Pomoz bog, hipsterko!
Kada se moj dragi Kostja vratio sa Berlinskog festivala (beše prošle godine?) rekao mi je da mu je ovo bio najbolji film koji je tamo pogledao. Strpljivo sam čekao da se pojavi, a onda još par meseci duže da se konačno steknu uslovi (tašta stigla) da se u relativnom miru pogleda.
Recimo da mogu da razumem zašto se Kostji dopao. On voli hepiendove, čak i ako ne važe za sve u filmu, a voli i kad mladi ljudi u filmovima poseduju dostojanstvo odrasli(ji)h.
Mislim, ništa od svega ovoga mi on sam nije rekao. Sve nagađam.
God Help The Girl napisao je i režirao Stuart Murdoch, otac Belle and Sebastian. Pre nekoliko godina (2009) isto tako se zvao njegov off-projekat koji mi nije ostao u posebnijem sećanju u odnosu na neka manje voljena izdanja Belle And Sebastian. Bio mi je OK. Film, kanda, nije ni toliko.
Ali, ima jedna interesantna stvar. Nevezano za ovu projekciju, pre par nedelja netendenciozno sam se predao saundtraku za ovaj film, pre svega željan novih pesama B&S. I bio sam izenanđen i oduševljen koliko mi je sve prijalo, daleko više nego što sam očekivao. Iako prepoznatljivo dokoleničaste, pesme su bile vesele, blesave, zavodljive i seksi. Kada sam iste te pesme čuo (da ne kažem odgledao) u filmu, bio sam šokiran koliko su dosadne, blede i odbojne. Između interpretacija Emily Browning ("The Girl") i Hannahe Murray ne zna se čije su jalovije, amaterskije i uprkos uzdasima zvuče kao androidne verzije svih Gainsbourgovih cura, kojima se neskriveno dive. Njihove nepodnošljive interpretacije na stranu, ali i Murdochovi nekad dijabetis-friendli aranžmani sada su pre pokazivali jednog rutinskog poslastičara koji servisira jeftine korporativne zabave i mame koje mrze rođendane svojih svekrva.
A, ni priča nije bila nešto.
Sve se dešava u neobično sunčanom Glazgovu tokom jednog leta. Emily igra Eve, devojku koja kuburi sa anoreksijom, zbog čega često boravi u za to namenskim ustanovama pod psihijatrijskom supervizijom. Eve nema ni oca ni majku ni brata ni sestru ni neku naročitu prošlost. Tj Murdoch sav taj problem rešava time što nam kaže da je ona došla iz Australije. Eve piše pesme, ali se plaši da ih peva drugima, i mašta da započne neku karijeru i ode daleko (što ne znači i natrag u Australiju). Kada sretne Jamesa, koji u ovom filmu figurira kao adrijan mol alter ego samog Murdocha, njen život pomalo kreće na bolje, njih dvoje osnivaju bend, kome se pridružuje i Cassie (Murray pod istim imenom kao u Skins), koja je bogata i blesava curica, koja bi takođe da se bavi rokenrolom. Eve "odnos" sa Jamesom ne sprečava da ima vezu sa frontmenom neke lokalne polu-uspešne grupe.
Da li je God Help The Girl mjuzikl? Možda. Junaci pevaju i kad pesmi nema mesta, a ponekad kao Eve, i gledaju u kameru dok to čine. A ponekad gledamo i njihove probe i nastupe, pa možemo reći da se radi i o muzičkom filmu (rokenrol coming-of-age varijanti). Ali, te formalne kvalifikacije u kontekstu hipsterske rekontekstualizacije mjuzikla kao stvarnog života (jer je i dnevno sanjarenje stvarno (zar ne?)), imale bi daleko više smisla da je Murdoch ponudio iole zanimljivu priču. Nažalost, i ona je sasvim u skladu sa epitetima koje sam potrošio na pesme u filmu.
Evina anoreksija deluje kao serija blagih mamurluka, obe junakinje su potpuno fetišizovane Murdochovim svetom (od dokolenica do narcisoidinih dnevnih sanjarenja kao modus operandija), dok su muškarci ili kilavi drugari ili sebični alfa-mužjaci. Priča ima problem da se odluči da li se bavi samo sa Eve, njenim druženjem sa Jamesom ili je to priča o nastanku i prestanku benda. Jer ovako, kao pomalo o svemu pobrojanom, ona u nešto lepšim haljinicama gacka po već pozantim klišeima priča o hronično neprilagođenim i njihovim već-u-startu propalim odnosima sa drugim ljudima. A da ne govorim da je lik Cassie opušteno mogao da bude i duh Cassie koji se pravo niotkuda pojavljuje i ne rešava ništa. Eve i Cassie čak nisu ni u opoziciji. Eve samo deluje kao pribranija, i zato manje benigna, verzija Cassie. Ali i jedna i druga su samo neprobojni zidovi za Jamesa.
