Tango Argentino kao da ga nije režirao Goran Paskaljević
Ništa me nije pripremilo, i možda mi je zato prijalo. A nije me iznenadilo ni da je jedan od producenata ovog filma David Gordon Green, koji je takođe imao film o dva muškarca u "muškoj krizi", samo što su njegovi bili mlađi i u šumi, a ne na proputovanju po Islandu. Ali u pitanju je slična lo-fi ""komedija"" (dvostruki navodnici namerni) inspirisana modernim tokovima mumblecorea. Drugim rečima, pitanje je koliko bi mnogo ovaj film bio drugačiji da je bio dokumentarac.
A u filmu jedan Australijanac, bankar, bivši francuski hornista, u svojim kasnim pedesetim, melanholičan usled toga što ga je žena nedavno ostavila, dolazi u posetu jednom Amerikancu, u svojim srednjim šezdesetim, koji je nedavno otišao u penziju. Ono što ih povezuje prilično je neobično- i jedan i drugi davno, davno su bili oženjeni dvama sestrama. Dakle, oni su šogori (?). I nema veze što su se i jedan i drugi odavno razišli sa tim sestrama, oni su i dalje dobri prijatelji.
A onda američki prijatelj (morao sam) kaže da im je kupio karte za Island, rezervisao hotele, sve će on da plati. I oni kreću. Na aerodromu rentiraju crnog hamera, kako bi ovaj film koliko toliko podsećao na vestern.
Na našu sreću ono što sledi nije bucket list(a). Naprotiv, Mitch i Colin testiraju svoju novu slobodu u pristojnim granicama i ne pumpaju naša očekivanja postavljanjem nekih velikih ciljeva. Kada u Rejkjaviku slučajno dobiju priliku da se sretnu sa Mitchovom mladom rođakom i njenom prijateljicom (možda i devojkom), oni će, istina, pričati o tome kako je to prilika da upoznaju druge mlade devojke, ali na kraju će se zajednički izlazak pretvoriti u njihovu džentlmensko-očinsku brigu o devojkama.
Poput ostarelih ovnova oni će se pokoškati par puta tvrdoglavo zagovarajući svoje vizure, ali će jutro uvek iznova doneti stari prijateljstvo. Seting Islanda daće niskobudžetnoj režiji (sad govorim o stilu, a ne o parama) fin kontrast, čineći da okoliš uvek nekako nadomesti magiju banalnosti starosti, ali i da pokaže ono što oni (više?) nisu u stanju da izreknu. Moram da priznam da nisam siguran da li su dijalozi i situacije u potpunosti napisani ili je improvizacija uzela maha. Pretpostavljam da je "nevinost" glume najviše doprinela tom osećaju, a možda se radi i o vrhunskoj rediteljskoj direkciji koja neprekidno i namerno drži stvari na granici improvizacije (sumnjam).
Land Ho! ("land ho!" je inače skraćeno od "land ahoy!" što zanči "gledaj, zemlja ispred nas!") je optimističan film, bez želje za poentom. Priča o tome šta je jevrejski misticizam koju slušamo u nekom trenutku tj njegova postavka da je svet koji vidimo nestvaran i zapravo samo "komešanje" božanske sile može da posluži kao metafora za tumačenje ovog filma (iako niko od aktera nije Jevrejin). Kakve su to, božanske ili ne, sile koje nas teraju da nešto radimo, da opstajemo u predvidljivim i dosadnim životima i još goroj starosti. I šta možemo da učinimo po tom pitanju. Land Ho! odgovara na ovo poslednje. Naivno, iskreno i sa dosta topline.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Ništa me nije pripremilo, i možda mi je zato prijalo. A nije me iznenadilo ni da je jedan od producenata ovog filma David Gordon Green, koji je takođe imao film o dva muškarca u "muškoj krizi", samo što su njegovi bili mlađi i u šumi, a ne na proputovanju po Islandu. Ali u pitanju je slična lo-fi ""komedija"" (dvostruki navodnici namerni) inspirisana modernim tokovima mumblecorea. Drugim rečima, pitanje je koliko bi mnogo ovaj film bio drugačiji da je bio dokumentarac.
A u filmu jedan Australijanac, bankar, bivši francuski hornista, u svojim kasnim pedesetim, melanholičan usled toga što ga je žena nedavno ostavila, dolazi u posetu jednom Amerikancu, u svojim srednjim šezdesetim, koji je nedavno otišao u penziju. Ono što ih povezuje prilično je neobično- i jedan i drugi davno, davno su bili oženjeni dvama sestrama. Dakle, oni su šogori (?). I nema veze što su se i jedan i drugi odavno razišli sa tim sestrama, oni su i dalje dobri prijatelji.
A onda američki prijatelj (morao sam) kaže da im je kupio karte za Island, rezervisao hotele, sve će on da plati. I oni kreću. Na aerodromu rentiraju crnog hamera, kako bi ovaj film koliko toliko podsećao na vestern.
Na našu sreću ono što sledi nije bucket list(a). Naprotiv, Mitch i Colin testiraju svoju novu slobodu u pristojnim granicama i ne pumpaju naša očekivanja postavljanjem nekih velikih ciljeva. Kada u Rejkjaviku slučajno dobiju priliku da se sretnu sa Mitchovom mladom rođakom i njenom prijateljicom (možda i devojkom), oni će, istina, pričati o tome kako je to prilika da upoznaju druge mlade devojke, ali na kraju će se zajednički izlazak pretvoriti u njihovu džentlmensko-očinsku brigu o devojkama.
Poput ostarelih ovnova oni će se pokoškati par puta tvrdoglavo zagovarajući svoje vizure, ali će jutro uvek iznova doneti stari prijateljstvo. Seting Islanda daće niskobudžetnoj režiji (sad govorim o stilu, a ne o parama) fin kontrast, čineći da okoliš uvek nekako nadomesti magiju banalnosti starosti, ali i da pokaže ono što oni (više?) nisu u stanju da izreknu. Moram da priznam da nisam siguran da li su dijalozi i situacije u potpunosti napisani ili je improvizacija uzela maha. Pretpostavljam da je "nevinost" glume najviše doprinela tom osećaju, a možda se radi i o vrhunskoj rediteljskoj direkciji koja neprekidno i namerno drži stvari na granici improvizacije (sumnjam).
Land Ho! ("land ho!" je inače skraćeno od "land ahoy!" što zanči "gledaj, zemlja ispred nas!") je optimističan film, bez želje za poentom. Priča o tome šta je jevrejski misticizam koju slušamo u nekom trenutku tj njegova postavka da je svet koji vidimo nestvaran i zapravo samo "komešanje" božanske sile može da posluži kao metafora za tumačenje ovog filma (iako niko od aktera nije Jevrejin). Kakve su to, božanske ili ne, sile koje nas teraju da nešto radimo, da opstajemo u predvidljivim i dosadnim životima i još goroj starosti. I šta možemo da učinimo po tom pitanju. Land Ho! odgovara na ovo poslednje. Naivno, iskreno i sa dosta topline.
SELEKTAH: 7plus/ 10
No comments:
Post a Comment