Najviše od svega me je intrigiralo čemu ovaj film
Prethodnih godina bilo je nekoliko (uspešnih?) filmova koji su kao temu imali početke gej pokreta u Americi, odnosno pojavu SIDE kao glavnog kultivatora njegovog nastanka. Milk i Dallas Buyers Club su među poznatijim, a dokumentarci poput How To Survive A Plague i We Were Here među hvaljenijim. A bilo je i filmova kao Behind The Candelabra, i to baš u HBO-ovoj produkciji.
Pretpostavljam da razlog tolike medijske popularnosti gej tema leži u aktuelnoj borbi za legalizaciju brakova između istopolnih partnera, ali i u činjenici da je borba protiv SIDE u priličnoj meri sedativirana vestima o tome koliko su naučnici uspeli da produže život zaraženima HIV virusom, i odavno ne dobija publicitet kakav je imala tokom devedesetih. The Normal Heart kao da adresira oba ta problema i "televizijski" (ali u HBO duhu) obrađuje paralelno i skoro rutinski te probleme.
U fokusu naše priče je Ned Weeks (Mark Ruffalo) jedan od osnivača "Gay's Health Crisis Centra" u Njujorku koji je najagresivnije, ako ne i uvek najpromišljenije, apelovao na javnost i vladu Amerike da prepozna SIDU kao epidemiju i počne da izdvaja sredstva za njeno zaustavljanje. Ova strana filma fokusirana je na seriju sukoba između Neda i ostalih članova borda oko toga kako se treba baviti ovim problemom, dok za sve to vreme (od 1981. do 1985.) njihovi ljubavnici, prijatelji i poznanici umiru u sve većoj meri. Ryan Murphy (Glee, The New Normal) je naročit naglasak stavio na sirovo i snažno dočaravanje simptoma bolesti (fleke i rane na licu i telu) kojima je čak pomalo groteskno povučena paralela sa dejstvom prave kuge.
Unutar tog "istorijskog" narativa (film ne pretenduje toliko da nam bode oči onim "prema istinitoj priči") smeštena je ljubavna melodrama između Neda i njegovog ljubavnika Felixa, sa kojim započinje najbitnija veza Nedovog života. I nije neki spojler ako vam kažem da će vrlo brzo i Felix postati žrtva opake bolesti, te će Nedovo nestrpljenje oko suprostavljanja SIDI biti podstaknuto i vrlo ličnim motivima.
Ako ostavimo po strani jednu scenu gej orgije s početka filma (koja je izgledala kao da gomila golih muškaraca igra "Twister") i seriju scena koje vrlo sirovo prikazuju bolesnike i njihov tretman u bolnicama, The Normal Heart ničim posebno ne štrči iz TV produkcije kakvu biste možda odgledali i na nekom drugom, "manje originalnom" kanalu. Srećom po nas, Murphy nije pisao scenario, već je Larry Kramer (po čijoj je predstavi snimljen film) u prilično uspešnoj meri razbio pozorišne zidove i uspeo da sasvim izbriše naznake da njegov scenario ima osnov u pozorišnom komadu. Nedova veza sa Felixom nema nekih posebno filmičnih specifičnosti koje bi je učinile na bilo koji način većom od života, a Murphy se nije ni potrudio da ih pronađe. Brokeback, dakle, ovo nije. Nastupi i uloga doktorke Emme (Julia Roberts) delovali su mi previše usiljeno i propagandno, otprilike kao da nam sam film nije otvorio oči.
Dve scene držim briljantnim- jedna surovo opisuje kako je Bruce, Nedov prijatelj i ko-osnivač Centra, telo svog ljubavnika, koji je umro do SIDE, morao da prošvercuje iz bolnice sa ljubavnikovom majkom. A druga kroz nervnoslomni monolog jednog od aktivista vrlo elokventno sumira stvarni stepen njihove dešperacije.
Što se mene tiče najintrigantniji momenat The Normal Heart jeste odluka da se glavne uloge opet povere ne samo strejt tipovima, već sličnim tihim frajerima, kakvi su pre Marka Ruffala i Taylora Kitscha bili i Sean Penn, i Matt Damon, i Jake Gyllenhaal i Heath Ledger. I Ruffalo i Kitsch su maestralni, sa vrlo suptilno oživljenim "gej ponašanjima", dok Kitsch nakon FNL sasvim sigurno nije ponudio bolju ulogu. Da li autovanih gejeva među dobrim glumcima nema ili je Jim Parsons kao Sheldon Cooper najbolje što tržište nudi, ali The Normal Heart bi svakako bio ličnija poruka da su ga izneli stvarni gej akteri. A i po nečemu krupnom bi se razlikovao od svojih recentnih prethodnika.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Prethodnih godina bilo je nekoliko (uspešnih?) filmova koji su kao temu imali početke gej pokreta u Americi, odnosno pojavu SIDE kao glavnog kultivatora njegovog nastanka. Milk i Dallas Buyers Club su među poznatijim, a dokumentarci poput How To Survive A Plague i We Were Here među hvaljenijim. A bilo je i filmova kao Behind The Candelabra, i to baš u HBO-ovoj produkciji.