Na kraju, film nas ostavi u slatko-gorkoj melanholiji koja krasi najveći deo pesama Stuarta Murdocha, žacnutim istom onom prepoznatljivom iglicom stvarnosti koja preti svim njegovim, dečačkim balonima. Nažalost, moj cinizam nije ostao paralisan kao pred/pod njegovom muzikom.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Kada se moj dragi Kostja vratio sa Berlinskog festivala (beše prošle godine?) rekao mi je da mu je ovo bio najbolji film koji je tamo pogledao. Strpljivo sam čekao da se pojavi, a onda još par meseci duže da se konačno steknu uslovi (tašta stigla) da se u relativnom miru pogleda.
Recimo da mogu da razumem zašto se Kostji dopao. On voli hepiendove, čak i ako ne važe za sve u filmu, a voli i kad mladi ljudi u filmovima poseduju dostojanstvo odrasli(ji)h.
Mislim, ništa od svega ovoga mi on sam nije rekao. Sve nagađam.
God Help The Girl napisao je i režirao Stuart Murdoch, otac Belle and Sebastian. Pre nekoliko godina (2009) isto tako se zvao njegov off-projekat koji mi nije ostao u posebnijem sećanju u odnosu na neka manje voljena izdanja Belle And Sebastian. Bio mi je OK. Film, kanda, nije ni toliko.
Ali, ima jedna interesantna stvar. Nevezano za ovu projekciju, pre par nedelja netendenciozno sam se predao saundtraku za ovaj film, pre svega željan novih pesama B&S. I bio sam izenanđen i oduševljen koliko mi je sve prijalo, daleko više nego što sam očekivao. Iako prepoznatljivo dokoleničaste, pesme su bile vesele, blesave, zavodljive i seksi. Kada sam iste te pesme čuo (da ne kažem odgledao) u filmu, bio sam šokiran koliko su dosadne, blede i odbojne. Između interpretacija Emily Browning ("The Girl") i Hannahe Murray ne zna se čije su jalovije, amaterskije i uprkos uzdasima zvuče kao androidne verzije svih Gainsbourgovih cura, kojima se neskriveno dive. Njihove nepodnošljive interpretacije na stranu, ali i Murdochovi nekad dijabetis-friendli aranžmani sada su pre pokazivali jednog rutinskog poslastičara koji servisira jeftine korporativne zabave i mame koje mrze rođendane svojih svekrva.
A, ni priča nije bila nešto.
Sve se dešava u neobično sunčanom Glazgovu tokom jednog leta. Emily igra Eve, devojku koja kuburi sa anoreksijom, zbog čega često boravi u za to namenskim ustanovama pod psihijatrijskom supervizijom. Eve nema ni oca ni majku ni brata ni sestru ni neku naročitu prošlost. Tj Murdoch sav taj problem rešava time što nam kaže da je ona došla iz Australije. Eve piše pesme, ali se plaši da ih peva drugima, i mašta da započne neku karijeru i ode daleko (što ne znači i natrag u Australiju). Kada sretne Jamesa, koji u ovom filmu figurira kao adrijan mol alter ego samog Murdocha, njen život pomalo kreće na bolje, njih dvoje osnivaju bend, kome se pridružuje i Cassie (Murray pod istim imenom kao u Skins), koja je bogata i blesava curica, koja bi takođe da se bavi rokenrolom. Eve "odnos" sa Jamesom ne sprečava da ima vezu sa frontmenom neke lokalne polu-uspešne grupe.
Da li je God Help The Girl mjuzikl? Možda. Junaci pevaju i kad pesmi nema mesta, a ponekad kao Eve, i gledaju u kameru dok to čine. A ponekad gledamo i njihove probe i nastupe, pa možemo reći da se radi i o muzičkom filmu (rokenrol coming-of-age varijanti). Ali, te formalne kvalifikacije u kontekstu hipsterske rekontekstualizacije mjuzikla kao stvarnog života (jer je i dnevno sanjarenje stvarno (zar ne?)), imale bi daleko više smisla da je Murdoch ponudio iole zanimljivu priču. Nažalost, i ona je sasvim u skladu sa epitetima koje sam potrošio na pesme u filmu.
Evina anoreksija deluje kao serija blagih mamurluka, obe junakinje su potpuno fetišizovane Murdochovim svetom (od dokolenica do narcisoidinih dnevnih sanjarenja kao modus operandija), dok su muškarci ili kilavi drugari ili sebični alfa-mužjaci. Priča ima problem da se odluči da li se bavi samo sa Eve, njenim druženjem sa Jamesom ili je to priča o nastanku i prestanku benda. Jer ovako, kao pomalo o svemu pobrojanom, ona u nešto lepšim haljinicama gacka po već pozantim klišeima priča o hronično neprilagođenim i njihovim već-u-startu propalim odnosima sa drugim ljudima. A da ne govorim da je lik Cassie opušteno mogao da bude i duh Cassie koji se pravo niotkuda pojavljuje i ne rešava ništa. Eve i Cassie čak nisu ni u opoziciji. Eve samo deluje kao pribranija, i zato manje benigna, verzija Cassie. Ali i jedna i druga su samo neprobojni zidovi za Jamesa.
Na kraju, film nas ostavi u slatko-gorkoj melanholiji koja krasi najveći deo pesama Stuarta Murdocha, žacnutim istom onom prepoznatljivom iglicom stvarnosti koja preti svim njegovim, dečačkim balonima. Nažalost, moj cinizam nije ostao paralisan kao pred/pod njegovom muzikom.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment