Pogledajte ovo, pa ponovo pogledajte Tilva Roš
La Playa DC je 2012. prikazan u okviru kanske sekcije "Un Certain Regard". Možda ja nemam najbolju predstavu o kritijerumima za ulazak filma u ovo bojno polje, ali nakon prvih pola sata delovalo mi je da je selektor uvrstio film samo ezoterije radi tj činjenice da iz Kolumbije ne dolazi baš puno "pristojnog" materijala (er sam u krivu?). Kako god, bitno je da je ostatak filma objasnio da reditelj Juan Andres Arango Garcia ima da ponudi više od pukog "festivalskog"/"socijalnog" što nam se obično nudi kad su u pitanju "male kinematografije".
Priča, istina, jeste Tilva Roš. Tomas je sa majkom i dva brata prebegao sa obale Kolumbije u grad (da li je u pitanju Bogota ili nešto manje, ne znam, a i ovo prvo sam shvatio tek iz imdb-ovog prikaza). Po dolasku u grad stariji brat postaje sitni krimos, a drugi, mlađi, postaje narkos. Kada odnosi u porodici postanu nepodnošljivi, Tomas je, iako jedini "normalan" praktično isteran iz kuće. On pronalazi starije brata i odlučje da njih dvojica treba zajedno da pomognu mlađem. Ali, ova dvojica zarobljeni su u neke svoje odluke...
Film predvidljivo ima anhepi end.
Ono čime La Playa DC pleni jeste što Garcijini početnici uopšte ne deluju kao početnici, niti je ovaj pokušavao da uhvati tu vrstu "šarma". Naprotiv, zažmurite i zamislite da je ovo neka latino četvrt "eleja" i videćete pred sobom nepoznate, ali vrlo dobre glumce, koji ne deluju kao da su zamoljeni da improvizuju, već se vrlo kontrolisano drže zadatka koji im je poveren.
Ono drugo, daleko impresivnije jeste Garcijina režija. On ume da postavi kadar, zna kako da ga lepo slika (bez jurenja "lepih slika") i funkcionalno priča priču, ne gubeći vreme u "produženim tišinama" u kakve ovakvi filmovi često umeju da zapadnu, e da bi ukačili setu i "neizrecivo" u životima svojih junaka. Garcia nas drži u ubeđenju da se priča preliva iz dana u dan, ali vremenski skokovi su zapravo daleko teže merljivi i više u funkciji kreiranja atmosfere, nečega što, također, ne manjka u ovom filmu.
Slažem se da je priča o "mustrama" za šišanje koje Tomas dizajnira za lokalni salon dato previše pažnje i da je taj novogangsterski-retroplemenski fazon ispao ključan za film, iako nije. I to su verovatno najlošije deonice filma, bez fine karakterizacije i emocija koje nalazimo u ostatku filma.
Nije nešto što morate. Ali svakako nije neprijatno iznenađenje.
SELEKTAH: 6plus/ 10
La Playa DC je 2012. prikazan u okviru kanske sekcije "Un Certain Regard". Možda ja nemam najbolju predstavu o kritijerumima za ulazak filma u ovo bojno polje, ali nakon prvih pola sata delovalo mi je da je selektor uvrstio film samo ezoterije radi tj činjenice da iz Kolumbije ne dolazi baš puno "pristojnog" materijala (er sam u krivu?). Kako god, bitno je da je ostatak filma objasnio da reditelj Juan Andres Arango Garcia ima da ponudi više od pukog "festivalskog"/"socijalnog" što nam se obično nudi kad su u pitanju "male kinematografije".
Priča, istina, jeste Tilva Roš. Tomas je sa majkom i dva brata prebegao sa obale Kolumbije u grad (da li je u pitanju Bogota ili nešto manje, ne znam, a i ovo prvo sam shvatio tek iz imdb-ovog prikaza). Po dolasku u grad stariji brat postaje sitni krimos, a drugi, mlađi, postaje narkos. Kada odnosi u porodici postanu nepodnošljivi, Tomas je, iako jedini "normalan" praktično isteran iz kuće. On pronalazi starije brata i odlučje da njih dvojica treba zajedno da pomognu mlađem. Ali, ova dvojica zarobljeni su u neke svoje odluke...
Film predvidljivo ima anhepi end.
Ono čime La Playa DC pleni jeste što Garcijini početnici uopšte ne deluju kao početnici, niti je ovaj pokušavao da uhvati tu vrstu "šarma". Naprotiv, zažmurite i zamislite da je ovo neka latino četvrt "eleja" i videćete pred sobom nepoznate, ali vrlo dobre glumce, koji ne deluju kao da su zamoljeni da improvizuju, već se vrlo kontrolisano drže zadatka koji im je poveren.
Ono drugo, daleko impresivnije jeste Garcijina režija. On ume da postavi kadar, zna kako da ga lepo slika (bez jurenja "lepih slika") i funkcionalno priča priču, ne gubeći vreme u "produženim tišinama" u kakve ovakvi filmovi često umeju da zapadnu, e da bi ukačili setu i "neizrecivo" u životima svojih junaka. Garcia nas drži u ubeđenju da se priča preliva iz dana u dan, ali vremenski skokovi su zapravo daleko teže merljivi i više u funkciji kreiranja atmosfere, nečega što, također, ne manjka u ovom filmu.
Slažem se da je priča o "mustrama" za šišanje koje Tomas dizajnira za lokalni salon dato previše pažnje i da je taj novogangsterski-retroplemenski fazon ispao ključan za film, iako nije. I to su verovatno najlošije deonice filma, bez fine karakterizacije i emocija koje nalazimo u ostatku filma.
Nije nešto što morate. Ali svakako nije neprijatno iznenađenje.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment