Lorin od Arabije ovo nije
Kaže Žozefina o ovoj ekranizaciji čuvenog bestselera Robyn Davidson o njenom više mesečnom putovanju, sa četiri kamile i psom, kroz pustinju zapadne Australije: "više bi me zanimalo da su mi prikazali kako je ovo stvarno izgledalo, gde se kupala, šta je radila kad dobije menstruaciju, nego ove lepe slike, to svako može..."
I u pravu je, film Johna Currana (negledao nijedan od njegovih prethodnih filmova), a po scenariju Marion Nelson (iz nekog razloga uvek volim da istaknem radove scenaristkinja koji mi se nisu dopali), manjka onim zbog čega smo došli- krvlju i znojem koji su izgurali ovaj put. "Šater stok" fotografije Aboridžina, zalazaka sunca, vrele pustinje (iz bliza i iz aviona), sve je tu, verovatno kao i na fotografijama Ricka Smolana koji je put (kroz povremene obilaske same Robyn) ovekovečio za National Geographic. Mia Wasikowska (kojoj su u međuvremenu poptuno nestale sise, toliko o studioznosti mog kritičarskog rada) drži našu pažnju, jer deluje kao osoba koja bi i sama krenula na taj put, ali ako vas zanima stvarno iskustvo bauljanja pustinjom, uz sve moguće metaforične reperkusije, preporučujem daleko zanimljiviji Gus Van Santov film Gerry.
Stvaranju slike, i uživljavanju u istu, nije pomoglo ni par bijednih flešbekova u kojima saznajemo o tome da je Robynina majka izvršila samoubistvo i da je ovo putešestvije pokušaj da se ona ožali, njen čin prihvati, a nešto slično predupredi i prevaziđe kroz taj "samobulački pokušaj". Film je lišen svih stvarno neprijatnih trenutaka ove avanture, a sve ono što se dogodilo uvijeno je u "family friendly" trenutke skoro do nivoa da bi Tracks mogao da dobije i Disney-evu podršku, ako ne i pare.
Ono što je meni najviše smetalo jeste što, sem povremenog spominjanja koliki je put pred Robyn (skoro 2000 milja!), mi nismo dobili stvarnu tj "filmsku" predstavu o dužini istog. A činjenica da Robyn na tom putu svako malo sreće neke turiste koji je napadaju foto-aparatima kao da su videli jetija, kao i to da fotograf Rick ima prohodan put do nje na svakoj etapi (i da joj se pridružuje na svakih pređenih 20 milja) pre stvara utisak da je Robyn išla na 200 metara od autoputa, nego nekim putem kojim "stvarno niko ne ide". Što u konačnom ishodu njenu avanturu čini pre blesavom i hirom, nego impresivnom. A ništa ne ostavlja utisak da je Curran želeo da uđe u diskusiju sa smislom ovog feminističkog (pre nego "ljudskog") čina.
Čak šta, čini mi se da bi eventualni "making of" o snimanju ovog filma progovorio bolje i rečitije o svemu što je ovaj film želeo da kaže.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Kaže Žozefina o ovoj ekranizaciji čuvenog bestselera Robyn Davidson o njenom više mesečnom putovanju, sa četiri kamile i psom, kroz pustinju zapadne Australije: "više bi me zanimalo da su mi prikazali kako je ovo stvarno izgledalo, gde se kupala, šta je radila kad dobije menstruaciju, nego ove lepe slike, to svako može..."
I u pravu je, film Johna Currana (negledao nijedan od njegovih prethodnih filmova), a po scenariju Marion Nelson (iz nekog razloga uvek volim da istaknem radove scenaristkinja koji mi se nisu dopali), manjka onim zbog čega smo došli- krvlju i znojem koji su izgurali ovaj put. "Šater stok" fotografije Aboridžina, zalazaka sunca, vrele pustinje (iz bliza i iz aviona), sve je tu, verovatno kao i na fotografijama Ricka Smolana koji je put (kroz povremene obilaske same Robyn) ovekovečio za National Geographic. Mia Wasikowska (kojoj su u međuvremenu poptuno nestale sise, toliko o studioznosti mog kritičarskog rada) drži našu pažnju, jer deluje kao osoba koja bi i sama krenula na taj put, ali ako vas zanima stvarno iskustvo bauljanja pustinjom, uz sve moguće metaforične reperkusije, preporučujem daleko zanimljiviji Gus Van Santov film Gerry.
Stvaranju slike, i uživljavanju u istu, nije pomoglo ni par bijednih flešbekova u kojima saznajemo o tome da je Robynina majka izvršila samoubistvo i da je ovo putešestvije pokušaj da se ona ožali, njen čin prihvati, a nešto slično predupredi i prevaziđe kroz taj "samobulački pokušaj". Film je lišen svih stvarno neprijatnih trenutaka ove avanture, a sve ono što se dogodilo uvijeno je u "family friendly" trenutke skoro do nivoa da bi Tracks mogao da dobije i Disney-evu podršku, ako ne i pare.
Ono što je meni najviše smetalo jeste što, sem povremenog spominjanja koliki je put pred Robyn (skoro 2000 milja!), mi nismo dobili stvarnu tj "filmsku" predstavu o dužini istog. A činjenica da Robyn na tom putu svako malo sreće neke turiste koji je napadaju foto-aparatima kao da su videli jetija, kao i to da fotograf Rick ima prohodan put do nje na svakoj etapi (i da joj se pridružuje na svakih pređenih 20 milja) pre stvara utisak da je Robyn išla na 200 metara od autoputa, nego nekim putem kojim "stvarno niko ne ide". Što u konačnom ishodu njenu avanturu čini pre blesavom i hirom, nego impresivnom. A ništa ne ostavlja utisak da je Curran želeo da uđe u diskusiju sa smislom ovog feminističkog (pre nego "ljudskog") čina.
Čak šta, čini mi se da bi eventualni "making of" o snimanju ovog filma progovorio bolje i rečitije o svemu što je ovaj film želeo da kaže.
SELEKTAH: 4minus/ 10
No comments:
Post a Comment