INTERPOL - El Pintor (Matador)

Da, ja sam autor ovog tvita:

Ja kao volim Interpol. Ja kao obožavam Interpol. Malo pre sam "na suvo" (dakle, Google-free) pokušavao da se setim koliko Interpol imaju albuma, jer ja onaj "četvrti" najviše volim, a nikako ne mogu da se setim koja su tri pre njega bila. Tačnije, ne mogu da se setim Our Love To Admire. A taj album mi je čak i drag, imam i majicu (fala, Olja?).

Poenta onoga što želim da vam kažem je da "najviše volim" ne znači "znam svaki trek u sekund, upoznat sam sa verzijama, obradama i remiksima, znam tačno sa kog albuma i koja po redu je ta pesma i naravno da znam devojačko prezime žene producenta". Jer ne znam. A, ipak, "najviše volim", sa ili bez navodnika. Jer da najviše ne volim ne bih bio tu, sa ušima velikim kao u afričkog slona i srcem sa više otvorenih vrata nego dupe Naprednjaka, tu ispred El Pintora.

Kao i uvek, ako vas zanima ozbiljno mišljenje (sa ili bez navodnika, zavisi od vas) uvek možete da odete da pročitate šta Pitchfork misli. Što se mene tiče, jedino zanimljivo je poređenje zvuka Interpol sa nošenjem naočara za sunce u zatvorenom prostoru. To razumem. I kad god mogu radim.
A moje, ionako nejako, mišljenje o ovoj publikaciji dodatno je srozano njihovom konstatacijom da je "Četvorka" najgori album u opusu benda, jer je "lišen hukova, refrena i svih onih elemenata koje slušanje muzike čine prijatnim", smećući (er to reč?) s uma da su upravo tim metodom Interpol prvi i jedini put u karijeri probali nešto drugačije (i ako mene pitate uspeli, samo potražite onaj prvoliknuti "mutt rip" koji je još više doomy and gloomy od originalnog izdanja).

Interpol voliš i slušaš zato što zvuče kao Interpol. I zato što je fizički i psihički nemoguće istu količinu vremena posvetiti Joy Division. Plus, šta god vi mislili ili u komentarima rekli, Interpol izgledaju jebeno kulje. Odelo čini čoveka u ovom slučaju.

Nažalost, bojim se da se ništa od prethodno rečenog ne može preneti i primeniti i na El Pintor. Krenimo od blesave ideje da se još jedan album (jer "Četvrti" album zapravo nosi ime benda) nazove Interpol samo u anagramskoj varijanti (nećemo valjda o tome da "el pintor" znači slikar). To bi trebalo da znači da su stvari pretumbane, zakamuflirane, da liče, podsećaju i kriju "stari dobri zvuk". A pred nama je, zapravo, album koji može biti više "Interpol" samo da je nazvan I.N.T.E.R.P.O.L. Kako je i trebalo da bude nazvan, pa da sve shvatimo kao teško svarljivu, ali, ipak podnošljivu, sprdnju na sopstveni račun.

Jedan ceo dan na odmoru posvetio sam slušanju samo El Pintor. Jedan ceo dan pre toga pripremao sam se i terao sebe na to. Onih prvih, "preliminarnih" desetak slušanja (kod kuće), kao nikad do sada (a naročito za jedan album koji bi trebalo da mi se sviđa!) odgovarali su me od toga.

More, sunce, Eli, Žozefina, plaža. I ja. I El Pintor.

Sve što volim na ovom svetu na jednom mestu.

Osam sati kasnije noćna mora je konačno bila gotova. Ja sam mogao da isključim ajpod, spakujem stvari i krenem put sobe-pa-na-večeru, srećan što više ne moram da slušam El Pintor.

All The Rage Back Home je (skoro) odličan i "klasičan" Interpol singl. Trebalo mi je više od petnaest slušanja da to shvatim, i to mi je dalo nadu da ću slične sreće biti i sa albumom. Nažalost (NAŽALOST!!!), nije bilo tako. El Pintor je proizvod benda koji se trudi da bude Interpol i skorrrro to i jeste. I baš to skorrrro ruži i uništava čitavu stvar. Na El Pintoru, što je i za prethodna izdanja benda bio oridžinal trejdmark (da se razumemo...), nema trunke iskrene emocije. Ali nema ni iskrene želje za fejkovanjem, već se i fejkovanje fejkuje. I to loše. I to je mana.

Pesme kao da je krojio kompjuter kome su pre toga puštena tri prva albuma (i naravno, ne "četvrti"!). Glas Ian Curtisovog plejbojevski zgodnog brata je tu. Mehanički precizni očaj, takođe. Oproštajne poruke nesrećnih tinejdžerki praktično se same pišu. Ali, u životu je i inače strašno kad nešto nepodnošljivo liči, a nije. A ako se radi o "zvuku Interpol" to je tek tragedija za sebe.
Nije mi jasno zašto se bend uplašio za sebe i "đokovićevski neobjašnjivo" (moderna psihologija je skoro usvojila taj termin) krenuo u defanzivnu samo-imitaciju, zaboravljajući da je i pre toga sadržaj zapravo bio smela i zeitegeistna "imitacija sadržaja" (vi ubacite emociju koju ste osećali po sopstvenoj želji).

Međ' skromnih deset pesama tek tri bih izdvojio, ali ne zato što se radi o predlošcima za Interpol antologiju, već zato što i nije bilo potrebno mnogo da se bude drugačiji od refleksije refleksije refleksije... Everything Is Wrong, jer uprkos odsustvu basiste Carlosa D-ija, bas postoji, gitarica ide u falseto, a pesma je u klasičnom srednje-lažnotrileroznom tempu. I zvuči kao da je ljubavna, što je izdvojilo. Tidal Wave je svakako najbolja stvar ovde, jer sebi krči put atipičnijim Interpol pomagalima. Melodija je mekša, nostalgičnija, cela stvar iako nije ambijentalna, pre deluje kao neki oblak magle (tidal wave?) kroz koji sporo prolazimo. Bend deluje opuštenije, kao da pesmu nije napravio sa gore konstatovanim ciljem, već iz iskrene i lažne letargije. Završna Twice As Hard nije loša. Pre svega jer za razliku od prethodnih devet manjka ritmom, a i dobrim delom deluje kao da je Paul Banks davi, i davi, i davi. Zvuči smešno, ali pesmi je pomoglo.

Jedna jedina stvar kojom me El Pintor zaintrigirao, a što mi pre nije bilo toliko očigledno, jeste koliko Interpol (a samim tim i svi njihovi klovnovi) zvuče kao R.E.M., a ne Joy Division i svi njima slični got bendovi koji im se obično spočitavaju. El Pintor je prepun Buckovskih gitara, R.E.M. ritmova, Stipeovskog "jecaja u dobroj kondiciji". Document, Green, New Adventures in Hi-Fi, Monster. Obratite pažnju. Čini mi se da ne lupam. A možda sam u pravu još od kad su R.E.M. obradili NYC. Naravno, ni ovde nema traga želji da se rekreira akutna kriza svih/srednjih godina koja prožima karijeru R.E.M., već se radi o pukoj audiofiolskoj naklonosti i osećaju da tamo nečega ima, čega ovde nema.

Slušajući El Pintor zaboravićemo da i replikanti imaju dušu.


SELEKTAH: No Vog/ 10