28 August 2014

NJIHOVI FILMOVI: KINO LIKA

Možda najozbiljniji ne-srpski film post-jugoslovenske kinematografije (koji sam ja gledao)


Kino Lika je veliki film.
Težak. Mučan. Amarkordast. Budalast. Tužan. Hrvatski. O Ličanima. Svetski. O ljudima. Bolan.
Ne kažem da svetska kinematografija nema ovakvih filmova, niti da je Dalibor Matanić uradio nešto što niko pre njega nije, ali JEBEMUMATER, ako tu stvar nije učinio svojom, posve svojom.

Kada je počeo, pomislio sam da će Kino Lika biti jedno od onih slatkogorkih uspomenastih pisama rodnom kraju. Dva sata "prikazivanja ljudi koje je teško gledati, a još teže voleti" kasnije, divim se u kojoj meri je u tome uspeo.
Za razliku od retardiranih Ličana čije somnabulne aktivnosti je prikazao Danilo Šerbedžija u svom pokušaju komedije u Sedamdeset i dva dana, Matanićevi junaci imaju početak, meku sredinu i siguran kraj. Jedina sličnost koju sam ja primetio kao jasno izdvojenu u oba filma jeste neviđen cicijašluk življa odnosno ogroman apetit za lovu, koji jedino može da se objasni stepenom nemaštine koji neki ljudi jedva prežive.

U Amarkordovski postavljenom kolažu priča o meštanima jednog mesta u bestragiji Like, Matanić se bavi temama: urbanizovanja življa, priključenjem Evropi (radnja je smeštena u jedno sušno leto pred hrvatski referendum za EU), pozicijom žene, umiranjem patrijarhalnog, preživljavanjem i smrću, otuđenošću, nemaštinom i tugom. I bavi se time toliko uspešno da sve rečeno verovatno važi i za najurbaniju kotu Hrvatske.

Jedan poluretardirani momak koji daje golove za lokalni tim odjednom postaje predmet različitih, ali podjednako neostvarivih ambicija svoga oca i lokalnog doktora, koji u stvari najviše imaju svoje interese na umu. Jedan otac zbog ponosa ide čak dotle da rizikuje život svog bolesnog sina. Jedna radnica u lokalnoj mlekari i prodavnici odbačena od svih shvata da je svinja (i to je jedna od najneprijatnijih i najhrabrijih scena u istoriji (ex-)jugoslovenskog filma). A jedna baka još uvek čeka da joj se vrati zaklani sin.

A u mestašcu ima i taj Kino "Lika" u kome se prikazuje film "Kung Fu Tesla" (deluje da je to jedini film koji se tamo prikazuje) u kome Tesla igra neprijateljski raspoloženog naučnika sa kung-fu talentom. S obzirom da neki gledaoci vide sebe u filmu i dalje mi nije jasno da li se radilo o nekoj lokalnoj produkciji (a la Maratonci) ili je to projekt njihove mašte (lako moguće). Dakle, i najpoznatiji Ličanin (iako je Srbin!- prim. srp. aut) je prikazan kao neprijatelj, kao strano telo. Kao nedobrodošao.

Matanićevi junaci su svi od reda sami krivi za ono što im se dešava ili ne dešava. Oko toga nema dileme. On samo pokazuje da u takvom kraju, sa već takvim ljudima nije teško postati i ostati takav čovek. Kao i da niko ne može da pobegne.

Matanićev rediteljski tretman priče vrlo je dinamičan, sa neobično postavljenim kadrovima i efektnom montažom koja od početka diktira jedan "lahki" ritam u kome uvek fali malo vremena da se isprate i lepe i ružne i vrlo, vrlo ružne stvari. Glumci sa kojima je radio vrlo posvećeno su se predali poslu i moji komplimenti idu kompletnom timu, a naročito Krešimiru Mikiću i čudesnoj Areti Ćurković koja je svojim doprinosom odvela film dalje nego što je iko očekivao.

Na kraju ostaje mi da konstatujem, a nakon već par odličnih hrvatskih filmova, da me impresionira što su svi oni nastali na literarnim predlošcima lokalnih bestselera. Eto, nečega što se u Srbiji ne dešava.

SELEKTAH: 9plus/ 10

1 comment:

  1. Rekao bih da je to njegov najzanimljiviji film, pre svega zato što je najautentičniji na planu miljea u kome se dešava a zatim i po tome što od svih njegovih dosadašnjih filmova ovaj ima najživlji rediteljski postupak. Čini se da se u ovom filmu Matanić najzad opustio i u domenu kastinga i u domenu kadriranja i snimio je film koji na planu rediteljskog postupka pre svega nepretenciozan.

    Međutim, sam naslov KINO LIKA sugeriše da Matanić svoje junake doživljava kao materijal za bioskop, i prema njima ima gotov uniformni prezir i spremnost da ih demistifikuje i da im se podsmeva. Tih dana sam baš gledao britansku seriju SHAMELESS koja ima drugačiji pristup vrlo sličnom miljeu koji je isto tako socijalna margina, sa neobrazovanim junacima, oportunistima, pokvarenjacima, ali i u tom miljeu uspeva da definiše nešto što čini određene pojedince ako ne simpatičnim a ono barem dostojanstvenim. Toga kod Matanića nema, njegovi junaci žive svoje živote bez potrebe da išta iskomuniciraju publici, što je dobar koncept i sasvim je legitiman, ali na kraju svega ipak se oseća kako u priči postoji neka artificijelna melodrama, da u tom konceptu Matanić ne ide do kraja već ostaje na pola puta. Dakle, odsustvo komunikacije sa publikom nedostaje baš zbog toga što sama priča nije toliko distancirana, i što Matanić pre ili kasnije ne odoleva a da ne se ne okuša u konvencionalnom filmu, i tu sve pada.

    Isto tako, izvesni segmenti priče ostaju nejasni, naročito priča sa bolesnim detetom koja je u svom većem delu prilično nemotivisana, niti je priroda detetove bolesti jasna, da li je reč o nečemu konkretnom ili o simbolici.

    Zanimljiv je pogled na sukob između proevropskih i evroskeptičnih seljaka. Evroskeptike predstavlja najobrazovaniji seljak, lekar, koji je očigledno nacionalista na staroj liniji HDZa dok proevropsku ekipu predstavlja naivni seljak koji ima i naivnu oportunu ideju progresa. Iako je HDZ danas proevropska stranka u svom heydayu predvođen Franjom Tuđmanom bio je izrazito evroskeptičan, a danas tu liniju drži mala stranka Ivića Pašalića koja nastavlja Njofrin legacy.

    Kad je o kadriranju reč, Matanić koristi dosta pokreta kamere, snimanja iz ruke, praćenja junaka dok se kreću kroz priču, i time postiže priličnu dinamiku koja je u njegovim ranijim konvencionalnije kadriranim filmovima bila odsutna zbog statičnosti. Čini mi se da su recimo autori serije VRATIĆE SE RODE pokušavali da postignu taj vibe sa dosta steadicam shotova ali ovde je to ipak povezano sa smislenijom pričom.

    Negde oko polovine filma, priču počinju da opterećuju matanićizmi, neke potpuno besmislene žanrovske kontaminacije, avangardni touchevi i niz nepripremljenih preokreta. Isto tako, negde oko polovine se oseti da Matanić ne zna tačno kuda je krenuo sa ovom pričom.

    Ipak, sve ono što je interesantno u ovom filmu je sasvim dovoljno da se KINO LIKA ne može tako lako otpisati. Ovaj film je još jedan primer kako je hrvatski film počeo na neki način da se približava svom nacionalnom biću u smislu artikulisanja problema zajednice, dočim se srpski film od toga udaljava. Iako na kraju ovog filma, Matanić ne uspeva da artikuliše jasnu poentu, a čini mi se da je njoj stremio, naročito u završnici, KINO LIKA u svojim zanimljivijim delovima izgleda kao intrigantan hrvatski slice of life film.

    Iako sam od početka smatrao da je Matanić prilično slab potencijal, i iako KINO LIKA taj utisak nije promenila, činjenica je da je sa ovim film on zreliji i zanimljiviji nego pre. To je takođe jedna od karakteristika savremenog hrvatskog filma, a koja se ne vidi samo kod Matanića nego i kod Brešana a to je da reditelji iz filma u film napreduju i sazrevaju.

    ReplyDelete