03 June 2014

THE TRIP TO ITALY

Iako još nije (ni polu-)vreme şvođenju računa, ovo je, bez sumnje, najbolja serija koju ću gledati ove godine
(i ne, ne očekujem da se složite sa mnom)
(ovo je deeply personal za nekolicinu nas, rekao bih)


U prvom serijalu, u kome su Steve Coogan i Rob Brydon, putovali po Engleskoj i engleskim restoranima uživao sam umereno. Krajolik je bio tek povremeno impresivan, jela tek povremeno zanimljiva, dok su Steve i Rob više osvojili svojim imitacijama (od Michaela Caine preko Rogera Moorea do Anthony-ja Hopkinsa) nego improvizacijom i nikada-nećemo-znati-kolikim otvaranjem "stvarnih sebe" pred auditorijumom. To, naravno, ne znači da nisu bili briljantni.

The Trip To Italy je sasvim druga priča.

Pre svega ovaj serijal je okosnica interesantnog trenda među komičarima (ova dvojica, Jeff Jefferies, Ricky Gervais, pa i Louis C.K.) čiji recentni autorski radovi zapravo i nisu smešni, koliko otužni. Svaki od njih pojedinačno ne juri fore i komediju, već pokušava da se izbori sa ličnim demonima i od očigledne krize srednjeg (muškog?) doba napravi poteru za smislom života. Pišem "smislom", ali mislim i "besmislom". Jefferiesov Legit je svakako najdepresivniji i u njegovom "udruženju" nekoliko muškaraca često nije lako naći ni trunku optimizma. Gervais se okrenuo starim licima u Dereku i kroz sentimentalizam sa sve manje ironičnog otklona on kao da pokušava da nam i bukvalno pokaže kako se sve lepo u životu nalazi u tim teško pokretnim rezervama sve nedostupnijih sećanja. To čak i njegov mentalno osporeni Derek razume. Louis C.K. je, a o tome svedoči i upravo započeta četvrta sezona Louie, u konstantnom nervnom slomu koji je sve češće prikazan velelepnim, psihodeličnim dramaturgijama, u kojima sem njegove vazda mlake rezigniranosti i šarmantnog samoprezira skoro i da nema puno toga "realističkog". Louie je odavno u svom privatnom 8 1/2 tripu.

Tako stižemo i do Tripa. Coogan i Brydon su u zrelim četrdesetim. Ovaj prvi razveden, sa decom, i novom devojkom. Ovaj drugi, sa ženom i četvorogodišnjom ćerkom, otvoren za avanture kite. Ne manje nego Coogan. Njih dvojica su kao prijatelji, a možda i prijatelji. Ali kroz uzajamna peckanja oseća se šta bi jedan drugom stvarno rekli. Ili možda i govore. Sa likovima koji igraju sebe te stvari nikada nisu jasne. Kao i u životu.

U odnosu na prvu sezonu dramaturgija nije bitnije menjana. Steve i Rob sad putuju Italijom, navodno putevima "Byrona i Shelley-a", obilaze i slikaju se u njihovim ondašnjim i povremenim prebivalištima, svraćaju u restorane, jedu, takmiče se u pogađanju visine računa i tu i tamo, obično u predvečerje, virnemo u njihove privatne živote, ostavljene negde tamo.

Ali Winterbottom (Michael) je prevazišao sebe u režiranju čitave stvari. U minimalnim varijacijama večito istih aktivnosti. U jurcanju za ili kreiranju sitnih (sitnihsitnih) detalja koji otvaraju nove prozorčiće na likove, priče, dešavanja, čitav put.


Italija nije Engleska. Tamo je to bio "samo" put, od restorana do restorana, putopis pre. Ovde, u senci "kolevke sveta" ovo je komentar našeg modernog življenja, otvaranje ponora između večnosti i trenutne prisutnosti. Steve i Rob, hteli ne hteli, svako malo moraju da se rvu sa tonama i tonama istorije. A Italija je veličanstvena. Čak i ova koju je Winterbottom štedljivo prikazivao, kao da je želeo da održi balans sa "modernom" zanimljivošću naših junaka i ne pretvori čitavu stvar u "još jedan" travelchannel putopis sa zanimljivim voditeljima. Italija je ovde sve što je moglo biti i sve što će uvek biti. I kad Stevea i Roba više ne bude. Njihove sitne, mahom verbalne, akrobacije deluju kao Comedia Del Arte spram okoliša. Nešto trivijalno. Ne terajte me da budem patetičan i kažem- kao naši životi.

Nakon Italije, impresivni su i jedan i drugi. Što zbog obilja "engleske" uzdržanosti u pokazivanju emocija, pa i prijateljskih, što zbog stalne "igre egova" u kojoj je Steve, kao očigledno uspešniji, uvek nekako bolje pozicioniran, dok Rob neprekidno pokušava da zasluži naše poštovanje upornijim imitacijama. Teško je proceniti koliko je tačno ironije potrošeno u građenju ovog odnosa i njihovih likova. Ali izliveni su perfektno. I uvek u tim pričama i imitacijama i podbadanjima i prozivkama ostane poneki delić u kome osetite setu, prolaznost, žal. U kojima možete da prepozante da nije sve kako izgleda, da u toj stabilnosti ima samo tako samopropitujuće "muške" nedovršenosti (vi možete da kažete i neodrastanja, nezadovoljstva, sjebanosti). Ne znam, možda i žene imaju sličnih problema. Ali ne umem da se "končitujem" i da proverim.  Steve i Rob nisu srećni. Iako nas zabavljaju. Skoro kao Vladimir i Estragon (držim da ovo poređenje treba da uzmete zaozbiljno).

Rob je spremio iPod sa muzikom za putovanje, ali ovaj ne radi, pa su prinuđeni da slušaju disk Alanis Morrissette Robove žene. Slušati ih kako pevaju "horski" tokom vožnje Alanisine pesme najveća je sprdnja i sa feminizmom i sa šovinizmom. I blesavo je. Boys don't cry and never grow up. I momenti poput tih, ili Robovog fotografisanja ispred Shelley-jevih ili Byronovih "kuća" govore o našem "turističkom" prebivanju na ovom svetu unutar ruina večnosti koje su za sobom ostavili drugi. Imamo sva prava na svu veselost ovog sveta, ali ono što nas neminovno čeka je ponor nestajanja, zauvek. I u tom kontekstu nije lako zauzeti odnos prema njima, i to je ono najzanimljivije ovde. Jer Rob je, recimo, u stanju da prevari svoju suprugu, i da je potom, na kraju dana zove i raspituje se o ćerkici. I onda ga supruga iskulira, jer ima posla, a možda ga i ne voli više. I posle razgovora ostavljeni smo sa Robom da odćutimo malo. I tu baš nije jasno da li smo na njegovoj strani ili ne, ali možemo da biramo. Ali, da li je on kriv, i koliko, i zašto smo mi pozvani da odlučujemo ili razmišljamo o tome, ako ćemo svi, ionako, umreti i nadživeće nas veličanstvene stvari koje se nikada nisu ni rodile? I ako je sve relativno, šta onda nije?

Nije lako sa muškarcima. Naročito muškarcima.

Na kraju sezone ima prizor jednog od najlepših sutona ikada. I siguran sam da poslednjih par minuta kriju/sadrže/otkrivaju smisao života.

I nije me strah da to priznam.

1 comment:

  1. sjajna serija. obožavam stevea coogana.
    jelena, formerly known as popkitchen

    ReplyDelete