidan sa tim planom, ali pati od nekih problema kao i GoT. I ne, True Blood, nije "isto takvo sranje"- to je serija sa amoralno banalnim smislom za humor, a naročito šalom na sopstveni račun. Ona je kemp, tamo gde se GoT nameće kao "vikend roman koji će vas učiniti načitanim". A čitanje vas neće zamoriti. U Game of Thrones skoro da možete da se uključite i nakon 2-3 propuštene epizode, a da, suštinski, u priči niste ništa ili mnogo propustili. Strategija "tapkanja u mestu" koja preterano česti krasi škrte AMC-ijeve produkcije ovde je odavno prerasla u urovljavanje tj kopanje sopstvene rupe. Sva sreća, pa povremeno proleti zmaj i ćapi ovcu, pa se to ne vidi toliko.
Konačno, Game Of Thrones sa svojim "nikad viđenim" rasponom krila od svih serija do sada najviše jeste "film na televiziji" tj "blokbaster na televiziji". I dok s jedne strane taj aspekat njegove "moćnosti" možemo da tumačimo kao nešto novo unutar postojećeg "kanona", to novo jeste zapravo ono staro zbog koga je kanon i nastao tj morao da pobegne na TV. I ta produkciona raskošnost, naročito u aspektu Khaleesinog nadiranja, lagano postaje jedini aspekat unutar koga GoT može "još više" da nam pokaže. "Moje pare" su na vizuelnoj virtuoznosti "zombi armije" kao sledeće stvari koja će nam otimati dah. Jer, jebiga, najavljeni su nam još pre dve godine i više ih niko jebeno nit spominje, nit prikazuje. Sem dvaput, kada su slučajno uleteli u kadar, nego što su imali neku dramsku funkciju.
Kuda će HBO nakon The Game Of Thrones dalje? Strepim od Lindelofovog narednog projekta (The Leftovers) najavljenog za leto jer mi se on čini kao još veći zakorak u "marvelizaciju" HBO-ove produkcije. A to me ne zanima. Jer tome služe Iron Man 3 ili Christopher Nolan. "Našu stvar" ne pomaže naročito ni dramski anemična produkcija AMC-ija (Turn) ili činjenica da sam HBO trenutno nema tip hita na kakvom je izgradio imperiju, dok su sve brojniji kablovi, uključujući i FX, i sami u fazi "pravljenja sledećeg koraka", pa će i oni gledati šta radi najuspešniji od njih.
A pisci neće moći ništa na terenu sisa, zmajeva, armija, efekata. Ili vi možda znate zašto u Holivudu nisu mogli? Da li će pobeći na Netflix, Amazon ili još opskurnije "produkcijske kuće", videćemo, ali ako mene pitate The Game of Thrones nije njihov prijatelj. Barem ne više.
U svojoj knjizi Difficult Men - From The Sopranos and The Wire to Mad Men and Breaking Bad, Brett Martin o (pre svega kablovskom) serijskom programu nastalom u vreme i posle Sopranos piše kao o "Trećem zlatnom dobu" televizije i, faktički, prvom u kome je scenarista tj autor serije konačno i zasluženo došao na čeono mesto u čitavom procesu produkcije i, neretko, na njemu sve do kraja ostajao kao neprikosnoveni show-runner.
Filmska istorija nas uči da scenaristi (naročito holivudskih) filmova nikada nisu uspevali da budu prepoznati i kao autori "svojih" filmova tj do toga je dolazilo tek kada bi zahvaljujući uspešnom scenarističkom radu dobili proliku i da sami režiraju sopstvene projekte, pa su se onda proslavili, zapravo, kao reditelji. Pojava "Novog Holivuda" u sedamdesetim iznela je nekoliko imena (Paul Schreder i John Milius svakako najpoznatiji) koji su uspeli da se nametnu kao ozbiljni ko-autori filmova za koje su pisali scenarije, ali i do te verifikacije je došlo tek kada su, kao što rekoh, i oni sami postali reditelji i zapravo zauzeli "očekivanu" autorsku stolicu. Televizija je i pre "Trećeg zlatnog doba" više volela scenariste i neki od njih su još osamdesetih "povezivali" razne serije i bili prepoznati kao garant njihvog kvaliteta. Jebeni Richard i Esther Shapiro sa špice za Dynasty su mi se urezali u sećanje mnogo pre i nego što sam znao šta je to scenarista ili "created by". Isto tako sam zavoleo i Davida E. Kelley-a mnogo pre nego što je postalo popularno, a zatim normalno da znaš ko je "napisao" TV seriju koju voliš. Kasnije je došla i Amy Sherman-Palladino, kao autor(ka) čiji je stil bio lako i jasno prepoznatljiv.
Po Martinovom pisanju "treće, zlatne" serije karakteriše inteligentno bavljenje karakterom glavnih junaka, a naročito njihova sve ekstremnija "anti-junakizacija". Isti, delikatni metod, u različitoj meri, potom je prenesen i na sve ostale junake serije. U serijama je postalo dominantno prisustvo "filmski raskošne drame" koja je, nekako u isto vreme, iz filmova skoro sasvim pobegla. Visoko-sofisticirana kompleksnost junaka, neprijatnost identifikacije sa njim, "porealističenje" filmskih (žanrovskih) obrazaca (i/ili klišea) postali su neki elementi na kojima se zasnivao kvalitet serije odnosno prostor unutar koga smo se vezivali za iste.
Martin afirmativno, ali sa različito pruženim prostorom, piše o Sopranos, Wire, Mad Men, Breaking Bad, The Shield, (samo spominje uz traženje oproštaja što se ipak radi o ne-kablovskom serijalu) Friday Night Lights i usputno još niz HBO-ovih, AMC-ijevih, FX-ovih serija. Čak i ako ste gledali samo neke od njih, mislim da ne bi trebalo da imate problem da ih stavite u isti, koliko god velik on bio, koš.
E, u tom košu, čini mi se, The Game of Thrones viđen je od strane nekih, a najviše od samog sebe, kao kruna svih serija- kao seriju nad serijama, kao televizijski vrhunac čitavog tog procesa "pametne televizije". I on to možda i jeste. The Game of Thrones jeste i kritičarski miljenik i iz godine u godinu ima sve veće rejtinge i preti da zaseni sve prethodne HBO serije kao "ona zbog koje se vredelo pretplatiti na ovu kablovsku televiziju". The Game of Thrones je bez sumnje najveća produkcija od svih do sada. Samo likova ima toliko da za neke često nisam siguran da li ih vidim prvi put na ekranu ili su već "radili nešto".
Ali, recenziran po gore navedenim kriterijumima (za "zlatnu" seriju) The Game of Thrones zapravo pre deluje kao "trojanski" konj Trećeg doba. On je prva i najkrupnija pukotina na scenarističkom masivu koji se već dve decenije zasniva na "pametnom pisanju". The Game of Thrones meni deluje kao useljavanje "Holivuda" na TV sa svim onim, pre svega, lošim što je većinu holivudskih filmova učinilo formulaičnim i nezanimljivim gledalačkim iskustvima.
Ako je prva sezona, sa fokusom na familiju Stark, bila dobro postavljena, dinamična i sa vrlo efektnim i neočekivanim tvistom na kraju, čini mi se da su tri sezone nakon toga uradile isto ono što nam rade holivudski nastavci ili svi oni filmovi koji pretenduju da budu serijali. Druga, treća i četvrta sezona su ponavljanje već viđenog, rabljenje svega što je bilo dobro, akutno odsustvo friških i atraktivnih ideja na bilo kom planu, samo-papirizacija (veeeeeelike većine) likova i stvar koja više računa sa našom dobrom voljom, nego sa sopstvenim snagama. A vredi spomenuti da je i priča potonula i rasplinula se u desetine pričica koje je sve teže i pratiti i pamtiti.
The Game of Thrones mi deluje kao serija koju sve više i sve teže gledam "zbog efekata", što je odavno kriterijum za većinu holivudskih blokbastera. Oće li biti Khaleesinih sisa, oće li zmajevi konačno nekog spržiti, gde su zombiji, kad će više neko nekom da istisne oči i smrvi lobanju? To je otprilike prostor koji je The Game of Thrones za mene stvorio i ostavio me da u njemu držim očekivanja. Jer kuda ide priča zapravo? Ovi ratuju sa ovima, ovi nikako da napadnu ove, Khaleesi od ko zna gde treba da stigne ko zna kuda, Lannisteri su zaokupljeni sami sobom i deluju kao Bordžijska soap-opera, a čitav serijal zapravo sve više izgleda kao igrani reality show (eto oksimorona) u kome naizmenično pratimo takmičare kojima je poveren zadatak uspinjanja na presto, pa u svakoj epizodi, poput onog nedeljnog "velikobratovskog" dajdžesta, zavirujemo u najinteresantnije momente njihove ovonedeljne borbe za presto. I radnja The Game of Thrones nije ništa drugo do sve manje zanimljivo švrljanje tim kraljevstvima, uz neprekidno dodavanje novih likova (ili značaja starijim, epizodnijim), za čije praćenje bi zaista koristio nekakav (opet) "velikobratovski" narator da nas uvede u priču sa tim šta gledamo i čemu to služi.
The Game of Thrones je serija (sigurno prva od svih koje i dalje gledam) za koju nikada nisam pogledao ko je njen show-runner. Ako i jesam znao, zaboravio sam, i više me ne zanima, i gledajući svaku narednu epizodu sve više shvatam da to nije ni bitno. Kome je od svih vas, ali iskreno, bitno ko je napisao epizodu tj ko upravlja serijom (sem dede koji piše romane i ne deluje mi kao da zna šta radi)? A duboko sam ubeđen da najveća većina gledališta zapravo iz nedelje u nedelju vreba da li će prikazani spektakl u nekoj od narednih sezona biti nadmašen još većim. I to je ono drobljenje lobanje, i ništa više.
Možete vi da kažete da The Game of Thrones nikada nije ni hteo da bude serija pametna koliko i ove u njenom okruženju, da je njen mejnstrim masterplan od početka bio jasan i trasiran. Baš to vam i kažem. Plašim se da će sad i druge kablovske televizije krenuti da traže te, zovimo ih, "jeftine", zovimo ih, "nepametne" puteve da prigrle sebi što više gledalaca. I ne, Walking Dead nije zidan sa tim planom, ali pati od nekih problema kao i GoT. I ne, True Blood, nije "isto takvo sranje"- to je serija sa amoralno banalnim smislom za humor, a naročito šalom na sopstveni račun. Ona je kemp, tamo gde se GoT nameće kao "vikend roman koji će vas učiniti načitanim". A čitanje vas neće zamoriti. U Game of Thrones skoro da možete da se uključite i nakon 2-3 propuštene epizode, a da, suštinski, u priči niste ništa ili mnogo propustili. Strategija "tapkanja u mestu" koja preterano česti krasi škrte AMC-ijeve produkcije ovde je odavno prerasla u urovljavanje tj kopanje sopstvene rupe. Sva sreća, pa povremeno proleti zmaj i ćapi ovcu, pa se to ne vidi toliko.
Konačno, Game Of Thrones sa svojim "nikad viđenim" rasponom krila od svih serija do sada najviše jeste "film na televiziji" tj "blokbaster na televiziji". I dok s jedne strane taj aspekat njegove "moćnosti" možemo da tumačimo kao nešto novo unutar postojećeg "kanona", to novo jeste zapravo ono staro zbog koga je kanon i nastao tj morao da pobegne na TV. I ta produkciona raskošnost, naročito u aspektu Khaleesinog nadiranja, lagano postaje jedini aspekat unutar koga GoT može "još više" da nam pokaže. "Moje pare" su na vizuelnoj virtuoznosti "zombi armije" kao sledeće stvari koja će nam otimati dah. Jer, jebiga, najavljeni su nam još pre dve godine i više ih niko jebeno nit spominje, nit prikazuje. Sem dvaput, kada su slučajno uleteli u kadar, nego što su imali neku dramsku funkciju.
Kuda će HBO nakon The Game Of Thrones dalje? Strepim od Lindelofovog narednog projekta (The Leftovers) najavljenog za leto jer mi se on čini kao još veći zakorak u "marvelizaciju" HBO-ove produkcije. A to me ne zanima. Jer tome služe Iron Man 3 ili Christopher Nolan. "Našu stvar" ne pomaže naročito ni dramski anemična produkcija AMC-ija (Turn) ili činjenica da sam HBO trenutno nema tip hita na kakvom je izgradio imperiju, dok su sve brojniji kablovi, uključujući i FX, i sami u fazi "pravljenja sledećeg koraka", pa će i oni gledati šta radi najuspešniji od njih.
A pisci neće moći ništa na terenu sisa, zmajeva, armija, efekata. Ili vi možda znate zašto u Holivudu nisu mogli? Da li će pobeći na Netflix, Amazon ili još opskurnije "produkcijske kuće", videćemo, ali ako mene pitate The Game of Thrones nije njihov prijatelj. Barem ne više.
Ovo je serija knjiga i TV serija o spletkama na dvoru (manje je o iskupljenju kako kaze sam Dz.R.R.Martin u rolling stone-u) sto znaci da zmajeva i magije, masovnih scena bitaka i zombija ima taman toliko koliko ima divljeg zapada u Deadwood-u, ili advertajzinga u Mad men itd itd. Inace postoji visok nivo prezira ozbiljne kritike prema epskoj fantastici, da sad ne ulazimo u to, ali serija po meni vrlo dobro prenosi radnju likove i sam duh knjiga. Prosto receno ovo je vrhunska zabava (stagod to znacilo) i cak je pomalo cudno da je toliko gledana. Mozda je taj hajp ono sto je polako ubija ali to nije problem samog scenarija ili produkcije. Kao sto nisu Tolkin pa ni Dzekson bili krivi za gomilu kopija, losih, tako ni GOT nema veze sa gomilom vec najavljenih serija koje pucaju na isti gol. A Deneris sve manje pokazuje sise u knjigama da znas da se ne nadas.......
ReplyDeleteRazmisljanje ti je zasnovano na prilicno proizvoljnoj opoziciji "raskos + specijalni efekti = holivud" VS "scenario + limitiran na glavnog anti junaka = dobra televizija". Iz ove dve kolone izvlacis sve zakljucke, sto proizvodi specificnu tautologiju, u kojoj unutar dve opozitne kolone, argumenti dokazuju sami sebe.
ReplyDeleteNe mogu da tvrdim za sve gledaoce, niti za sve kriticare, ali mnogi (ukljucujuci mene) vrednost GoT ne vide i ne navode unutar okvira raskosi produkcije, vec upravo u malim, mada cesto dugackim, intimnim scenama u kojima likovi bukvalno sede i razgovaraju. Prva sezona: Sersei i Robert (kralj) je odlican primer> predstavljena je perspektiva zenskog i muskog zivota, teskog braka, uzasa i ocaja oba lika, nemogucnost da bilo kako u tom braku opstanu nego u tinjanju medjusobne mrznje, koju je moguce prevazici samo golom zeljom za ispunjavanjem sopstvenih interesa. Mozda njihov brak nije "dobio" razradu kakav je imao, na primer, brak izmedju Dona i Beti u prve 2/3 sezone Mad Men, ali je ta jedna jedina scena osvetlila i objasnila mnogo buducih (i vec prikazanih) postupaka oba lika. Ako to nije "delikatnost" na delu, ja ne znam sta jeste :)
Iz moje perspektive, magija, zmajevi & zombiji su u GoT isto sto je americki fudbal u FNL ili policijski procedural u The Wire.
wg-
no shit,
Deleteaj kaži mi u kojoj blokbaster produkciji ne funkcioniše raskoš + SE = holivud (navedi samo primere koje si gledala) tj u kojoj dobra televizija nije bazirana u najvećoj meri na premisi scenario + anti-junačenje (ne znam šta je ovo "limitiran na", jer sam lepo rekao da nije).
prva sezona je izdvojena zbog kvaliteta u odnosu na naredne tri. moja kritika je upravo išla u smeru toga da se prostori za građenje karaktera junak ili njihovih odnosa sve rapidnije smanjuju na račun "holivuda" tj još više zbog toga što junaka i njihovih sudbina ima previše da bi se bilo šta razvilo (naročito u nešto zanimljivo).
i ne, ne nasedam na to da je magija i ostalo za GoT isto što i fudbal za FNL ili procedural za wire. jer u slučaju druga dva način na koji su oni prikazani i inkorporirani u veliku priču odudara od načina na koji je to do sada rađeno, a naročito kako smo se time bavili u "holivudu". s druge strane, magija i ostalo (sve više) kopira standarde koje je postavila LoR trilogija, ponekad i u meri da izgleda da su bukvalno iskopirali totale scenografija ili idejna rešenja. i to, verujem, sa jasnom namerom da se na njihov uspeh oslone. s druge strane, jedina stvar u kojoj GoT ozbiljnije ruši "holivudsku" stilizaciju tzv sword & sorcery žanra jeste sa onim što je, u vizuelnom smislu, pokrao od drugih HBO-ovih produkcija- a to je sirovo prikazano nasilje, golotinja i sve ono zbog čega filmovi dobiju R rating. što otprilike, opet, odgovara, aktuelnoj strategiji blokbaster franšiza baziranih na strip junacima ili 007 franšizi koje u sirovijoj/brutlanijoj/agresivnijoj stilizaciji priče, junaka, pa i fotografije pokušavaju da ponude nešto novo, i u korak sa vremenom.
cmoks
Eh, da, eto koincidencije: danas je HBO potvrdio da je GoT najgledanija njihova serija, za sada ima za nijansu bolje brojeve nego vrhunac Sopranosa. Tako da da, to je to :)
ReplyDeleteGame je za mene prestala da bude "igra" onog momenta kad sam morala da chekiram HBO sajt na kojem je bila iscrtana loza (neshto kao loza Nemanjica) jer nisam mogla da skontam ko je ko... Knjige nisam chitala, a primetila sam da su na seriju posebno nalozeni ljubitelji istih.. Radnja, tj. scenario je jezivo odradjen... Poshto seriju chine prichice koje traju od par min. moj mozak nije mogao da istrpi konstantno bacakanje s teme na temu... Dogadjalo mi se da zaspim gledajuci shto je very retko for me :) Zombija nigde... makar da probude :) Zmajevi nikako da odrastu... neko je morao... ja! Odjebala sam seriju nakon prve sezone :) Ti kazesh Holivud... ja sam u fazonu... spanska serija sa ogromnim budzetom i dobrom scenografijom...
ReplyDelete