Uz šta vi spavate u snovima?
Malajube su kvartet iz Montreala. Imaju četiri albuma. I koliko se sećam sva četiri su odlična (naročito prva tri).
To ako volite progresivnu muziku (ja sam shvatio da je to "progresivna" muzika tek kada sam počeo da nalazim taj epitet uz većinu stvari koja mi se baš dopada). Malajube su progresivan pop. Jer prave progres od pop muzike ka psihodelično-transcendentnim stanjima/ prostorima/ "zvučanjima". Fontarabie rade to isto, ali na drugačiji način.
Fontarabie su projekat Juliena Mineau, pevača i frontmena Malajube.
Julien je navodno bio inspirisan zvukom koji proizvodi čelesta prilikom komponovanja. U tekstu iz koga prepisujem ove informacije stoji da je isti instrument zlorabio i Čajkovski.
Pored čeleste na albumu su korišćeni i: marksofon, vurlicer, melotron, teremin i sosafon. Ja nemam pojma ni da li su to sve instrumenti, niti da li se ovako nazivaju i na srpskom jeziku (feel free to edit).
Ali to je sve, jel da, ono što je najbitnije u mojim pisanjima.
Fontarabie su nežni. Lenčaranje nekada ume da bude takvo. Kad se uzvrte podsećaju me na rane Mercury Rev, a kada se smire na Deserter's Songs. Ali Fontarabie su više "mladićki" ili "dečački". Nekako se oseća da im šiške upadaju u muziku. Srca su im vrela.
Muzika ima filmičnih pasaža. I ti filmični pasaži umeju da budu trilerozni (DSM-5). Daleko od toga da sam ovde posegao za eufemizmom za nešto uz šta možete da kuntate. Ili posmatrate skrinsejver na sopstvenom kompjuteru. Bilo je par slično zvučećih izdanja na etiketi Ipecac (Patton voli te stvari). Kaada. Fantomas.
Između tih pasaža, koji kao da pričaju priču o Rosemary, njenoj bebi, Rosemary-noj romansi sa nekim tipom, o Parizu, mirisu Žitana i revolucije (iako je Kanada), smestile su se te nežne pop pesmice. I dok slušate miks imate utisak da smrt u rolci i ljubav u farmerkama očijukaju jedno drugo.
Naslovi su idiotski. Niko nikada ne bi rekao da se iza R.I.P.V.I.P. krije jedna elegantna gitaro-čelestna balada u kojoj francuska melodija lebdi iznad svirke kao povetarac po sunčanom danu. I toliko i traje. Par milovanja po obrazu.
A druge pesme zovu se: Morula, Blastula, 31.3.31, Larve humaine, Gastrula...
Plašim se da vam pomenem Flaming Lips, jer ćete, s pravom, reći da već preterujem sa njima i da ih verovatno vidim (i čujem) i u tegli sa filter-kafom. Ali, to je ta vedra melanholija. S tim što su srca Fontarabie vrela, i hlađenje još nije počelo.
A pitko ko The Cardigans. Taj vajb izmešanih šansona i šezdesetih (ponekad sa istom pompeznošću najboljih francuskih šansonjera, kao u Forcer a quitter ili Gastrula, koja kao da je orkestraciju pokrala od Marca Almonda koji ju je pokrao od Brela).
Treba vremena da se album privije uz vas. Jer ove kraće, instrumentalne deonice, koje lutaju po filmskoj istoriji, umeju da odvuku misli i čine da imate utisak da je album strašno dug, a zapravo je prekratak.
Idealan za leto i mladost koja se ne da.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Malajube su kvartet iz Montreala. Imaju četiri albuma. I koliko se sećam sva četiri su odlična (naročito prva tri).
To ako volite progresivnu muziku (ja sam shvatio da je to "progresivna" muzika tek kada sam počeo da nalazim taj epitet uz većinu stvari koja mi se baš dopada). Malajube su progresivan pop. Jer prave progres od pop muzike ka psihodelično-transcendentnim stanjima/ prostorima/ "zvučanjima". Fontarabie rade to isto, ali na drugačiji način.
Fontarabie su projekat Juliena Mineau, pevača i frontmena Malajube.
Julien je navodno bio inspirisan zvukom koji proizvodi čelesta prilikom komponovanja. U tekstu iz koga prepisujem ove informacije stoji da je isti instrument zlorabio i Čajkovski.
Pored čeleste na albumu su korišćeni i: marksofon, vurlicer, melotron, teremin i sosafon. Ja nemam pojma ni da li su to sve instrumenti, niti da li se ovako nazivaju i na srpskom jeziku (feel free to edit).
Ali to je sve, jel da, ono što je najbitnije u mojim pisanjima.
Fontarabie su nežni. Lenčaranje nekada ume da bude takvo. Kad se uzvrte podsećaju me na rane Mercury Rev, a kada se smire na Deserter's Songs. Ali Fontarabie su više "mladićki" ili "dečački". Nekako se oseća da im šiške upadaju u muziku. Srca su im vrela.
Muzika ima filmičnih pasaža. I ti filmični pasaži umeju da budu trilerozni (DSM-5). Daleko od toga da sam ovde posegao za eufemizmom za nešto uz šta možete da kuntate. Ili posmatrate skrinsejver na sopstvenom kompjuteru. Bilo je par slično zvučećih izdanja na etiketi Ipecac (Patton voli te stvari). Kaada. Fantomas.
Između tih pasaža, koji kao da pričaju priču o Rosemary, njenoj bebi, Rosemary-noj romansi sa nekim tipom, o Parizu, mirisu Žitana i revolucije (iako je Kanada), smestile su se te nežne pop pesmice. I dok slušate miks imate utisak da smrt u rolci i ljubav u farmerkama očijukaju jedno drugo.
Naslovi su idiotski. Niko nikada ne bi rekao da se iza R.I.P.V.I.P. krije jedna elegantna gitaro-čelestna balada u kojoj francuska melodija lebdi iznad svirke kao povetarac po sunčanom danu. I toliko i traje. Par milovanja po obrazu.
A druge pesme zovu se: Morula, Blastula, 31.3.31, Larve humaine, Gastrula...
Plašim se da vam pomenem Flaming Lips, jer ćete, s pravom, reći da već preterujem sa njima i da ih verovatno vidim (i čujem) i u tegli sa filter-kafom. Ali, to je ta vedra melanholija. S tim što su srca Fontarabie vrela, i hlađenje još nije počelo.
A pitko ko The Cardigans. Taj vajb izmešanih šansona i šezdesetih (ponekad sa istom pompeznošću najboljih francuskih šansonjera, kao u Forcer a quitter ili Gastrula, koja kao da je orkestraciju pokrala od Marca Almonda koji ju je pokrao od Brela).
Treba vremena da se album privije uz vas. Jer ove kraće, instrumentalne deonice, koje lutaju po filmskoj istoriji, umeju da odvuku misli i čine da imate utisak da je album strašno dug, a zapravo je prekratak.
Idealan za leto i mladost koja se ne da.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
"Nekako se oseća da im šiške upadaju u muziku" hahaha, zbog ovoga skidam, ali cenim da mi se ćene svideti... svuda u ponudi samo 128 kbps max?
ReplyDelete320 na israbox ima , da poslusam uz jutarnju kaficu , nadam se da nece potjerati na WC ;)
ReplyDeleteFino ti ovo, 3 -- uzeo opet da čitam "Mulej" Erlenda Lua, pao mrak na laptop, čuje se intrigantniji zvuk nego što zvuče prethodne pesme, ustanem iz fotelje da vidim koja je, R.I.P.V.I.P; to je to, velike uši čuju slično.
ReplyDelete