Ko o čemu... (bog o raju)
The Flaming Lips su najveći bend našeg (mog i tvog) doba. Kraj vica.
Na Noć veštica 2011. godine The Flaming Lips su objavili kompoziciju 7 Skies H3 koja je trajala tačno 24 sata. Pesma/kompozicija/dah večnosti bio je objavljen na USB-u smeštenom unutar stvarne ljudske lobanje (barem tako tvrde) i napravljeno je samo 13 kopija. Koje su potom prodate za po 5.000$ za komad.
Skoro tri godine kasnije ja i dalje nisam preslušao celu stvar. I to mi je pored nepoklanjanja više pažnje i vremena mojim curama stvar koja me najviše bolucka. Kad razmišljam o vremenu, i kako prolazi.
I jasno mi je da ću jednom kada se odlučim na taj (verovatno višednevni) sešn to biti na uštrb one druge stvari koja me bolucka.
I to vam je sva kosmička nepravda života. Živimo u samo jednom vremenu. Za razliku od The Flaming Lips.
Ali ovaj bend je svestan naših muka. I zato je ove godine tokom čuvenog Record Store Day-a (koji samo Gilles zove "Record Shop Day", jer brat zna...) objavljeno vinilno izdanje, u samo 7.500 primeraka (ja sam svoj propustio, jer sam se cenjkao sa Amazonom, moron!), a potom i CD/ digitalno na kome je ekstrakovano 50-ak minuta materijala koji je potom podeljen u 10 "numera".
I taj ekstrakt ja sam konačno okusio pre par dana. I od tada mi pocuri voda na usta svaki put kad pritisnem "plej".
Da, radi se o još jednom The Flaming Lips masterpisu, drugom po redu ove godine.
Sem u slučaju da niste nikada čuli nijedan od albuma theFL učiniće vam se da je tok albuma "neobičan", prelazi s pesme na pesmu su ponekad "neobičniji", a i same kompozicije povremeno ne deluju kao kompozicije već kao odušci muci nemogućnosti (al' sam naslagao!) da se stotinak minuta sabije u pet-šest.
Za sve ostale biće ovo "samo još jedan The Flaming Lips" album.
Iako je (izvorni materijal) snimljen i objavljen tačno na sredini između Embryonic (2009) i The Terror (2013), ovaj ekstrakt ne deluje kao nešto što se odigralo tačno na pola puta, između ekstremnijeg i eksperimentalnijeg zvuka i kosmičkog putovanja u crnu rupu. U najvećoj meri on je neka vrsta ambijentalnijeg, nežnijeg introa u The Terror, ali povremeni napadi ludila odvlače kompletan utisak na neki put za sebe, kosmički Divlji zapad, ako mene pitate. 7 Skies H3 u ovoj varijanti deluje kao audio-novela koja koristi motive, atmosferu i saspens vesterna dok priča o još jednom osvajanju Novog sveta.
Album otvara osmominutni ultimativni obrazac theFL melodrame, mračne, zadimljene atmosfere preko koje Coyne baja vokabularom koji uvek iznova pita i konstatuje "Do you realize". Tek povremeno prostruje glasovi koji kao da dopiru sa nekog radija ili TV-a ili iz naše galaksije. Sve se pretače u Meepy Morp sa kojom ulazimo u kanjon i počinje tenzija. Da li će svemirska kočija bezbedno stići do svog cilja. Battling Voices From Beyond je prvi snažan kontakt sa vestern akcijom. Stampedo bubnjeva prate semplovani horski glasovi dok naš junak sam jezdi prema plamtećoj zvezdi, a izdaleka počinju da mu se prikradaju svemirski "divljaci". In A Dream je mašinski-kraut koji smiruje stvari i fokusira se na glavne junake. Dok se jedni spremaju za spavanje, drugi se spremaju za sanjanje. O' my darlin, ne brini ništa. Zatim sledi serenadiranje pod sjajem zvezda u Metamorphosis.
Requiem je nežna, blago ježeća uspavanka. Kakvu obično prekine pucanj. I taj pucanj biva pripremljen škrgutavim zvucima svemirskih šerpi i lonaca koji se njišu na vetru, dok pocepano platno jedne od kočija karavana treperi na vetru.
Riot In My Brain je Morricone na esidu ubačen u kotao i okružen kanibalima koji će ga upravo pretvoriti u pihtije. Krici divljaka uz jezivu tutnjavu bubnjeva sjuruju se sa svih strana. Borba, pucnji, krici. Bend se zahuktava i testira fizičke granice svoje svirke.
Nakon toga ulazi naslovna tema, sve sa pravim pravcatim prizvukom filmske muzike. Kamera kruži iznad leševa. Laserski pištolji u pesku. Kako se bližimo kraju teme, dah smrti sve je jeziviji. A zvuk hladniji. Jutro posle koje ovde sviće nema puno milosti.
Poslednja pesma, Can't Let It Go, otkriva nam da je naš junak preživeo, da lagano jezdi na svom svemirskom konju, ponižen još jednom spoznajom da ni u svemiru neće pronaći mir za kojim traga.
Tu je već uveliko jasno da niko sem theFL ne bi mogao da ispriča i muzikom isprati ovu priču.
Director's cut verzija tog filma traje 24 sata, ne zaboravite.
SELEKTAH: 9plus/ 10
The Flaming Lips su najveći bend našeg (mog i tvog) doba. Kraj vica.
Na Noć veštica 2011. godine The Flaming Lips su objavili kompoziciju 7 Skies H3 koja je trajala tačno 24 sata. Pesma/kompozicija/dah večnosti bio je objavljen na USB-u smeštenom unutar stvarne ljudske lobanje (barem tako tvrde) i napravljeno je samo 13 kopija. Koje su potom prodate za po 5.000$ za komad.
Skoro tri godine kasnije ja i dalje nisam preslušao celu stvar. I to mi je pored nepoklanjanja više pažnje i vremena mojim curama stvar koja me najviše bolucka. Kad razmišljam o vremenu, i kako prolazi.
I jasno mi je da ću jednom kada se odlučim na taj (verovatno višednevni) sešn to biti na uštrb one druge stvari koja me bolucka.
I to vam je sva kosmička nepravda života. Živimo u samo jednom vremenu. Za razliku od The Flaming Lips.
Ali ovaj bend je svestan naših muka. I zato je ove godine tokom čuvenog Record Store Day-a (koji samo Gilles zove "Record Shop Day", jer brat zna...) objavljeno vinilno izdanje, u samo 7.500 primeraka (ja sam svoj propustio, jer sam se cenjkao sa Amazonom, moron!), a potom i CD/ digitalno na kome je ekstrakovano 50-ak minuta materijala koji je potom podeljen u 10 "numera".
I taj ekstrakt ja sam konačno okusio pre par dana. I od tada mi pocuri voda na usta svaki put kad pritisnem "plej".
Da, radi se o još jednom The Flaming Lips masterpisu, drugom po redu ove godine.
Sem u slučaju da niste nikada čuli nijedan od albuma theFL učiniće vam se da je tok albuma "neobičan", prelazi s pesme na pesmu su ponekad "neobičniji", a i same kompozicije povremeno ne deluju kao kompozicije već kao odušci muci nemogućnosti (al' sam naslagao!) da se stotinak minuta sabije u pet-šest.
Za sve ostale biće ovo "samo još jedan The Flaming Lips" album.
Iako je (izvorni materijal) snimljen i objavljen tačno na sredini između Embryonic (2009) i The Terror (2013), ovaj ekstrakt ne deluje kao nešto što se odigralo tačno na pola puta, između ekstremnijeg i eksperimentalnijeg zvuka i kosmičkog putovanja u crnu rupu. U najvećoj meri on je neka vrsta ambijentalnijeg, nežnijeg introa u The Terror, ali povremeni napadi ludila odvlače kompletan utisak na neki put za sebe, kosmički Divlji zapad, ako mene pitate. 7 Skies H3 u ovoj varijanti deluje kao audio-novela koja koristi motive, atmosferu i saspens vesterna dok priča o još jednom osvajanju Novog sveta.
Album otvara osmominutni ultimativni obrazac theFL melodrame, mračne, zadimljene atmosfere preko koje Coyne baja vokabularom koji uvek iznova pita i konstatuje "Do you realize". Tek povremeno prostruje glasovi koji kao da dopiru sa nekog radija ili TV-a ili iz naše galaksije. Sve se pretače u Meepy Morp sa kojom ulazimo u kanjon i počinje tenzija. Da li će svemirska kočija bezbedno stići do svog cilja. Battling Voices From Beyond je prvi snažan kontakt sa vestern akcijom. Stampedo bubnjeva prate semplovani horski glasovi dok naš junak sam jezdi prema plamtećoj zvezdi, a izdaleka počinju da mu se prikradaju svemirski "divljaci". In A Dream je mašinski-kraut koji smiruje stvari i fokusira se na glavne junake. Dok se jedni spremaju za spavanje, drugi se spremaju za sanjanje. O' my darlin, ne brini ništa. Zatim sledi serenadiranje pod sjajem zvezda u Metamorphosis.
Requiem je nežna, blago ježeća uspavanka. Kakvu obično prekine pucanj. I taj pucanj biva pripremljen škrgutavim zvucima svemirskih šerpi i lonaca koji se njišu na vetru, dok pocepano platno jedne od kočija karavana treperi na vetru.
Riot In My Brain je Morricone na esidu ubačen u kotao i okružen kanibalima koji će ga upravo pretvoriti u pihtije. Krici divljaka uz jezivu tutnjavu bubnjeva sjuruju se sa svih strana. Borba, pucnji, krici. Bend se zahuktava i testira fizičke granice svoje svirke.
Nakon toga ulazi naslovna tema, sve sa pravim pravcatim prizvukom filmske muzike. Kamera kruži iznad leševa. Laserski pištolji u pesku. Kako se bližimo kraju teme, dah smrti sve je jeziviji. A zvuk hladniji. Jutro posle koje ovde sviće nema puno milosti.
Poslednja pesma, Can't Let It Go, otkriva nam da je naš junak preživeo, da lagano jezdi na svom svemirskom konju, ponižen još jednom spoznajom da ni u svemiru neće pronaći mir za kojim traga.
Tu je već uveliko jasno da niko sem theFL ne bi mogao da ispriča i muzikom isprati ovu priču.
Director's cut verzija tog filma traje 24 sata, ne zaboravite.
SELEKTAH: 9plus/ 10
No comments:
Post a Comment