Svet od hiljadu nepravdi i potraga za jednom jedinom pravdom
Mislio sam da recenziju ovog filma započnem pričom o tome kako ja rado gledam filmove Davida Gordona Greena, iako se, baš kao sa Winterbottom, deset puta češće razilazimo, nego srećemo, a onda sam skapirao da sam ja gledao samo četiri njegova filma:
George Washington
Pineapple Express
Prince Avalanche
Joe
i da čak 5 nisam (ako ne računamo Manglehorn koji mi još nije ponuđen).
Tako da ta priča otpada.
Joe, o kome ćete najčešće čuti kao o najboljem filmu u kome se Nicolas Cage pojavio u poslednjih desetak godina (uz Kick Ass, ali to nećete pročitati u tim recenzijama), priča nam priču o junacima sa socijalnog dna Amerike, koje tek neka polu-srušena brvnara deli od statusa beskućnika. S jedne strane imamo Gary-ja, petnaestogodišnjaka, koji se zbog oca alkoholičara potuca po Americi sa majkom i sestrom, mahom bežeći od sranja koje je otac ostavio za sobom. S druge strane imamo bivšeg osuđenika Joea, koji vodi firmicu za odstrel drveća na terenima na kojima "novi vlasnik" želi da napravi ili zasadi nešto drugo. Njegova firma truje to drveće, a kad ovo postane bolesno onda i pred zakonom može da se seče. Ostatak vremena Joe provodi alkoholisan, sa lokalnim prostitutkama ili u sitnim zavadama sa podjednako uneređenim trešom. Ali Joe je dobar čovek, i to mu i šerif, koji izgleda kao Shaft, neće osporiti, uprkos žalbama svojih potčinjenih i očiglednom Joeovom neponašanju.
Gary počinje da radi za Joea, a Joe oprezno i iz daleka počinje da brine o njemu, jer u nečemu se mora pronaći smisao čak i najbesmislenijeg življenja. Ali taj odnos nije sve vreme pred našim očima. U ovom "muškom" filmu podjednaki su junaci i Joe i Gary i Gary-jev otac, i na primeru sve trojice gledamo kako je teško živeti jedan polu-život koji je svakim danom sve gori. Gordon Green se ne plaši da nam dočara najraznolikije aspekte ovog života, da ih uporedi sa psećim, da nam ih gurne pod nos da osetim smrad dima, znoja i prljavštine, da nas pusti da pipnemo iscepanu odeću, istetovirane i izrezbarene ruke, ožiljke. Joe je daleko uspešniji kao igrani dokumentarac o tom obodu civilizacije, nego kao drama koja tamo treba da se odigra. Zapravo, drame i nema. Ima samo jedan tragičan događaj na kraju filma. I slažem se sa vama ako mislite da ovakvi životi nisu ni bili u stanju da ponude više.
U Gordon Greenovom pripovedanju sve scene pretenduju na istu važnost, samo iz različitih razloga, neke dočaravaju telo i dušu krajolika, a druge nas upoznaju sa junacima i otvaraju put za ono malo događanja. Moj problem je što su ove prve daleko autentičnije od ovih drugih, kao i što (slično Reitmanovom Labor Day) deluje da on nije našao način da "produbi" roman Larry-ja Browna, po kome je napravljen i prodre u egzotičnije duševne predele ovih ljudi. Nešto što je slično, iako ne istom filmu Jeffa Nicholsa, Mud, pošlo za rukom. Gordon Green nije uspeo da pobegne od opštih mesta, iako je blato pod njima dočarao kako treba.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Mislio sam da recenziju ovog filma započnem pričom o tome kako ja rado gledam filmove Davida Gordona Greena, iako se, baš kao sa Winterbottom, deset puta češće razilazimo, nego srećemo, a onda sam skapirao da sam ja gledao samo četiri njegova filma:
George Washington
Pineapple Express
Prince Avalanche
Joe
i da čak 5 nisam (ako ne računamo Manglehorn koji mi još nije ponuđen).
Tako da ta priča otpada.
Joe, o kome ćete najčešće čuti kao o najboljem filmu u kome se Nicolas Cage pojavio u poslednjih desetak godina (uz Kick Ass, ali to nećete pročitati u tim recenzijama), priča nam priču o junacima sa socijalnog dna Amerike, koje tek neka polu-srušena brvnara deli od statusa beskućnika. S jedne strane imamo Gary-ja, petnaestogodišnjaka, koji se zbog oca alkoholičara potuca po Americi sa majkom i sestrom, mahom bežeći od sranja koje je otac ostavio za sobom. S druge strane imamo bivšeg osuđenika Joea, koji vodi firmicu za odstrel drveća na terenima na kojima "novi vlasnik" želi da napravi ili zasadi nešto drugo. Njegova firma truje to drveće, a kad ovo postane bolesno onda i pred zakonom može da se seče. Ostatak vremena Joe provodi alkoholisan, sa lokalnim prostitutkama ili u sitnim zavadama sa podjednako uneređenim trešom. Ali Joe je dobar čovek, i to mu i šerif, koji izgleda kao Shaft, neće osporiti, uprkos žalbama svojih potčinjenih i očiglednom Joeovom neponašanju.
Gary počinje da radi za Joea, a Joe oprezno i iz daleka počinje da brine o njemu, jer u nečemu se mora pronaći smisao čak i najbesmislenijeg življenja. Ali taj odnos nije sve vreme pred našim očima. U ovom "muškom" filmu podjednaki su junaci i Joe i Gary i Gary-jev otac, i na primeru sve trojice gledamo kako je teško živeti jedan polu-život koji je svakim danom sve gori. Gordon Green se ne plaši da nam dočara najraznolikije aspekte ovog života, da ih uporedi sa psećim, da nam ih gurne pod nos da osetim smrad dima, znoja i prljavštine, da nas pusti da pipnemo iscepanu odeću, istetovirane i izrezbarene ruke, ožiljke. Joe je daleko uspešniji kao igrani dokumentarac o tom obodu civilizacije, nego kao drama koja tamo treba da se odigra. Zapravo, drame i nema. Ima samo jedan tragičan događaj na kraju filma. I slažem se sa vama ako mislite da ovakvi životi nisu ni bili u stanju da ponude više.
U Gordon Greenovom pripovedanju sve scene pretenduju na istu važnost, samo iz različitih razloga, neke dočaravaju telo i dušu krajolika, a druge nas upoznaju sa junacima i otvaraju put za ono malo događanja. Moj problem je što su ove prve daleko autentičnije od ovih drugih, kao i što (slično Reitmanovom Labor Day) deluje da on nije našao način da "produbi" roman Larry-ja Browna, po kome je napravljen i prodre u egzotičnije duševne predele ovih ljudi. Nešto što je slično, iako ne istom filmu Jeffa Nicholsa, Mud, pošlo za rukom. Gordon Green nije uspeo da pobegne od opštih mesta, iako je blato pod njima dočarao kako treba.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment