Za tinejdžere. Ali kakve?
Dimbo mi je svojevremeno rekao da je ovo odlična adaptacija knjige Meg Rosoff. Nisam čitao, ne mogu da sudim, ali ako Dimbo kaže da zbog nečega vredi...
Mislim da je najveći problem How I Live Now to što Kevin Macdonald (čije sam radove Touching The Void i The Last King Of Scotland cenio kao solidne) nije odlučio koliko će "rejtid" njegov film biti. Zbog toga tretman priče varira od klišeiziranih-idiličnih scena "klasičnog" coming-of-age filma, koje ovde dočaravaju "izgubljeni raj" do nekih vrlo smelih rešenja u drugom delu filma koja bi čak mogla da rame uz rame stanu sa ekranizacijom McCarthy-jevog The Road.
Saoirse Ronan igra tinejdžerku Daisy (u prvom delu filma možda i "prenadrkano") koja iz Amerike dolazi u Englesku, u posetu tetki. S obzirom da se već na aerodromu oseća miris vanrednog stanja, nije jasno (ili nije objašnjeno) zašto je ona odabrala da ih baš sada poseti. Ubrzo se zaljubljuje u svog rođaka (i to prolazi bez većih primedbi u nastavku filma), ali baš kada se stvari rasplinu u "dugo, toplo leto", stiže rat, u vidu neobjašnjenog, terorističkog napada na Ujedinjeno kraljevstvo. Daisy biva odvojena od braće, i sa sestricom prebačena u privremeni dom. Zašto su im dani ispunjeni poljoprivrednim radom, kao da je u pitanju konc-logor ili neki omaž "engleskoj solidarnosti" za vreme Drugog svetskog rata, nije mi bilo jasno. U drugoj polovini filma pratimo mučni Daisy-in povratak kući, što je obrnuta tema mnogih ratnih filmova. U tom delu filma, rat pokazuje svoju odvratnu glavu, ali nam pokazuje "društvena rešenja" kakva smo uveliko odgledali u mnogim zombijevskim filmovima i serijama katastrofe, pomenutom The Road...
Neko je očigledno mislio da će ta mera i ružnoća realnosti biti dovoljno za tinejdžere koji su ka ovom pojurili u želji da vide svoju veliku ratnu ljubavnu priču.
Na početku filma, efektno je, kroz niz unutrašnjih glasova, koji poput roja osa šizofrenično napadaju Daisy, prikazan "klasičan" svet tinejdžera izbombardovanog terapijskim i marketinškim porukama "kako da sebi pomogne". Malo toga joj je kasnije pomoglo da preživi, ali je dalo dobar uvid u život moderne tinejdžerke. A možda i u razloge zašto je ona na kraju uspela da preživi. Ne znam
SELEKTAH: 4minus/ 10
Dimbo mi je svojevremeno rekao da je ovo odlična adaptacija knjige Meg Rosoff. Nisam čitao, ne mogu da sudim, ali ako Dimbo kaže da zbog nečega vredi...
Mislim da je najveći problem How I Live Now to što Kevin Macdonald (čije sam radove Touching The Void i The Last King Of Scotland cenio kao solidne) nije odlučio koliko će "rejtid" njegov film biti. Zbog toga tretman priče varira od klišeiziranih-idiličnih scena "klasičnog" coming-of-age filma, koje ovde dočaravaju "izgubljeni raj" do nekih vrlo smelih rešenja u drugom delu filma koja bi čak mogla da rame uz rame stanu sa ekranizacijom McCarthy-jevog The Road.
Saoirse Ronan igra tinejdžerku Daisy (u prvom delu filma možda i "prenadrkano") koja iz Amerike dolazi u Englesku, u posetu tetki. S obzirom da se već na aerodromu oseća miris vanrednog stanja, nije jasno (ili nije objašnjeno) zašto je ona odabrala da ih baš sada poseti. Ubrzo se zaljubljuje u svog rođaka (i to prolazi bez većih primedbi u nastavku filma), ali baš kada se stvari rasplinu u "dugo, toplo leto", stiže rat, u vidu neobjašnjenog, terorističkog napada na Ujedinjeno kraljevstvo. Daisy biva odvojena od braće, i sa sestricom prebačena u privremeni dom. Zašto su im dani ispunjeni poljoprivrednim radom, kao da je u pitanju konc-logor ili neki omaž "engleskoj solidarnosti" za vreme Drugog svetskog rata, nije mi bilo jasno. U drugoj polovini filma pratimo mučni Daisy-in povratak kući, što je obrnuta tema mnogih ratnih filmova. U tom delu filma, rat pokazuje svoju odvratnu glavu, ali nam pokazuje "društvena rešenja" kakva smo uveliko odgledali u mnogim zombijevskim filmovima i serijama katastrofe, pomenutom The Road...
Neko je očigledno mislio da će ta mera i ružnoća realnosti biti dovoljno za tinejdžere koji su ka ovom pojurili u želji da vide svoju veliku ratnu ljubavnu priču.
Na početku filma, efektno je, kroz niz unutrašnjih glasova, koji poput roja osa šizofrenično napadaju Daisy, prikazan "klasičan" svet tinejdžera izbombardovanog terapijskim i marketinškim porukama "kako da sebi pomogne". Malo toga joj je kasnije pomoglo da preživi, ali je dalo dobar uvid u život moderne tinejdžerke. A možda i u razloge zašto je ona na kraju uspela da preživi. Ne znam
SELEKTAH: 4minus/ 10
za ovo (jos) ne znam ali je The Road jedan od najodvratnijih / najboljih filmova koje sam gledao poslednjih godina. ta kolicina beznadeznosti&crnila je skoro pa savrseno prenesena iz knjige na film. a vigo je impresivan.
ReplyDelete