Artsy Topsy Turvy
U trenutku ovog pisanja poslednji film Mikea Leigha, Mr Turner, ocenjen je prosečnom ocenom od 6.8/ 10 od strane nekih 260 gledalaca, dok je prosek od strane kritike neverovatnih 96/100.
Iako sam klepetao nanulama od sreće na Leighev prethodni, Another Year, bojim se da sam među ovih 260 jedan od onih koji su najviše kumovali takvoj oceni. Mr Turner, uprkos dobroj i originalnoj ulozi Timothy Spalla (više od toga nisam bio impresioniran), spada u one njegove filmove u kojima mi Leighovo obrazovanje i elitizam ne prijaju.
Full disclosure: možda je do mene.
Za J.M.W. Turnera čuo sam tek u ovom filmu. Žozefina me je naknadno informisala da se radi o jednom od najvećih britanskih slikara i preteči impresionizma. Radovi koji su prikazani u filmu nisu me naročito impresionirali. Ali to je uvek konfliktno mesto umetničkih dela koja se bave drugim umetnicima. Gledalac definiše svoj odnos prema junaku i kroz odnos prema njegovim (umetničkim) delima, i ako prema njima nema odnos koji je, recimo, istorija (te) umetnosti utvrdila i potvrdila, ili na koji se reditelj oslanja, može doći do popriličnog razlaza sa utiskom sa kojim je to umetničko delo računalo. Ali to sam vam već pričao.
Dakle, za sve one koji nisu dobri poznavaoci društvenih i umetničkih prilika u prvoj polovini XIX veka u Britaniji, kao i posebno verzirani u slikarske krugove tog doba da mogu da film prate između redova, ostaje Turnerov privatni život i "amatersko" bavljenje njegovim profesionalnim radom.
Priču o Turneru, Leigh započinje bez nekog meni vidljivog povoda i u Turnerovom dobu koje mi nije ništa lakše odrediti (ali recimo da bi trebalo da ima između 40 i 50 godina). U prvom satu ovog topsiturvipredugog filma (150min) mahom se upoznajemo sa osnovama Turnerovog lika i dela- živeo je sa ocem koga je veoma voleo, najradije i najčešće slikao je marine i pejzaže. Leighev ritam je spor, nema neke naročite drame, iako prostora za nju ima (Turner je manje-više bio prilično bezosećajan skot) i Leigh se zadovoljava time da pred nama niže scene kao pejzaže.
Nešto malo dramski dinamičnije radnje počinje sa smrću Turnerovog oca, koje za sobom povlači i sećanje na majku koja i nije bila toliko majka i sestru koja je umrla kao devojčica. Ovo nam donekle objašnjava i opravdava Turnera, ali Leigh svoj film svodi na Turnerovo kretanje od svoje kuće do kuće svoje nove ljubavnice koja živi na obali mora, i povremene odlaske do Akademije gde su godišnje prodajne izložbe pripremane samo za kralja i njegovu kolekciju. Leigh je izmešao postepenu transformaciju Turnera od realiste ka impresionisti, koji sve više zbunjuje i plaši javnost time što na njegovim slikama nije jasno šta prikazuju, sa Turnerom čije ponašanje iz asocijalnog ide u skoro psihotično. Čemu je značajno doprinela njegova nezgrapna pojava. Leighevi pejzaži povremeno oduzimaju dah, scenografija i kostimi su besprekorni, rad sa glumcima promišljen do detalja, ali ništa u tkivu filma ne postoji što bi ga pokretalo i što bi nas vuklo sa interesovanjem dalje.
Timothy Spall dočarao je Turnera kao mešavinu kučeta Dragoljupčeta, orangutana i osobenjaka koji sa ljudima radije i češće komunicira režuckanjima i onomatopejama nego rečima, ili ne daj bože, rečenicima. U više navrata Leigh će nam pokazati i da je Turnerov emocionalni i psihološki sklop zapravo ogledalo takvog kapaciteta za komunikaciju. Turner će povremeno porinuti u neartikulisane emotivne reakcije, ali će zapravo najveći deo vremena ostati empatijski nemušt, čak i u situacijama kada nam je jasno da želi da pomogne i kad oseća da je to što radi ispravna stvar. Uobičajeni raskol umetnika i čoveka ovde je tek malčice ublažen time što nema dramske zaoštrenosti u kojoj bi jedan od ove dvojice bio krivac za nešto. Leigh je nekako izjednačio Turnerove reone i pustio ga da svuda bude isti što je poprilično učinilo da film deluje mlako, preduuuuugo i neinteresantno.
Za nekoga ko je umro uzvikujući "Sunce je bog", Turner deluje kao čovek koji niti je utekao iz naročito "mračnog mraka" da bi nam nešto takvo zaigralo kao životna poruka, niti me je Leigh ubedio da je sunce u njegovom stvaralaštvu odigralo stvarno tako veliku ulogu.
SELEKTAH: 5minus/ 10
PS Ovde imate jednu recenziju koja manje više govori isto što i ja, s tim što je Metacritic računa kao 100/100. Weird, ha?
U trenutku ovog pisanja poslednji film Mikea Leigha, Mr Turner, ocenjen je prosečnom ocenom od 6.8/ 10 od strane nekih 260 gledalaca, dok je prosek od strane kritike neverovatnih 96/100.
Iako sam klepetao nanulama od sreće na Leighev prethodni, Another Year, bojim se da sam među ovih 260 jedan od onih koji su najviše kumovali takvoj oceni. Mr Turner, uprkos dobroj i originalnoj ulozi Timothy Spalla (više od toga nisam bio impresioniran), spada u one njegove filmove u kojima mi Leighovo obrazovanje i elitizam ne prijaju.
Full disclosure: možda je do mene.
Za J.M.W. Turnera čuo sam tek u ovom filmu. Žozefina me je naknadno informisala da se radi o jednom od najvećih britanskih slikara i preteči impresionizma. Radovi koji su prikazani u filmu nisu me naročito impresionirali. Ali to je uvek konfliktno mesto umetničkih dela koja se bave drugim umetnicima. Gledalac definiše svoj odnos prema junaku i kroz odnos prema njegovim (umetničkim) delima, i ako prema njima nema odnos koji je, recimo, istorija (te) umetnosti utvrdila i potvrdila, ili na koji se reditelj oslanja, može doći do popriličnog razlaza sa utiskom sa kojim je to umetničko delo računalo. Ali to sam vam već pričao.
Dakle, za sve one koji nisu dobri poznavaoci društvenih i umetničkih prilika u prvoj polovini XIX veka u Britaniji, kao i posebno verzirani u slikarske krugove tog doba da mogu da film prate između redova, ostaje Turnerov privatni život i "amatersko" bavljenje njegovim profesionalnim radom.
Priču o Turneru, Leigh započinje bez nekog meni vidljivog povoda i u Turnerovom dobu koje mi nije ništa lakše odrediti (ali recimo da bi trebalo da ima između 40 i 50 godina). U prvom satu ovog topsiturvipredugog filma (150min) mahom se upoznajemo sa osnovama Turnerovog lika i dela- živeo je sa ocem koga je veoma voleo, najradije i najčešće slikao je marine i pejzaže. Leighev ritam je spor, nema neke naročite drame, iako prostora za nju ima (Turner je manje-više bio prilično bezosećajan skot) i Leigh se zadovoljava time da pred nama niže scene kao pejzaže.
Nešto malo dramski dinamičnije radnje počinje sa smrću Turnerovog oca, koje za sobom povlači i sećanje na majku koja i nije bila toliko majka i sestru koja je umrla kao devojčica. Ovo nam donekle objašnjava i opravdava Turnera, ali Leigh svoj film svodi na Turnerovo kretanje od svoje kuće do kuće svoje nove ljubavnice koja živi na obali mora, i povremene odlaske do Akademije gde su godišnje prodajne izložbe pripremane samo za kralja i njegovu kolekciju. Leigh je izmešao postepenu transformaciju Turnera od realiste ka impresionisti, koji sve više zbunjuje i plaši javnost time što na njegovim slikama nije jasno šta prikazuju, sa Turnerom čije ponašanje iz asocijalnog ide u skoro psihotično. Čemu je značajno doprinela njegova nezgrapna pojava. Leighevi pejzaži povremeno oduzimaju dah, scenografija i kostimi su besprekorni, rad sa glumcima promišljen do detalja, ali ništa u tkivu filma ne postoji što bi ga pokretalo i što bi nas vuklo sa interesovanjem dalje.
Timothy Spall dočarao je Turnera kao mešavinu kučeta Dragoljupčeta, orangutana i osobenjaka koji sa ljudima radije i češće komunicira režuckanjima i onomatopejama nego rečima, ili ne daj bože, rečenicima. U više navrata Leigh će nam pokazati i da je Turnerov emocionalni i psihološki sklop zapravo ogledalo takvog kapaciteta za komunikaciju. Turner će povremeno porinuti u neartikulisane emotivne reakcije, ali će zapravo najveći deo vremena ostati empatijski nemušt, čak i u situacijama kada nam je jasno da želi da pomogne i kad oseća da je to što radi ispravna stvar. Uobičajeni raskol umetnika i čoveka ovde je tek malčice ublažen time što nema dramske zaoštrenosti u kojoj bi jedan od ove dvojice bio krivac za nešto. Leigh je nekako izjednačio Turnerove reone i pustio ga da svuda bude isti što je poprilično učinilo da film deluje mlako, preduuuuugo i neinteresantno.
Za nekoga ko je umro uzvikujući "Sunce je bog", Turner deluje kao čovek koji niti je utekao iz naročito "mračnog mraka" da bi nam nešto takvo zaigralo kao životna poruka, niti me je Leigh ubedio da je sunce u njegovom stvaralaštvu odigralo stvarno tako veliku ulogu.
SELEKTAH: 5minus/ 10
PS Ovde imate jednu recenziju koja manje više govori isto što i ja, s tim što je Metacritic računa kao 100/100. Weird, ha?
No comments:
Post a Comment