Spremam neke specijale inspirisane (mada bolje reći "povezane sa") John Peelom, pa sam stigao do Nine Nastasie, broja njenih gostovanja u Beogradu, kao i do toga da li sam ja tome uopšte prisustvovao. Uz pomoć Inkala (@popdepression) osvetlio sam zatamnjeni deo iz svoje prošlosti i otkrio da ne samo da sam bio na (drugom) koncertu Nine Nastasie, već i da sam o tome pisao za B92.net u svojoj rubrici Witches Selektah.
Sada mi ostaje samo da probam da u svom domu pronađem snimak tog koncerta.
Ako mi ga je Inkal dao.
Ako snimak postoji.
Evo tog teksta i reakcijine fotografije (koju i dalje koristim bez dozvole), a nadam se da se novi vlasnici starog B92 neće ljutiti što sam ovo preneo.
Nina Nastasia je magija. Gledati je uživo u prostoru koji se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep (velika sala Doma Omladine) znači pristati na muke zarad strasti, sladostrasti, znači po svaku cenu zamišljati da si negde drugde, a onda se na talasu muzike odbaciti još dalje. Cape May, sastav koji je nastupio pre Nine, i kasnije muzicirao sa njom, ne liči na Iron&Wine, kako (mi) je to Inkal Popdepression rekao.
Pre podsećaju na neku depresivniju, skoro-šugejz, varijantu ne-marijači pesama Calexico. Ali, gotika njihovog dron-kantrija pravi odličan štimung za onu koja dolazi. A ona dolazi krajnje nenametljivo, sa bjorkastim punđicama na temenu, u crnoj bluzi bez rukava koja ide uz telo (sa malom rupom na desnoj plećki, koja kao da je od otkinutog bedža, nagađam), u crnoj haljini do iznad kolena, naziru se snežno bele butine i vide bela kolena, crne dokolenice i crne sandale na štiklu (valjda se to tako kaže). Jedna crna narukvica, kao traka, obmotana oko ruke. Akustična gitara. Prsti koji dok prebiraju po gitari kontrolisano drhte, sve manje, kako koncert odmiče. Glava nežno zabačena ka leđima, i oči koje žmure dok glas, taj izvor magije, miluje okupljene, seče ih svim svojim oštricama, kaplje po nama kao da je otkinut od sunca... uh!!!
Spremna da se dvaput zahvali ekipi organizatora koji su joj omogućili da dođe u Beograd, Nina sem osmehnutih „thankyou“ ne troši mnogo reči između pesama. Čini mi se da je samo jednom najavila neku pesmu, predivnu Love Song. Kao i u (najvećem) slučaju sa njenim albumima, pesme teku kao da su deo jedne. Counting Up Your Bones je moj favorit. Iako je Stormy Weather zapravo pravo slatko od apokalipse. Bend koji je prati- jedan čelista, jedan klavijaturista, jedan bubnjar, jedan harmonikaš koji je i basista i jedan gitarista, svi oni samo su pojačana tišina dok ona peva. Brundavi zvukovi dečijih noćnih mora koje se igraju u pozadini, dok ih „mamina“ uspavanka guta jednog po jednog. Oni su ono što njenom mlečnomračnom folku/i/ili/kantriju daju art notu, oni su ti koji sprečavaju da nam dah bude sasvim oduzet. Oni su osvetoljubivi muzičari u prisustvu sirene. Da su mogli, oni bi zaspali na sceni, i mi ne bi imali ništa protiv, kao što je acapella početak koncerta i njegov solo-završetak pokazao. Bilo bi divno kada bi Nina pružila sebi priliku, kao Joanna Newsom, da neki kreativni ljudi udruže snage i magiju njenog glasa obuku u podjednako skupoceno ruho.
Dok Nina peva, vreme stoji, ne ide mu se dalje. U njenim pesmama ima sasvim dovoljno nade, da se sve ostalo može da se izgubi. Fokusirana na pesme sa poslednjeg albuma On Leaving, Nina, mahom, otkriva da hronologija njenih izdanja ima samo spoljašnju svrhu, jer sve pesme potiču (... teku, krvare, žubore, sleću, kikoću se, jezde...) iz istih šuma u kojima su i Kate Bush jurili lovački psi ljubavi. I kada je nekih dva sata kasnije slušam kako priča o svojim nastupima sa ljudima iz Huun Huur Tu-a, o tome kako su gledali zajedno Spinal Tap i smejali se u različitim razmacima (jer je nekima trebalo i prevesti šta se dešava), ili kakav je bio John Peel „in person“, ne mogu da se otmem utisku da je Nina „tipičan“ primerak lepo vaspitane, goodhearted, curice zaposednute „demonima“ svoje umetnosti. Znam da to zvuči kao jeftina definicija. Ali je zapravo sve što možete da tražite i dobijete od jednog muzičara- magiju na sceni, domaćicu van scene. I na kraj ovog pisanja stavljam DŽINOVSKI OSMEH.
Hvala „reakciji“, čijom fotografijom, bez dozvole, ukrašavam ovo pisanje.
Sada mi ostaje samo da probam da u svom domu pronađem snimak tog koncerta.
Ako mi ga je Inkal dao.
Ako snimak postoji.
Evo tog teksta i reakcijine fotografije (koju i dalje koristim bez dozvole), a nadam se da se novi vlasnici starog B92 neće ljutiti što sam ovo preneo.
Nina Nastasia je magija. Gledati je uživo u prostoru koji se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep (velika sala Doma Omladine) znači pristati na muke zarad strasti, sladostrasti, znači po svaku cenu zamišljati da si negde drugde, a onda se na talasu muzike odbaciti još dalje. Cape May, sastav koji je nastupio pre Nine, i kasnije muzicirao sa njom, ne liči na Iron&Wine, kako (mi) je to Inkal Popdepression rekao.
Pre podsećaju na neku depresivniju, skoro-šugejz, varijantu ne-marijači pesama Calexico. Ali, gotika njihovog dron-kantrija pravi odličan štimung za onu koja dolazi. A ona dolazi krajnje nenametljivo, sa bjorkastim punđicama na temenu, u crnoj bluzi bez rukava koja ide uz telo (sa malom rupom na desnoj plećki, koja kao da je od otkinutog bedža, nagađam), u crnoj haljini do iznad kolena, naziru se snežno bele butine i vide bela kolena, crne dokolenice i crne sandale na štiklu (valjda se to tako kaže). Jedna crna narukvica, kao traka, obmotana oko ruke. Akustična gitara. Prsti koji dok prebiraju po gitari kontrolisano drhte, sve manje, kako koncert odmiče. Glava nežno zabačena ka leđima, i oči koje žmure dok glas, taj izvor magije, miluje okupljene, seče ih svim svojim oštricama, kaplje po nama kao da je otkinut od sunca... uh!!!
Spremna da se dvaput zahvali ekipi organizatora koji su joj omogućili da dođe u Beograd, Nina sem osmehnutih „thankyou“ ne troši mnogo reči između pesama. Čini mi se da je samo jednom najavila neku pesmu, predivnu Love Song. Kao i u (najvećem) slučaju sa njenim albumima, pesme teku kao da su deo jedne. Counting Up Your Bones je moj favorit. Iako je Stormy Weather zapravo pravo slatko od apokalipse. Bend koji je prati- jedan čelista, jedan klavijaturista, jedan bubnjar, jedan harmonikaš koji je i basista i jedan gitarista, svi oni samo su pojačana tišina dok ona peva. Brundavi zvukovi dečijih noćnih mora koje se igraju u pozadini, dok ih „mamina“ uspavanka guta jednog po jednog. Oni su ono što njenom mlečnomračnom folku/i/ili/kantriju daju art notu, oni su ti koji sprečavaju da nam dah bude sasvim oduzet. Oni su osvetoljubivi muzičari u prisustvu sirene. Da su mogli, oni bi zaspali na sceni, i mi ne bi imali ništa protiv, kao što je acapella početak koncerta i njegov solo-završetak pokazao. Bilo bi divno kada bi Nina pružila sebi priliku, kao Joanna Newsom, da neki kreativni ljudi udruže snage i magiju njenog glasa obuku u podjednako skupoceno ruho.
Dok Nina peva, vreme stoji, ne ide mu se dalje. U njenim pesmama ima sasvim dovoljno nade, da se sve ostalo može da se izgubi. Fokusirana na pesme sa poslednjeg albuma On Leaving, Nina, mahom, otkriva da hronologija njenih izdanja ima samo spoljašnju svrhu, jer sve pesme potiču (... teku, krvare, žubore, sleću, kikoću se, jezde...) iz istih šuma u kojima su i Kate Bush jurili lovački psi ljubavi. I kada je nekih dva sata kasnije slušam kako priča o svojim nastupima sa ljudima iz Huun Huur Tu-a, o tome kako su gledali zajedno Spinal Tap i smejali se u različitim razmacima (jer je nekima trebalo i prevesti šta se dešava), ili kakav je bio John Peel „in person“, ne mogu da se otmem utisku da je Nina „tipičan“ primerak lepo vaspitane, goodhearted, curice zaposednute „demonima“ svoje umetnosti. Znam da to zvuči kao jeftina definicija. Ali je zapravo sve što možete da tražite i dobijete od jednog muzičara- magiju na sceni, domaćicu van scene. I na kraj ovog pisanja stavljam DŽINOVSKI OSMEH.
Hvala „reakciji“, čijom fotografijom, bez dozvole, ukrašavam ovo pisanje.
Propustio si na napišeš/dopišeš najbitniju stvar, a ta je da sam i ja bio tamo /i dve nedelje ranije i na drugom Lembčopu/ i džinovski se osmehivao; sigurno znaš da je Bird of Cuzco baš Džon Pil.
ReplyDelete