Volim i ja vas. Ali sam izabrao mrak.
Čekajte, vi ste mislili da... Naravno da nisam bio na koncertu Kate Bush! Pa ne bih napisao onakav tekst da jesam.
Ovaj Morrissey-ev nisam smeo da propustim. Jer nešto slute da će pre Kate Bush imati novu turneju nego good ol' Mozz.
Ovo neće biti običan rivju. Jer sve je pre ličilo na jebenog "Uliksa", krušnutimrvuhebem!
Počelo je u 15 do 6 ujutru na dan koncerta. Trebalo je da odmah ustanemo, ali nismo. Žozefina se neće radovati što vam pričam o tome, ali recimo da smo ustali petnaestak minuta kasnije nego što je trebalo. Sve što vi treba da upamtite jeste da se radilo o "petnaestak minuta".
Put do srpske granice je za sve koji i dalje očekuju da se uključenje na autoput iz Batajnice završi nakon devet godina napornog rada naših gradinara i dalje velika nepoznanica. Dobra vest je da se ne gine kao pre.
Oko pola devet ušli smo u među prostor dve granice na prelazu Horgoš. Naš auto je bio sedmi u redu. Računali smo da oko podneva stignemo u Beč i damo svom prvom solo putovanju (od Eli na ovamo) malo oduška. A onda Mozz. Jedan moždani nerv u meni je brinuo da me možda neće pustiti u Najkama u bečki "kolarac".
A onda su Mađari prestali da puštaju vozila preko granice.
A onda su dve mađarske policajke obišle par prvih vozila i: a) srećnicima sa pasošem Evropske unije poručile da mogu da prođu, jer njima ne treba ni struja, a ni kompjuteri za prelazak i b) nesrećnicima bez tog pasoša rekla da "kompjuteri ne radu". I slegla ramenima.
Sat vremena kasnije prebrojali smo namirnice i preostalu vodu (još jednom je Žozefina mudrije od mene sve priredila za put).
Da li te ljudi češće zovu Stephen ili Patrick?, pitao bih ga u intervjuu.
Dva sata kasnije red iza nas je bio ogroman. Ljudi su prolazili sa svih strana, niko nije znao ništa više nego pre izlaska iz kola.
Tri sata kasnije neko je rekao da su im ("mađarima") riknuli sistemi na svim graničnim prelazima i da ovi iz Budimpešte pokušavaju da ih povrate.
U tri popodne je poslednje vreme kad moramo da pređemo granicu da bi stigli. U pola dvanaest to izgleda kao da ima još dosta vremena.
Pet sati kasnije ostalo nam je još malo vode, jedan keksić u Jafa kutiji, dva sendviča (za nedajbože!) i jedna limenka "Ziro".
Zovem svog druga Kostju u staru firmu da vidim da li može da sazna da li oni nešto znaju, jer posle pet sati ovako nemilosrdno neinformisanog čekanja to mora da je neka vest. Nešto kasnije javlja se novinarka stare firme da mene pita šta ja znam. Ima i anonimni zapis o tome.
Iz jednog vozila grupa urbanih Beograđana pušta neki oldskul narodnjak koji poje za sve okupljene: Oćemo li stići tamo gde smo krenuli?... Očekujem da okupljeni Srbi prevrnu mađarske kontrolne kućice i pretvore ih u improvizovani vašarski kazan, jer noć samo što nije... Ali to se ne dešava. Biće nama Vučić dobar još godinama.
Skoro šest sati kasnije granice se otvaraju. Sada znam kako je Istočnim Nemcima bilo. Naravno da mađarskim graničarima puca kurac da svom licu dodaju osmeh, a ustima "izvinite" dok prolazimo pored njih.
Pežo ulazi u fast & fjurios epizodu svog života.
Svega ovog ne bi bilo da nije bilo onih petnaestak minuta. Konstatujemo nas dvoje uz razmenu pogleda punih ljubavi. (humor nas je održao, njemu hvala)
Da kresneš nekog zgodnog tipa, i da sutradan otkriješ da je on matador, kako bi reagovao?, pitao bih ga u intervjuu.
Na nekih pedesetak kilometara od Beča Žozefina izjavljuje da mora tamo gde i žozefine moraju. FAAAAAAAAAAAAAAAAAK, bre! Stajem na pumpu. Pre stajanja sve ukazuje da goriva ima za još stoiviše kilometara. Po polasku, skazaljka snilazi u crveno. Hoće to Pežo. Pa se posle izniveliše. Ovaj put ne. Skazaljka subrzano snilazi još dublje u crveno. U dubine kakve Pežou nikada nisam priređivao. Naredne pumpe nigde. Jer ovim autoputem idu labudovi, a ne automobili, muter vam hebem austrijsku! Najavljuju OMV. Osmesi radosti. Za 2 kilometra. Za kilometar. Za 500 metara. Gde?! Gde?! Gde?! Jebote!!! Nije valjda onaj znak sa "raststation" trebalo da me uputi na neko OMV izletište van autoputa gde gorske vile sipaju nektar u automobile?!!
Izgleda da jeste.
Sad mi je lakše da shvatim kako se nacizam desio baš u Austriji.
Zatim put počinje da se sužava, jer su radovi na putu. Ako auto stane, napraviću red do Budimpešte, jer nemam gde da se sklonim.
Iznenada mi kao razlog bednije deluje da nisam stigao na Mozza, jer nisam imao goriva, nego da sam proveo vikend na mađarskoj granici.
Usporavam, jer možda ćemo tako trajati duže. Pa i muke. GPS kaže isključi se ovde, drži desno, još 700 metara...
Za sve to vreme domaćini u čiji stan treba da uđemo još pre 5 sati nam javljaju da moraju da krenu iz Beča još pre sat i po. Dogovaramo se da nam ostave ključeve u lokalnoj birtiji. A možda nam ni to neće biti potrebno.
Začudo, dobro smo raspoloženi. Na "radiju" svira poslednja country & funk kompilacija.
I onda skrenemo. I ono pumpa!
Ima boga! Ali je već dvadeset do sedam. "Gejts" su otvorene od sedam. Koncert je u osam. Što je jutros u šest delovalo kao da je sledećeg dana.
Teško mi je da poverujem da You're The One For Me, Fatty nije tvoja najkontroverznija pesma. Imaš li komentar?, pitao bih ga.
Odustajemo od penjanja u stan i odmaranja u stanu. Odmorićemo se u hodu. Žozi izlazi po ključeve. Konstatujem da ću u ovoj ulici auto pre parkirati na terasu stana, nego ispred zgrade. Austrijanci ti uredno trube, jer si u traci za autobuse i taksije, a to je fešn najn-najn!
Jurimo ka Konzerthausu. Ima parking pored. Jurimo. Presvlačim se u svoju Ringleader of the Tormentors majicu kao švercer pored otvorenog gepeka (i završavam kao jedan od retkih u Mozz majici na koncertu!?). Gladni smo. Kiosk kobasicama treba deset minuta. Mek je preko puta i već spreman. Žozefina će zbog toga zažaliti kasnije i pokvariti mi najbolji koncert u životu. Ali joj ja to neću zameriti. Jer nisam takav čovek.
Ulazimo. Dve nove majice odmah.
Zamislite Morrissey-ev koncert na Kolarcu, samo minus sedišta u parteru i kič dekoraciju svuda oko vas. A imate i ove slike.
Na galeriji desno od mene, KUNEM VAM SE!, sede mama (40+), ćerka (15) u Morrissey majici i tata (45+) u beloj košulji i kravati, sako skinut. Nešto kasnije mama će odlepiti kad Mozz (a glasine kažu prvi put posle 2007 i to samo večeras!) zasvira Suedehead. Ćale otvara usta na Smiths klasike. Ćerka, koja liči na Jennifer Lawrence, jedina sedeć(k)i kulira. Nema ovakvih primera mnogo. Zamišljam želju za Božić...
Oko osam i nešto počinje... Nema predgrupe, ima predfilm. Kolaž grdnih, verovatno sa You Tubea ripovanih snimaka, Ramones, Brian Eno, Sandie Shaw (ili Nico? ili neka engleska France Gall?), Chris Andrews, zatim neki engleski komičari... Mislio sam da ću na netu lako naći podrobnu analizu ovog kolaža, ali nisam. Pa se nisam ni trudio da popamtim sve to... Vi znate da je Mozz bolestan, i da možda umire? I da mu je svaka turneja, pa i ova, a naročito ova, možda oproštajna. U tom kontekstu ovaj kolaž Morrissey-evih tinejdžerskih ljubavi deluje dirljivo. I sirovo. Svi oni jesu svirali pre njega, zar ne? Zato i duhovito. Posle čitam da je on ovaj emtivijevski šouril uobičajavao i ranije, samo sa drugim materijalima.
Bio i Charles Aznavour. Osim ako to nije bio Jacques Brel. Akustika u sali ne pogoduje opskurnom tonu, pa neki delovi ostaju nerazumljivi. Iako poruka jeste. PETA, koja na ovom koncertu/ turneji igra zavidnu ulogu, ogleda se i u promo filmu za Bullfighter Dies, tokom koga jedna zaPETUša iza mene svaki put kada bik nabode toreadora toooooliko agresivno zatapše da istog trenutka pretrnem za životinje koje su joj, možda, poverene.
Na koncertu si rekao da je Beč "dark and cold and wet, gloomy... and beautiful". To i ja mislim. Ali, da li takvo viđenje grada više govori o nama?, pitao bih ga u intervjuu.
Koncert počinje tutnjajućom verzijom (ili je možda ona oduvek takva bila, a ja se ne sećam) Queen Is Dead. Tokom svirke na platnu iza Mozza vidimo fotošop kraljice koja nama pokazuje dva "fingera". Nije mi baš najjasniji kontekst takve slike, s obzirom da su Morrissey-evi antirojalistički stavovi stari koliko i antirojalizam.
Pre toga njih šestorica izađu, poređaju se u dve kolone, i potom poklone jedni drugima, pa zauzmu pozicije.
Da nam Morrissey nije javio da su mu već četiri puta do sada strugali iz tela kancerogene materije možda ne bih toliko zagledao da vidim kako izgleda, ovako... Deluje isto, u belom odelu (polu-Sunčane skale, polu-mi, mornari delije), ali na licu se oseća kao da je videlo nešto što mnogi od nas (još uvek) nisu. Majke mi. Možda je malo sediji nego što ga se sećam iz Novog Sada. A kad smo kod toga nisam pre primetio koliko Mozz liči na (mešavinu) Šreka i Rogera Federera (možda čak i Wreck-it-Ralpha), gde ovo prvo naročito dolazi do izražaja kad pokuša da zakomunicira nešto između pesama. Vilica mu je u potpunom grču dok izgovara reči, a one vrlo često podsećaju na povike iz "Skubi Dua". Majkemi.
Ali, peva!!!...
Tri put sam video Tita i ovaj put mu skidam kapu do izglancanog parketa Konzerthausa za to kako peva. Najpotresnije biva na kraju, ali glupo mi da vam to sad ispričam pa da plačete iznad tastature do kraja recenzije. Zvuk je i, inače, tako podešen da je Morrissey-ev glas u prvom i neometanom planu.
A kad smo kod toga zgodno je da spomenem i rouderku (ž.r. od roudi) koja sve vreme stoji pored scene i n.e. s.k.i.d.a. pogled sa Mozza. Kao da mu je medicinska sestra, terapeutica, badigard, kao da joj je on sve u životu. To postaje naročito zabavno na poslednjoj pesmi, Every Day Is Like Sunday, kada su se neki Austrijanci osmelili da Mozzu prirede grljidbe kao nekada. I pomenuta rouderka i još dva telohranitelja izleću kao rakete i sprečavaju "kontakt". A potom se istog trenutka vraćaju na pozicije i u grču linijskog studije zure ka prvim redovima spremni da iskoče.
Još dvojica-trojica su pokušala, ali bez uspeha. Morrissey je večeras nedodirljiv.
Iako je ovo najbolji koncert u mom životu, ja sam bio vrlo zadovoljan izborom pesama. Forfakssejk, Mozz je već kao četvrtu pesmu na certu izveo jednu od mojih najvoljenijih, Speedway ("in my own sick way, I've always been true to you", neka mi piše na grobu), a onda ga nije mrzelo da onaj brejk pred teksaški masakr zvukom testere produži za par desetina sekundi i prepadne sirote Austrijance čije babe i dede za vreme rata nisu radile u klanicama. Odmah nakon toga je usledila Kiss Me A Lot, koja je samo potvrdila moju staru teoriju da sve Mozzove pesme još od onih sa Ringleader of the Tormentors (uslovno rečeno i od You Are The Quarry) pravljene kao/ za koncertna iskustva. Sve pesme su navežbane i bez greške koncertno rade posao. One su skrojene da se obraćaju publici, a ne da ostanu kao studijski dragulji.
Earth Is The Loneliest Planet večeras ima neku turobnu čar. I Morrissey je izvodi sa posebnom pažnjom. Sledi Istanbul, nakon čega nas ništa ne priprema za vatreno krštenje How Soon Is Now čije finale zvuči kao borba na krv i nož između Faithless i Swans. Jednom davno postavljeno pitanje koliko je uskoro sada, sada deluje skorije nego što bi trebalo. Pesma ima one-man-post-apocalypse vajb. I miriše kao smrt.
Par Austrijanaca oko mene začudo najemocionalnije će odreagovati na Yes, I'm Blind u diskretnom singalongu. Ja sam daleko fasciraniji koliko Neil Cassidy Is Dead uživo super zvuči, ali ne koliko Kick The Bride Down The Aisle (koja je jedna od čak devet pesama sa poslednjeg albuma!). Iako mi neke pesme deluju kao jasne oproštajne poruke (ne toliko kao i njihove duhovite persiflaže), večerašnja plejlista svojom nebulozom odaje utisak da za Mozza još uvek nije sve gotovo i da će biti još turneja.
Nakon Staircase at the University koncert zatvara mučna verzija Meat Is Murder.
Ali pre toga, da ne zaboravim, moram da kažem da je Boz u I'm Not A Man svirao (i) saksofon, da jedan od dvojice braće (?!) Walker, Solomon, na basu, izgleda kao član Mozzovog "drim tima", ali da večeras najveću zahvalnost, ipak, dugujemo bubnjaru i gongeru Mattu Walkeru i, najviše, Gustavu Manzuru kome ni sviranje flamenko gitare i harmonike nisu bili strani (što je aranžmanski neke pesme dovelo do granica čudesnog kiča, kao u Suedehead).
Tokom projekcije ide montaža najbrutalnijih PETA-nih snimaka o mučenju životinja.
Stvarno vam se život zgadi kad vidite šta rade tim životinjama.
Ali, opet s osvrtom na istoriju Austrijanaca, možda ne treba očekivati previše empatije.
I onda Asleep.
Sing me to sleep
Sing me to sleep
I'm tired and I
I want to go to bed
Sing me to sleep
Sing me to sleep
And then leave me alone
Don't try to wake me in the morning
'Cause I will be gone
Don't feel bad for me
I want you to know
Deep in the cell of my heart
I will feel so glad to go
Sing me to sleep
Sing me to sleep
I don't want to wake up
Morrissey i Gustavo, "na klaviru", sami. Mozz u kontra svetlu dva reflektora koji mu padaju preko ramena. Iz mraka.
Ako će nas uskoro napustiti onda je izabrao pravu pesmu. Srce mi se skupilo kao PEZ bombon. Da nisam morao da jednim okom pratim da li, sada već "sedećoj" Žozefini i dalje nije dobro, iscureo bih kroz suze. Majkemi. Rodiš se i onda u nekom trenutku shvatiš da je jedan deo tebe živeo samo zbog tog trenutka. Ovo je bio jedan od tih. I ne bi bio isti bez Žozi.
Kao što već napisah, na kraju Every Day Is Like Sunday. Da li umire ili ne umire, da li nas zajebava ili je smrtno ozbiljan? Da li mu je tek sada svaki dan kao nedelja?
Da li ti je svaki dan kao nedelja?, pitao bih ga u intervjuu.
Možda će jednog dana sve ove moje slutnje i ovaj nezahvalni ugao (sjena) gledanja na koncert izgledati smešne.
Ja bih voleo da bude tako.
HVALA fanovima okupljenim oko www.morrissey-solo.com na dodatnoj opremi teksta.
Čekajte, vi ste mislili da... Naravno da nisam bio na koncertu Kate Bush! Pa ne bih napisao onakav tekst da jesam.
Ovaj Morrissey-ev nisam smeo da propustim. Jer nešto slute da će pre Kate Bush imati novu turneju nego good ol' Mozz.
Ovo neće biti običan rivju. Jer sve je pre ličilo na jebenog "Uliksa", krušnutimrvuhebem!
Počelo je u 15 do 6 ujutru na dan koncerta. Trebalo je da odmah ustanemo, ali nismo. Žozefina se neće radovati što vam pričam o tome, ali recimo da smo ustali petnaestak minuta kasnije nego što je trebalo. Sve što vi treba da upamtite jeste da se radilo o "petnaestak minuta".
Put do srpske granice je za sve koji i dalje očekuju da se uključenje na autoput iz Batajnice završi nakon devet godina napornog rada naših gradinara i dalje velika nepoznanica. Dobra vest je da se ne gine kao pre.
Oko pola devet ušli smo u među prostor dve granice na prelazu Horgoš. Naš auto je bio sedmi u redu. Računali smo da oko podneva stignemo u Beč i damo svom prvom solo putovanju (od Eli na ovamo) malo oduška. A onda Mozz. Jedan moždani nerv u meni je brinuo da me možda neće pustiti u Najkama u bečki "kolarac".
A onda su Mađari prestali da puštaju vozila preko granice.
A onda su dve mađarske policajke obišle par prvih vozila i: a) srećnicima sa pasošem Evropske unije poručile da mogu da prođu, jer njima ne treba ni struja, a ni kompjuteri za prelazak i b) nesrećnicima bez tog pasoša rekla da "kompjuteri ne radu". I slegla ramenima.
Sat vremena kasnije prebrojali smo namirnice i preostalu vodu (još jednom je Žozefina mudrije od mene sve priredila za put).
Da li te ljudi češće zovu Stephen ili Patrick?, pitao bih ga u intervjuu.
Dva sata kasnije red iza nas je bio ogroman. Ljudi su prolazili sa svih strana, niko nije znao ništa više nego pre izlaska iz kola.
Tri sata kasnije neko je rekao da su im ("mađarima") riknuli sistemi na svim graničnim prelazima i da ovi iz Budimpešte pokušavaju da ih povrate.
U tri popodne je poslednje vreme kad moramo da pređemo granicu da bi stigli. U pola dvanaest to izgleda kao da ima još dosta vremena.
Pet sati kasnije ostalo nam je još malo vode, jedan keksić u Jafa kutiji, dva sendviča (za nedajbože!) i jedna limenka "Ziro".
Zovem svog druga Kostju u staru firmu da vidim da li može da sazna da li oni nešto znaju, jer posle pet sati ovako nemilosrdno neinformisanog čekanja to mora da je neka vest. Nešto kasnije javlja se novinarka stare firme da mene pita šta ja znam. Ima i anonimni zapis o tome.
Iz jednog vozila grupa urbanih Beograđana pušta neki oldskul narodnjak koji poje za sve okupljene: Oćemo li stići tamo gde smo krenuli?... Očekujem da okupljeni Srbi prevrnu mađarske kontrolne kućice i pretvore ih u improvizovani vašarski kazan, jer noć samo što nije... Ali to se ne dešava. Biće nama Vučić dobar još godinama.
Skoro šest sati kasnije granice se otvaraju. Sada znam kako je Istočnim Nemcima bilo. Naravno da mađarskim graničarima puca kurac da svom licu dodaju osmeh, a ustima "izvinite" dok prolazimo pored njih.
Pežo ulazi u fast & fjurios epizodu svog života.
Svega ovog ne bi bilo da nije bilo onih petnaestak minuta. Konstatujemo nas dvoje uz razmenu pogleda punih ljubavi. (humor nas je održao, njemu hvala)
Da kresneš nekog zgodnog tipa, i da sutradan otkriješ da je on matador, kako bi reagovao?, pitao bih ga u intervjuu.
Na nekih pedesetak kilometara od Beča Žozefina izjavljuje da mora tamo gde i žozefine moraju. FAAAAAAAAAAAAAAAAAK, bre! Stajem na pumpu. Pre stajanja sve ukazuje da goriva ima za još stoiviše kilometara. Po polasku, skazaljka snilazi u crveno. Hoće to Pežo. Pa se posle izniveliše. Ovaj put ne. Skazaljka subrzano snilazi još dublje u crveno. U dubine kakve Pežou nikada nisam priređivao. Naredne pumpe nigde. Jer ovim autoputem idu labudovi, a ne automobili, muter vam hebem austrijsku! Najavljuju OMV. Osmesi radosti. Za 2 kilometra. Za kilometar. Za 500 metara. Gde?! Gde?! Gde?! Jebote!!! Nije valjda onaj znak sa "raststation" trebalo da me uputi na neko OMV izletište van autoputa gde gorske vile sipaju nektar u automobile?!!
Izgleda da jeste.
Sad mi je lakše da shvatim kako se nacizam desio baš u Austriji.
Zatim put počinje da se sužava, jer su radovi na putu. Ako auto stane, napraviću red do Budimpešte, jer nemam gde da se sklonim.
Iznenada mi kao razlog bednije deluje da nisam stigao na Mozza, jer nisam imao goriva, nego da sam proveo vikend na mađarskoj granici.
Usporavam, jer možda ćemo tako trajati duže. Pa i muke. GPS kaže isključi se ovde, drži desno, još 700 metara...
Za sve to vreme domaćini u čiji stan treba da uđemo još pre 5 sati nam javljaju da moraju da krenu iz Beča još pre sat i po. Dogovaramo se da nam ostave ključeve u lokalnoj birtiji. A možda nam ni to neće biti potrebno.
Začudo, dobro smo raspoloženi. Na "radiju" svira poslednja country & funk kompilacija.
I onda skrenemo. I ono pumpa!
Ima boga! Ali je već dvadeset do sedam. "Gejts" su otvorene od sedam. Koncert je u osam. Što je jutros u šest delovalo kao da je sledećeg dana.
Teško mi je da poverujem da You're The One For Me, Fatty nije tvoja najkontroverznija pesma. Imaš li komentar?, pitao bih ga.
Odustajemo od penjanja u stan i odmaranja u stanu. Odmorićemo se u hodu. Žozi izlazi po ključeve. Konstatujem da ću u ovoj ulici auto pre parkirati na terasu stana, nego ispred zgrade. Austrijanci ti uredno trube, jer si u traci za autobuse i taksije, a to je fešn najn-najn!
Jurimo ka Konzerthausu. Ima parking pored. Jurimo. Presvlačim se u svoju Ringleader of the Tormentors majicu kao švercer pored otvorenog gepeka (i završavam kao jedan od retkih u Mozz majici na koncertu!?). Gladni smo. Kiosk kobasicama treba deset minuta. Mek je preko puta i već spreman. Žozefina će zbog toga zažaliti kasnije i pokvariti mi najbolji koncert u životu. Ali joj ja to neću zameriti. Jer nisam takav čovek.
Ulazimo. Dve nove majice odmah.
Zamislite Morrissey-ev koncert na Kolarcu, samo minus sedišta u parteru i kič dekoraciju svuda oko vas. A imate i ove slike.
Na galeriji desno od mene, KUNEM VAM SE!, sede mama (40+), ćerka (15) u Morrissey majici i tata (45+) u beloj košulji i kravati, sako skinut. Nešto kasnije mama će odlepiti kad Mozz (a glasine kažu prvi put posle 2007 i to samo večeras!) zasvira Suedehead. Ćale otvara usta na Smiths klasike. Ćerka, koja liči na Jennifer Lawrence, jedina sedeć(k)i kulira. Nema ovakvih primera mnogo. Zamišljam želju za Božić...
Oko osam i nešto počinje... Nema predgrupe, ima predfilm. Kolaž grdnih, verovatno sa You Tubea ripovanih snimaka, Ramones, Brian Eno, Sandie Shaw (ili Nico? ili neka engleska France Gall?), Chris Andrews, zatim neki engleski komičari... Mislio sam da ću na netu lako naći podrobnu analizu ovog kolaža, ali nisam. Pa se nisam ni trudio da popamtim sve to... Vi znate da je Mozz bolestan, i da možda umire? I da mu je svaka turneja, pa i ova, a naročito ova, možda oproštajna. U tom kontekstu ovaj kolaž Morrissey-evih tinejdžerskih ljubavi deluje dirljivo. I sirovo. Svi oni jesu svirali pre njega, zar ne? Zato i duhovito. Posle čitam da je on ovaj emtivijevski šouril uobičajavao i ranije, samo sa drugim materijalima.
Bio i Charles Aznavour. Osim ako to nije bio Jacques Brel. Akustika u sali ne pogoduje opskurnom tonu, pa neki delovi ostaju nerazumljivi. Iako poruka jeste. PETA, koja na ovom koncertu/ turneji igra zavidnu ulogu, ogleda se i u promo filmu za Bullfighter Dies, tokom koga jedna zaPETUša iza mene svaki put kada bik nabode toreadora toooooliko agresivno zatapše da istog trenutka pretrnem za životinje koje su joj, možda, poverene.
Na koncertu si rekao da je Beč "dark and cold and wet, gloomy... and beautiful". To i ja mislim. Ali, da li takvo viđenje grada više govori o nama?, pitao bih ga u intervjuu.
Koncert počinje tutnjajućom verzijom (ili je možda ona oduvek takva bila, a ja se ne sećam) Queen Is Dead. Tokom svirke na platnu iza Mozza vidimo fotošop kraljice koja nama pokazuje dva "fingera". Nije mi baš najjasniji kontekst takve slike, s obzirom da su Morrissey-evi antirojalistički stavovi stari koliko i antirojalizam.
Pre toga njih šestorica izađu, poređaju se u dve kolone, i potom poklone jedni drugima, pa zauzmu pozicije.
Da nam Morrissey nije javio da su mu već četiri puta do sada strugali iz tela kancerogene materije možda ne bih toliko zagledao da vidim kako izgleda, ovako... Deluje isto, u belom odelu (polu-Sunčane skale, polu-mi, mornari delije), ali na licu se oseća kao da je videlo nešto što mnogi od nas (još uvek) nisu. Majke mi. Možda je malo sediji nego što ga se sećam iz Novog Sada. A kad smo kod toga nisam pre primetio koliko Mozz liči na (mešavinu) Šreka i Rogera Federera (možda čak i Wreck-it-Ralpha), gde ovo prvo naročito dolazi do izražaja kad pokuša da zakomunicira nešto između pesama. Vilica mu je u potpunom grču dok izgovara reči, a one vrlo često podsećaju na povike iz "Skubi Dua". Majkemi.
Ali, peva!!!...
Tri put sam video Tita i ovaj put mu skidam kapu do izglancanog parketa Konzerthausa za to kako peva. Najpotresnije biva na kraju, ali glupo mi da vam to sad ispričam pa da plačete iznad tastature do kraja recenzije. Zvuk je i, inače, tako podešen da je Morrissey-ev glas u prvom i neometanom planu.
A kad smo kod toga zgodno je da spomenem i rouderku (ž.r. od roudi) koja sve vreme stoji pored scene i n.e. s.k.i.d.a. pogled sa Mozza. Kao da mu je medicinska sestra, terapeutica, badigard, kao da joj je on sve u životu. To postaje naročito zabavno na poslednjoj pesmi, Every Day Is Like Sunday, kada su se neki Austrijanci osmelili da Mozzu prirede grljidbe kao nekada. I pomenuta rouderka i još dva telohranitelja izleću kao rakete i sprečavaju "kontakt". A potom se istog trenutka vraćaju na pozicije i u grču linijskog studije zure ka prvim redovima spremni da iskoče.
Još dvojica-trojica su pokušala, ali bez uspeha. Morrissey je večeras nedodirljiv.
Iako je ovo najbolji koncert u mom životu, ja sam bio vrlo zadovoljan izborom pesama. Forfakssejk, Mozz je već kao četvrtu pesmu na certu izveo jednu od mojih najvoljenijih, Speedway ("in my own sick way, I've always been true to you", neka mi piše na grobu), a onda ga nije mrzelo da onaj brejk pred teksaški masakr zvukom testere produži za par desetina sekundi i prepadne sirote Austrijance čije babe i dede za vreme rata nisu radile u klanicama. Odmah nakon toga je usledila Kiss Me A Lot, koja je samo potvrdila moju staru teoriju da sve Mozzove pesme još od onih sa Ringleader of the Tormentors (uslovno rečeno i od You Are The Quarry) pravljene kao/ za koncertna iskustva. Sve pesme su navežbane i bez greške koncertno rade posao. One su skrojene da se obraćaju publici, a ne da ostanu kao studijski dragulji.
Earth Is The Loneliest Planet večeras ima neku turobnu čar. I Morrissey je izvodi sa posebnom pažnjom. Sledi Istanbul, nakon čega nas ništa ne priprema za vatreno krštenje How Soon Is Now čije finale zvuči kao borba na krv i nož između Faithless i Swans. Jednom davno postavljeno pitanje koliko je uskoro sada, sada deluje skorije nego što bi trebalo. Pesma ima one-man-post-apocalypse vajb. I miriše kao smrt.
Par Austrijanaca oko mene začudo najemocionalnije će odreagovati na Yes, I'm Blind u diskretnom singalongu. Ja sam daleko fasciraniji koliko Neil Cassidy Is Dead uživo super zvuči, ali ne koliko Kick The Bride Down The Aisle (koja je jedna od čak devet pesama sa poslednjeg albuma!). Iako mi neke pesme deluju kao jasne oproštajne poruke (ne toliko kao i njihove duhovite persiflaže), večerašnja plejlista svojom nebulozom odaje utisak da za Mozza još uvek nije sve gotovo i da će biti još turneja.
Nakon Staircase at the University koncert zatvara mučna verzija Meat Is Murder.
Ali pre toga, da ne zaboravim, moram da kažem da je Boz u I'm Not A Man svirao (i) saksofon, da jedan od dvojice braće (?!) Walker, Solomon, na basu, izgleda kao član Mozzovog "drim tima", ali da večeras najveću zahvalnost, ipak, dugujemo bubnjaru i gongeru Mattu Walkeru i, najviše, Gustavu Manzuru kome ni sviranje flamenko gitare i harmonike nisu bili strani (što je aranžmanski neke pesme dovelo do granica čudesnog kiča, kao u Suedehead).
Tokom projekcije ide montaža najbrutalnijih PETA-nih snimaka o mučenju životinja.
Stvarno vam se život zgadi kad vidite šta rade tim životinjama.
Ali, opet s osvrtom na istoriju Austrijanaca, možda ne treba očekivati previše empatije.
I onda Asleep.
Sing me to sleep
Sing me to sleep
I'm tired and I
I want to go to bed
Sing me to sleep
Sing me to sleep
And then leave me alone
Don't try to wake me in the morning
'Cause I will be gone
Don't feel bad for me
I want you to know
Deep in the cell of my heart
I will feel so glad to go
Sing me to sleep
Sing me to sleep
I don't want to wake up
Morrissey i Gustavo, "na klaviru", sami. Mozz u kontra svetlu dva reflektora koji mu padaju preko ramena. Iz mraka.
Ako će nas uskoro napustiti onda je izabrao pravu pesmu. Srce mi se skupilo kao PEZ bombon. Da nisam morao da jednim okom pratim da li, sada već "sedećoj" Žozefini i dalje nije dobro, iscureo bih kroz suze. Majkemi. Rodiš se i onda u nekom trenutku shvatiš da je jedan deo tebe živeo samo zbog tog trenutka. Ovo je bio jedan od tih. I ne bi bio isti bez Žozi.
Kao što već napisah, na kraju Every Day Is Like Sunday. Da li umire ili ne umire, da li nas zajebava ili je smrtno ozbiljan? Da li mu je tek sada svaki dan kao nedelja?
Da li ti je svaki dan kao nedelja?, pitao bih ga u intervjuu.
Možda će jednog dana sve ove moje slutnje i ovaj nezahvalni ugao (sjena) gledanja na koncert izgledati smešne.
Ja bih voleo da bude tako.
HVALA fanovima okupljenim oko www.morrissey-solo.com na dodatnoj opremi teksta.
https://www.youtube.com/watch?v=Rqu8__zYgoQ
ReplyDeleteHvala Firdome
apdejtovao. mnogo hvala
Delete