Kako god da se zovu, meni sve to Miyazaki
U trenutku kada vam ovo pišem, a zahvaljujući Eli, ovaj film sam odgledao već triput, a dok vi ovo budete čitali, sigurno ću i progovoriti japanski.
Film sam pustio Žozefini za ljubav, s obzirom da je do skoroa trpela kućni teror "njihovih & naših filmova", a onda nam se pridružila i Eli i, začudo!, odgledala zajedno sa nama skoro u kontinuitetu ceo film. Što ne znači da se radi o novom Spirited Away, ali radi se o filmu koji može da se dopadne i jednoj dvoipogodišnjakinji.
Ne toliko i meni.
Iako nisam odgledao ni desetine "ovakvih" anima, već sam se zasitio plotova u kojima s jedne strane imamo spilbergovski osujećenu porodicu, a sa druge kompenzaciju u vidu magičnog sveta. Mislim, za takve stvari i dalje, radije, gledam Spielberga.
Mala Momo izgubila je tatu u pomorskoj nesreći, i to baš dan nakon što mu je, ljuta što mora da ide na naučničku ekskurziju, a ne na koncert sa njom i mamom, rekla da ga mrzi i da ne mora da se vraća više. Nakon toga, ona i mama sele se na malo ostrvo, na kome je mama odrasla i tu za malu Momo počinju slatke noćne more u vidu- odrastanja s jedne strane i malih monstruma s druge, a za koje kasnije saznajemo da su zapravo čuvari porodice u periodu dok njihov umrli član putuje na nebo.
Hirokyuki Okura od početka do kraja tretira monstrume kao grupicu tinejdžera, oni su samoživi, bezobrazni, aljkavi, sebični i dobri. Zajedno sa njima Momo prevazilazi gubitak oca, nalazi načina da prihvati nove prijatelje i kraj u kome će od sada živeti i uspeva da pročita do kraja pismo koje je njen otac tek započeo ("Draga Momo,) pre nego što je otišao. I više se nikada nije vratio.
Film traje 2 sata, i to je bio veći problem za mene, nego za Eli. Momino druženje sa prijateljima ispunjeno je epizodama tipičnim za pristizanje novajlije, prve simpatije, a "skakanje s mosta" koje Momo isprva ne sme da izvede, ispostavlja se kao onaj coming-of-age zadatak koji će dete na kraju izvršiti, kada savlada sto drugih muka, i na taj način ući u svet navodno zrelijih ljudi. Daleko je zanimljivija njena interakcija sa ovim božijim službenicima i način na koji njihove mane koriguju njene. Naravno, daleko je Okura od Miyazakija po ispoljenoj maštovitosti, ali, čini mi se da A Letter To Momo može da posluži kao lep uvod u komplikovanije Miyazakijeve svetove.
SELEKTAH: 6/ 10
ELI SELEKTAH: puti mi onaj sa duhovima!/ 10
U trenutku kada vam ovo pišem, a zahvaljujući Eli, ovaj film sam odgledao već triput, a dok vi ovo budete čitali, sigurno ću i progovoriti japanski.
Film sam pustio Žozefini za ljubav, s obzirom da je do skoroa trpela kućni teror "njihovih & naših filmova", a onda nam se pridružila i Eli i, začudo!, odgledala zajedno sa nama skoro u kontinuitetu ceo film. Što ne znači da se radi o novom Spirited Away, ali radi se o filmu koji može da se dopadne i jednoj dvoipogodišnjakinji.
Ne toliko i meni.
Iako nisam odgledao ni desetine "ovakvih" anima, već sam se zasitio plotova u kojima s jedne strane imamo spilbergovski osujećenu porodicu, a sa druge kompenzaciju u vidu magičnog sveta. Mislim, za takve stvari i dalje, radije, gledam Spielberga.
Mala Momo izgubila je tatu u pomorskoj nesreći, i to baš dan nakon što mu je, ljuta što mora da ide na naučničku ekskurziju, a ne na koncert sa njom i mamom, rekla da ga mrzi i da ne mora da se vraća više. Nakon toga, ona i mama sele se na malo ostrvo, na kome je mama odrasla i tu za malu Momo počinju slatke noćne more u vidu- odrastanja s jedne strane i malih monstruma s druge, a za koje kasnije saznajemo da su zapravo čuvari porodice u periodu dok njihov umrli član putuje na nebo.
Hirokyuki Okura od početka do kraja tretira monstrume kao grupicu tinejdžera, oni su samoživi, bezobrazni, aljkavi, sebični i dobri. Zajedno sa njima Momo prevazilazi gubitak oca, nalazi načina da prihvati nove prijatelje i kraj u kome će od sada živeti i uspeva da pročita do kraja pismo koje je njen otac tek započeo ("Draga Momo,) pre nego što je otišao. I više se nikada nije vratio.
Film traje 2 sata, i to je bio veći problem za mene, nego za Eli. Momino druženje sa prijateljima ispunjeno je epizodama tipičnim za pristizanje novajlije, prve simpatije, a "skakanje s mosta" koje Momo isprva ne sme da izvede, ispostavlja se kao onaj coming-of-age zadatak koji će dete na kraju izvršiti, kada savlada sto drugih muka, i na taj način ući u svet navodno zrelijih ljudi. Daleko je zanimljivija njena interakcija sa ovim božijim službenicima i način na koji njihove mane koriguju njene. Naravno, daleko je Okura od Miyazakija po ispoljenoj maštovitosti, ali, čini mi se da A Letter To Momo može da posluži kao lep uvod u komplikovanije Miyazakijeve svetove.
SELEKTAH: 6/ 10
ELI SELEKTAH: puti mi onaj sa duhovima!/ 10
No comments:
Post a Comment