Pretpostavljam da razlog tolike medijske popularnosti gej tema leži u aktuelnoj borbi za legalizaciju brakova između istopolnih partnera, ali i u činjenici da je borba protiv SIDE u priličnoj meri sedativirana vestima o tome koliko su naučnici uspeli da produže život zaraženima HIV virusom, i odavno ne dobija publicitet kakav je imala tokom devedesetih. The Normal Heart kao da adresira oba ta problema i "televizijski" (ali u HBO duhu) obrađuje paralelno i skoro rutinski te probleme.
U fokusu naše priče je Ned Weeks (Mark Ruffalo) jedan od osnivača "Gay's Health Crisis Centra" u Njujorku koji je najagresivnije, ako ne i uvek najpromišljenije, apelovao na javnost i vladu Amerike da prepozna SIDU kao epidemiju i počne da izdvaja sredstva za njeno zaustavljanje. Ova strana filma fokusirana je na seriju sukoba između Neda i ostalih članova borda oko toga kako se treba baviti ovim problemom, dok za sve to vreme (od 1981. do 1985.) njihovi ljubavnici, prijatelji i poznanici umiru u sve većoj meri. Ryan Murphy (Glee, The New Normal) je naročit naglasak stavio na sirovo i snažno dočaravanje simptoma bolesti (fleke i rane na licu i telu) kojima je čak pomalo groteskno povučena paralela sa dejstvom prave kuge.
Unutar tog "istorijskog" narativa (film ne pretenduje toliko da nam bode oči onim "prema istinitoj priči") smeštena je ljubavna melodrama između Neda i njegovog ljubavnika Felixa, sa kojim započinje najbitnija veza Nedovog života. I nije neki spojler ako vam kažem da će vrlo brzo i Felix postati žrtva opake bolesti, te će Nedovo nestrpljenje oko suprostavljanja SIDI biti podstaknuto i vrlo ličnim motivima.
Ako ostavimo po strani jednu scenu gej orgije s početka filma (koja je izgledala kao da gomila golih muškaraca igra "Twister") i seriju scena koje vrlo sirovo prikazuju bolesnike i njihov tretman u bolnicama, The Normal Heart ničim posebno ne štrči iz TV produkcije kakvu biste možda odgledali i na nekom drugom, "manje originalnom" kanalu. Srećom po nas, Murphy nije pisao scenario, već je Larry Kramer (po čijoj je predstavi snimljen film) u prilično uspešnoj meri razbio pozorišne zidove i uspeo da sasvim izbriše naznake da njegov scenario ima osnov u pozorišnom komadu. Nedova veza sa Felixom nema nekih posebno filmičnih specifičnosti koje bi je učinile na bilo koji način većom od života, a Murphy se nije ni potrudio da ih pronađe. Brokeback, dakle, ovo nije. Nastupi i uloga doktorke Emme (Julia Roberts) delovali su mi previše usiljeno i propagandno, otprilike kao da nam sam film nije otvorio oči.
Dve scene držim briljantnim- jedna surovo opisuje kako je Bruce, Nedov prijatelj i ko-osnivač Centra, telo svog ljubavnika, koji je umro do SIDE, morao da prošvercuje iz bolnice sa ljubavnikovom majkom. A druga kroz nervnoslomni monolog jednog od aktivista vrlo elokventno sumira stvarni stepen njihove dešperacije.
Što se mene tiče najintrigantniji momenat The Normal Heart jeste odluka da se glavne uloge opet povere ne samo strejt tipovima, već sličnim tihim frajerima, kakvi su pre Marka Ruffala i Taylora Kitscha bili i Sean Penn, i Matt Damon, i Jake Gyllenhaal i Heath Ledger. I Ruffalo i Kitsch su maestralni, sa vrlo suptilno oživljenim "gej ponašanjima", dok Kitsch nakon FNL sasvim sigurno nije ponudio bolju ulogu. Da li autovanih gejeva među dobrim glumcima nema ili je Jim Parsons kao Sheldon Cooper najbolje što tržište nudi, ali The Normal Heart bi svakako bio ličnija poruka da su ga izneli stvarni gej akteri. A i po nečemu krupnom bi se razlikovao od svojih recentnih prethodnika.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment