Film o stvarnim životima u kome niko ne umire i sa par kadrova u supermarketu
Teško je napraviti dobar muzički dokumentarac. Ali i vrlo jednostavno. Samo treba da ciljate da bude jednostavno.
Florian Habicht (ovde i kao ko-scenarista) namerio se da filmski pribeleži poslednji nastup benda u rodnom Šefildu, održan u decembru 2012. Pored uobičajenih i očekivanih snimaka koncerta, proba i razgovora sa članovima benda, daleko je najzanimljivije ono drugo što je uradio- uzeo je kameru i prošetao gradom na sam dan koncerta.
Sreo je neke bakute i neku tetku. Ove prve znaju Jarvisa, još kad je radio na odelenju ribe u lokalnom supermarketu, a ova druga je fan, i voli ih više od Blur, jer su stihovi bolji. Sreo je nekog transdžender-izgledajućeg momka kome je muzika Pulp pomogla da "preživi" u Londonu koji ga je dvaput opljačkao u istom danu. Zatim troje dece koji su na pitanje da li bi želeli da budu u filmu o Pulp veselo povikali da je to "best band ever", iako je kasnije delovalo da baš i nemaju puno pojma o čemu se radi. Bila je tu i jedna cura iz "Atlanta, Georgia", medicinska sestra i samohrana majka, koja je došla specijalno zbog koncerta. Divno jedno stvorenje. Zatim jedan zvonarasti prodavac novina, koji je, takođe, fan. Nešto kasnije smo ga videli i ispred arene, kako stoji pored nekih kliniki, očigledno zbunjenih. On, očigledno sam. Slatko, tužno, veselo, toplo, blesavo, apsurdno, čudno, neočekivano, neprekidno se smenjuje. I meša sa insertima sa koncerta. Na kraju sve kulminira u eksplozivno ponavljanje I wanna live like common people...
Svi bi oni.
A pretužno je bilo videti sirotu Candidu sa njenim artritisom.
Pulp su uspeli da i ovim filmom, baš kao i samim koncertom, kažu hvala Šefildu, i on im je nesebično uzvratio. Svaka čast Florianu što je umeo da prepozna u čemu je poenta.
SELEKTAH: 8/ 10
Teško je napraviti dobar muzički dokumentarac. Ali i vrlo jednostavno. Samo treba da ciljate da bude jednostavno.
Florian Habicht (ovde i kao ko-scenarista) namerio se da filmski pribeleži poslednji nastup benda u rodnom Šefildu, održan u decembru 2012. Pored uobičajenih i očekivanih snimaka koncerta, proba i razgovora sa članovima benda, daleko je najzanimljivije ono drugo što je uradio- uzeo je kameru i prošetao gradom na sam dan koncerta.
Sreo je neke bakute i neku tetku. Ove prve znaju Jarvisa, još kad je radio na odelenju ribe u lokalnom supermarketu, a ova druga je fan, i voli ih više od Blur, jer su stihovi bolji. Sreo je nekog transdžender-izgledajućeg momka kome je muzika Pulp pomogla da "preživi" u Londonu koji ga je dvaput opljačkao u istom danu. Zatim troje dece koji su na pitanje da li bi želeli da budu u filmu o Pulp veselo povikali da je to "best band ever", iako je kasnije delovalo da baš i nemaju puno pojma o čemu se radi. Bila je tu i jedna cura iz "Atlanta, Georgia", medicinska sestra i samohrana majka, koja je došla specijalno zbog koncerta. Divno jedno stvorenje. Zatim jedan zvonarasti prodavac novina, koji je, takođe, fan. Nešto kasnije smo ga videli i ispred arene, kako stoji pored nekih kliniki, očigledno zbunjenih. On, očigledno sam. Slatko, tužno, veselo, toplo, blesavo, apsurdno, čudno, neočekivano, neprekidno se smenjuje. I meša sa insertima sa koncerta. Na kraju sve kulminira u eksplozivno ponavljanje I wanna live like common people...
Svi bi oni.
A pretužno je bilo videti sirotu Candidu sa njenim artritisom.
Pulp su uspeli da i ovim filmom, baš kao i samim koncertom, kažu hvala Šefildu, i on im je nesebično uzvratio. Svaka čast Florianu što je umeo da prepozna u čemu je poenta.
SELEKTAH: 8/ 10
No comments:
Post a Comment